Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом мохачким г. Дамаскином
У времену када се путеви често мере успехом и положајем, Црква нас изнова подсећа да је истински пут – пут служења. Тај пут није увек лак нити видљив споља, али је испуњен смислом, јер води ка љубави која се потврђује жртвом. Наш саговорник, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин (Грабеж), управо је један од оних који су свој живот утемељили на таквом путу. Дуги низ година био је професор и васпитач у Богословији Светих Кирила и Методија у Нишу, остављајући дубок и неизбрисив траг у животима многих генерација ученика. Његова реч, али још више његов лични пример, обликовали су младе богослове да препознају да знање без љубави остаје непотпуно, а служење без жртве недовршено.
Разговор је водио ђакон Предраг Владисављевић, координатор Новинарске секције Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу.
Ђакон Предраг: Ваше Преосвештенство, најпре Вам благодаримо што сте, упркос бројним обавезама, нашли времена за овај разговор и што сте пристали да говорите за часопис „Слово“ и ученике наше Богословије. Када данас погледате свој пут од богословских дана, преко педагошке службе, до епископског служења, шта у њему препознајете као нит која све повезује?
Епископ Дамаскин: Размишљајући како да одговорим на Ваше веома инспиративно питање, а да одговор на њега не буде предуг, рекао бих да је то трагање за смислом. Приметићете да многи људи имају дубоко усађен осећај за преживљавањем, енергију која их вуче напред и жељу да све пробају, окусе, виде. Други о свему дубоко промишљају. Моја упитаност за све појаве и слике из раног детињства била је: зашто и како? У каснијем периоду питање је постало јасније: у чему је смисао свега, па и живота самог? Имао сам дар да одрастам у свештеничкој породици, дар раних утисака богослужбеног живота, слапова светлости који су падали на иконостас током недељних богослужења, дар присутности малобројних људи у тадашњем црквеном животу са њиховом дубоком и искреном вером, могућност приступа духовној литератури и учењу… У периоду промене избора студија, већ сам научио да воља Божија у мом животу претеже над мојим жељама и хтењима и само тако, у свакодневном искуству молитве „да буде воља Твоја“ проналазим нит о којој сте питали. То је служење Богу – према ономе што нам је дато, талентима које треба умножити и за њих дати одговор у сусрету са Богом, јер добили смо много, добили смо дах и Дух који треба потврдити својим животом, тако да печат крштења постане дар вечног живота.
Ђакон Предраг: Колико је за једну Богословију важно да буде више од образовне установе, да буде дом и духовна заједница? Колико је пример професора и васпитача важан?
Епископ Дамаскин: Мислим да осећај припадности и заједништва треба да постоји у свакој школи, у сваком спортском клубу или хору, у уметничким ансамблима и школским секцијама. То се посебно односи на Богословије које су, у најделикатнијим годинама за сваког човека, а то је период адолесценције, преласка из детињства у одрасло доба, место где се живи и учи далеко од родитељског дома – то је место где се личност будућег кандидата за свештенички позив или позив вероучитеља, катихете, коначно оформи. Постоји дубока потреба у сваком бићу да буде прихваћено и ако се то не деси, у породици или у школи, настају и често остају дубоке последице у човековој души које се примећују и у одраслом добу. Зато је важно за педагога и професора да ствара дух заједништва, истовремено препознавајући у сваком ученику његов карактер, таленте, могућности, црте личности, те да му укаже на оно што се може исправити и на оно што треба неговати. Заједница није тек збир појединаца нити заједништво у нечему нечасном – то је дељење истог Духа и циља, љубави према Господу и не мање, љубави према ближњем. Пример сваког појединог ученика је важан, као и пример професора и васпитача, само што је одговорност професора и васпитача већа.
Ђакон Предраг: Колико је литургијски живот школе важан за формирање будућих пастира Цркве?
Епископ Дамаскин: Рекао бих пресудан. Литургијски живот је, по речима о. Александра Шмемана, припрема за следећу Литургију и живљење од претходне. То је ход кроз дневне и недељне обавезе и изазове уз помоћ благодати и залога вечности. Усмереност на богослужење и учествовање у њему даје кандидату одговор на питање које, можда, још није ни поставио себи: да ли је пут пастира Цркве Христове његов лични пут? Само се на богослужењу добија одговор на ово питање, свака друга делатност коју пастир обавља током свог живота се може обављати и без свештеничке одоре. Осећати страх Божији пред почетак богослужења, служити са осећањем недостојности али и благослова изабраности, бити свестан одговорности службе коју обављаш, душа којима си пастир и путовођа, промишљати о својим слабостима и носити их, али носити и слабости других… а пастир добри је онај који, угледајући се на Христа, „живот свој полаже за овце“ (Јн. 10, 11). Управо ово полагање сопственог живота за друге чини свештеничку, али и епископску службу мером којом бивамо подобни Христу: то је прихватање Крста Христовог, једнако као и Његовог Васкрсења.
Ђакон Предраг: Који моменти из живота Богословије су Вам остали урезани у сећање?
Епископ Дамаскин: Рад у Богословији је моје рано искуство преношења знања које сам до тада стицао слушајући и читајући друге. Промена позиције у учионици је суштинска и верујем да су сећања свих наставника на период њихових почетака рада у Богословијама слична: предавања су сведочења не само нашег знања и умећа, него и сведочење наше вере и живота који живимо. Благодаран сам Богу што сам имао прилику да поучавајући друге и сам учим, да сазревам као педагог и као богослов, стекнем навику сталног и систематског рада на себи и прихватим, што сматрам веома важним, да свако од нас има свој пут ка Богу. Будући да је то време моје младости, са ове временске дистанце, памтим полет, енергију, бригу о добробити свих, колегијалност међу предавачима и васпитачима и ученике који су били пуни младалачке жеље за новим знањима.
Ђакон Предраг: Тема Ваше кандидатске дисертације на Московској духовној академији у Тројице-Сергијевој лаври бави се утицајем руског монаштва првог емиграционог таласа на духовни живот Србије – шта вас је подстакло да се определите управо за ту тему?
Епископ Дамаскин: Избор теме којом ћемо се посвећено бавити у периоду стицања наших академских постигнућа, често је плод сарадње ментора и кандидата, или, уверење ментора да би кандидат могао да се одређеној теми посвети. Одлука да у животу будем монах у време док сам још био активни наставник у нашој Богословији, одредила је тему којом ћу се бавити читавог живота: то је монаштво – хришћански максимализам у служењу, живот по Јеванђељу, како је свети Василије Велики, сачинитељ Монашких правила и устројитељ монашког живота, написао. Период доласка руске емиграције после Октобарске револуције у тадашњу Краљевину СХС краља Александра, који их је здушно прихватио и бринуо се о њиховом животу у новој Отаџбини, био је недовољно обрађен и документован у претходно написаним радовима. Тада сам само слутио колики је утицај Руске емиграције на готово све области нашег тадашњег друштва: на науку, културу, уметност и архитектуру, а посебно на развој, очување и унапређење монашког живота код нас. Монаси и монахиње који су дошли у наше крајеве, гоњени страхом од суровости атеизма и небројаних смрти које су несхватљиве људском уму и после толико деценија, били су квасац будућег монаштва и очувања наших светиња, онда када се сенка атеизма надвила и над нашим народом.
Ђакон Предраг: Коју духовну поуку из монашке традиције, којом сте се бавили у раду, сматрате посебно важном за савременог човека?
Епископ Дамаскин: Ми живимо у времену сталне потребе за новим информацијама, путовањима, искуствима, па и „поукама“. Друштвене мреже су постале огледало наше присутности и наше делатности. Некадашња потреба за читањем духовне литературе, књижевних дела, научних радова, позоришних и других критичких осврта, интервјуа важних личности – замењена је кратким видеима, сумњивим психолошким коучингом, јетким и опорим реченицама са или без потписа аутора, неестетским религиозним честиткама о великим празницима и поукама о готово свему. Слушалац таквих поука се брзо одушеви. Као оно семе које је пало на каменита места, у причи о Сејачу и семену, „то је који слуша реч и одмах је са радошћу прима, али нема корена у себи, него је непостојан, па кад буде до невоље или га потерају због речи, одмах се саблазни“ (Мт. 13, 20–21). Ми сами постајемо „земља добра“, пријемчиви за сетву својом љубављу према Господу, својом духовном пажњом и моралним животом, смирењем, свако према ономе што му је дато и према подвигу који је живео и живи. У младости човек треба и мора да тражи себе и испитује свет Божији, да чита и учи – у зрелом периоду он мора да буде већ изграђена личност коју није неопходно стално поучавати како да живи. У зрелом добу човек већ треба да сведочи своје изборе, посебно да сведочи своју припадност Цркви и хришћанском животу. Дакле, главна поука коју сам препознао и њоме био усхићен пишући о утицају руског монаштва на духовни живот тадашње Србије је сведочење Христа својим животом, свуда и у свим животним искушењима.
Ђакон Предраг: Који савет бисте, као професор и васпитач наше Богословије, а сада и епископ, дали младим богословима, који тек започињу свој пут служења Цркви?
Епископ Дамаскин: Хвала Вам на љубазном позиву да се, осим молитвено, наравно, укључим у делатност наше Богословије Светих Кирила и Методија, одговарајући на Ваша пажљиво бирана питања. Хтео бих, пре свега, да поздравим све младе богослове и професоре на челу са о. Дејаном, ректором и мојим некадашњим колегом, и да свима пожелим пуно успеха. Младим богословима желим да овај период проведен у Богословији Светих Кирила и Методија памте по добром, да стекну пријатеље за цео живот и да остану, без обзира на сва будућа искушења, она иста деца која су, са страхом Божијим ступила у учионице, да пронађу радост у служењу, да се изграђују и у другим областима и да доследно врше службе које им буду повераване у Цркви. У временима која долазе, а која извесно неће бити лака, треба бити, по речима Господњим, „со земљи“ и „светлост свету“, тако да се „светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 16).
Извор: Слово, часопис ученикâ Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу (5/2026), стр. 5 – 7.
