Његово Високопреосвештенство Архиепископ новосадски и Митрополит бачки господин Иринеј (Буловић) рођен је 11. фебруара 1947. године, у селу Станишићу код Сомбора, од родитељâ Михаила и Зорке Буловић. На крштењу у храму Преноса моштију светог оца Николаја у Станишићу, 16. фебруара 1947. године, добио је име Мирко. Као крсну славу прославља Сабор светог Јована Крститеља – Јовањдан.
Основну школу је завршио у родном Станишићу, 1961. године, а гимназију у Сомбору, 1965. године. По благослову блаженопочившег епископа бачког Никанора (Иличића) уписао се на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду 1965. године, а дипломирао је на истом 1969. године, са одличним успехом (просечна оцена 9, 47). Истовремено са Богословским факултетом студирао је и на Одељењу класичних наука Философског факултета у Београду ради што бољег упознавања са класичним језицима.
За време студијâ, 1968. године, са благословом епископа бачког Никанора, прелази из Епархије бачке у Епархију рашко-призренску. Исте године, на празник Благовести, у манастиру Ћелијама код Ваљева, примио је монашки постриг од свог духовног оца, аве Јустина Поповића, добивши монашко име Иринеј. У јесен исте године, епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже га за јерођакона у катедралном храму Светог великомученика Георгија у Призрену, а затим, на празник Воздвижења Часнога Крста, у чин јеромонаха, у манастиру Свете Тројице код Мушутишта (Метохија). Благословом и одлуком Светог Архијерејског Синода, недуго по оснивању Монашке школе при манастиру Острогу, борави у поменутом манастиру 1969 – 1970. године и, као суплент, предаје у наведеној школи. Деценију од 1970. до 1980. године, благословом и старањем тадашњег епископа рашко-призренског Павла, провео је у Атини на постдипломским студијама на Богословском факултету Атинског универзитета. Током школске 1974/1975. године, у звању суплента, био је наставник Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену.
У време боравка у Атини, служио је у манастиру Светог Николе у Калисији, у околини Пенделија (Атика), под духовним старањем светога старца Порфирија Кавсокаливита. Јуна 1980. године, одбранио је докторску дисертацију под насловом Τὸ μυστήριον τῆς ἐν τῇ Ἁγίᾳ Τριάδι διακρίσεως τῆς θείας οὐσίας καὶ ἐνεργείας κατὰ τὸν ἅγιον Μᾶρκον Ἐφέσου τὸν Εὐγενικόν. Српски превод ове богословске студије, под насловом Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, објављен је 2019. године као заједнички издавачки подухват Беседе, издавачке установе Епархије бачке, и Матице српске.
После студијâ у Атини одлази на Богословски институт Светог Сергија у Паризу, где се, у оквиру студијског боравка (1980 – 1981), упознаје са водећим личностима и литературом савременог руског богословља. За доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду изабран је 1981. године, а истовремено постаје и наставник грчког језика. Исте године, од блаженопочившег патријарха српског Германа добија канонски пријем за Архиепископију београдско-карловачку. После избора за декана Богословског факултета академске 1986/1987. године, блаженопочивши патријарх Герман га је одликовао чином протосинђела 1987. године. На дужност декана је реизабран и 1987/1988. године, а 1991. године је изабран у звање ванредног професора. За редовног професора по позиву на Духовној академији Светог Василија Острошког у Србињу изабран је 1996. године. Наставно-научно веће Богословског факултета у Београду изабрало га је 2001. године за редовног професора. Током вишедеценијског рада на Богословском факултету у Београду биран је поново на дужност декана факултета најпре у периоду од 2006. до 2009. године, а затим и у периоду од 2009. до 2012. године. Дао је велики допринос оснивању Библијског института на Православном богословском факултету у Београду. После тридесет и четири године наставничке службе на Богословском факултету, 1. октобра 2015. године одлази у мировину.
На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у Пећкој Патријаршији, 26. јула 1989. године, продекан Богословског факултета протосинђел др Иринеј (Буловић) је изабран за Епископа моравичког, викара патријарха српског Германа. Свети Архијерејски Синод га је, 31. јула исте године, одликовао чином архимандрита. Због болести патријарха Германа, на епископску хиротонију чекао је непуних годину дана. Њу је, по саборској одлуци од 17. маја 1990. године, извршио митрополит загребачко-љубљански Јован, уз саслужење епископâ рашко-призренског Павла, жичког Стефана, шумадијског Саве, будимског Данила и банатског Амфилохија, у храму Светих апостола у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године. На истом заседању Светог Архијерејског Сабора изабран је за администратора Епархије бачке у Новом Саду, а дотадашњи администратор, епископ шумадијски Сава, увео га је у дужност 17. јуна 1990. године.
На заседању Светог Архијерејског Сабора, 6. децембра 1990. године, изабран је за епархијског архијереја Епархије бачке. Устоличење у Новом Саду извршио је митрополит загребачко-љубљански Јован, 23. децембра исте године.
По одлукама Светог Архијерејског Синода и Сабора, вршио је дужност администратора Епархије бачке (1990), Епархије аустријско-швајцарске (2011 – 2014), Епархије осечкопољске и барањске (2017 – 2018), црквених јединица у Аустрији (2023 – 2024) и Епархије аустријске (од 2024. године до данас).
За време своје епископске службе активно учествује у раду Светог Архијерејског Сабора. У више наврата је био биран за члана Светог Архијерејског Синода и Великог Црквеног суда, као и за члана многих важних црквених комисија и делегација. Посебно треба истаћи учешће у: Одбору Сабора Српске Православне Цркве за Косово и Метохију, у Комисији Сабора за припрему предлогâ за проглашење светих Српске Православне Цркве, у Комисији Сабора за уједначење поретка богослужења, у Комисији Сабора за проучавање литургијских питања, у Комисији Сабора за ревизију Устава Српске Православне Цркве, у Комисији Сабора за дијалог са представницима Македонске Православне Цркве (тада у расколу), у Комисији Сабора за дијалог са представницима Румунске Православне Цркве, у Свеправославној припремној комисији за Свети и Велики Сабор Православне Цркве, у Саборској комисији за припрему и учешће наше Цркве на Светом и Великом Сабору, у делегацији Српске Православне Цркве на заседању Светог и Великог Сабора на Криту 2016. године, у Свеправославној комисији за богословски дијалог са Римокатоличком Црквом, у Свеправославној комисији за дијалог са лутеранима, у Мешовитој Комисији Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске Конференције за разматрање улоге кардинала Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата, у Комисији Светог Архијерејског Сабора за дијалог са аналогном Комисијом бискупских конференција Хрватске и Србије и Црне Горе, у Комисији Сабора за дијалог са Хрватском Бискупском конференцијом, у Комисији Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве за превод Светог Писма Новог Завета и у Комисији Светог Архијерејског Синода за преглед и ревизију богослужбених књига у Српској Православној Цркви.
Објавио је многе богословске радове и студије, велики број популарних чланака и интервјуа, као и многобројне преводе. Поред чланства у појединим уређивачким одборима био је уредник Православног мисионара, часописа у издању Светог Архијерејског Синода, као и Беседе, богословског часописа Епархије бачке.
Члан је Удружења библијских теолога Грчке, Удружења књижевникâ Србије, Српске књижевне задруге, Комитета покрета за јединство и сарадњу духовно сродних источнохришћанских народа и Савета верских лидера Европе „Религија за мир”.
Члан је Матице српске у статусу стални члан сарадник, као и члан Његошевог одбора Матице српске и многих других организационих и почасних одбора.
У периоду повратка нашег народа вери и Цркви, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлога века, био је први свештенослужитељ који је на државној телевизији у Београду, до тада недоступној за црквене и верске садржаје, говорио о истинама вере. У јануару 1990. године, на празник Рођења Господа Исуса Христа, учествовао је у организацији и реализацији првог директног телевизијског преноса свете Литургије из Саборног храма у Београду, који је емитован на Телевизији Београд.
По благослову Светог Архијерејског Синода, 1990. године, у сарадњи са митрополитом Амфилохијем (Радовићем) и дека- ном Богословског факултета у Београду, архимандритом Атанасијем (Јевтићем), започео је пионирски подухват под називом Православни видео-буквар, у реализацији Сандра-видео Београд. Следеће године, као Епископ бачки, покренуо је, заједно са г. Милорадом Вучелићем, иницијативу да Епархија бачка, у сарадњи са Телевизијом Нови Сад, започне серијал под називом Буквар Православља. По његовом сценарију, током осам година, а уз помоћ стручних сарадника, тадашњих ковиљских јеромонаха Порфирија (Перића) и Фотија (Сладојевића), тадашњег ђакона Владимира Вукашиновића, покојне монахиње Нектарије (Карајчић), госпође Јорданке Лукић, г. Горана Вукчевића и многих других сарадника, снимљено је сто тридесет епизода, како у нашој земљи тако и у Грчкој, на Кипру и у Мађарској, а емитованих у току седам и по година као јавна веронаука sui generis пре повратка веронауке у јавне школе.
Због великог искуства у раду са медијима, обавештености и одмерености у наступу и изношењу ставова Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Сабор га 1992. године овлашћује „да саопштава званичне информације о животу и раду Српске Православне Цркве”, а 2009. године га званично умољава да се прихвати дужности портпарола Светог Архијерејског Сабора, од које ни до данас није разрешен, али која у наше дане, у време „постистине”, тојест у време владавине лажи, занима мало кога, а понајмање „врле” представнике медијâ.
У тешким ратним временима, деведесетих година прошлога века, по благослову патријарха Павла и Светог Архијерејског Синода, учествовао је у свим важним разговорима представникâ Цркве и Државе, као и са политичким представницима Срба у ратом захваћеним подручјима и са изасланицима међународне заједнице.
Дао је велики допринос унапређењу односа Цркве и Државе, што је резултирало враћањем веронауке у основне и средње школе у Републици Србији, враћањем Богословског факултета у састав Универзитета у Београду, доношењем Закона о Црквама и верским заједницама у Републици Србији и Закона о реституцији црквене имовине. Председник је Комисије Владе Републике Србије за верску наставу у школама, чији је члан од њеног оснивања.
Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама.
По његовом благослову, а под окриљем манастира Ковиља, отпочео је рад терапијске заједнице Земља живих. Покренуо је и рад Добротворне установе Епархије бачке Владика Платон Атанацковић са Народном кухињом. Иницирао је покретање медијске делатности у Епархији бачкој оснивањем Винограда Господњег као епархијског листа, а затим и Информативне службе Епархије бачке, Телевизијске продукције и четири радио-станице. Умножио је број свештенослужитељâ и унапредио њихов положај и статус. По његовом благослову, обновљени су стари, а изграђени су многобројни нови храмови у Епархији бачкој.
За предано служење Православној Цркви и Роду српском, владика Иринеј је примио многа одликовања и признања, као што су:
- Орден Славе и Части другог степена Руске Православне Цркве, 2025. године.
- Орден Светог цара Николаја II Романова трећег реда Савета за друштвене награде Руске Федерације, 2010. године;
- Светосавска награда Министарства просвете Републике Србије, 2011. године;
- Орден Равноапостолног великог кнеза Владимира другог степена Руске Православне Цркве, 2013. године;
- Орден Светих новомученика крагујевачких првог степена Епархије шумадијске, 2014. године;
- Почасни докторат (honoris causa) Духовне академије у Санкт Петербургу, 2019. године;
- Новембарска повеља Града Новог Сада, 2020. године;
- Крст Вожда Ђорђа Стратимировића, 2021. године;
- Средњи крст мађарског ордена за заслуге Републике Мађарске, 2021. године;
- Орден Светих апостола Петра и Павла Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, 2023. године;
- Орден Свете равноапостолне Марије Магдалине другог степена Светог Архијерејског Синода Пољске Православне Цркве, 2024. године, и
- Орден Славе и Части другог степена Руске Православне Цркве, 2025. године.
