Високопреосвећени Митрополите бачки, Преосвећена браћо архијереји, поштовани изасланиче председника Републике Србије господине Вучевићу, уважени господине Јухас, председниче Скупштине Аутономне покрајине Војводине, поштована госпођо Гојковић, председнице Покрајинске владе, уважени рабине, господине градоначелниче, цењени муфтија, представници ромске заједнице, драги потомци жртава, сви по реду и по чину, драга децо Божја! Нема дана у години нити места где је српски народ православни живео, а да се не бисмо могли опоменути неког нашег страдања. Готово сваки град, и крај, и село у нашој земљи, а и шире од тога, носе белеге и ожиљке који о томе јасно сведоче. Управо зато данашњи дан и ово место на којем смо се сабрали јесу један од оних тужних, али великих дана, и једно од оних страдалних, али светих места, на којима се са страхопоштовањем и молитвом сећамо наших предака, сународника и суграђана, који су пре осамдесет и четири године невино пострадали у Новосадској рацији, али тачније речено у фашистичком Погрому у читавој Бачкој и, пре свега и изнад свега, у Шајкашкој.
Сабрали смо се најпре да принесемо молитву Тројединому Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, да упокоји душе новосадских страдалника, али и свих других мученика који су везани истоветним страдањем у многим местима Бачке, у многим местима Шајкашке, из Чуруга, Госпођинаца, Шајкаша, Ђурђева, Мошорина, Титела, Лока, Гардиноваца, Вилова, Жабља, Бечеја, Србобрана и Темерина, који су крвавих јануарских дана 1942. године мучени и убијани на кућним праговима, по улицама и трговима, по касарнама и магацинима, по завејаним њивама, у леденим водама Дунава и Тисе и другде докле је досегло зло њихових џелата. Нисмо се, међутим, сабрали да ми будемо судије, јер само је Бог Онај који суди свима праведно, а правда је Његова љубав. Овде смо да изнова посведочимо сву трагедију греха и суноврата људске природе, да се опоменемо колико зла, разарања и смрти у овај свет доноси човеково одступништво од Бога и колико човек, када одступа од Бога, може да се извитопери, али и да исповедимо и јеванђелску истину, истину наше вере, да без Бога не можемо бити истински, аутентични људи, да не можемо бити оно због чега смо саздани и из небића доведени у биће.
Покољ који се овде догодио, плод је обезбоженог ума. То је пад човека у духовни бездан, у којем други више није оно чему нас учи Јеванђеље, – други више није брат него непријатељ, – у којем се ближњи не посматра као икона Божја већ као сметња и претња, као противник. И управо нас зато Црква, браћо и сестре, позива да се молимо за све, за сваког човека, и да молитвено памтимо оно што се десило овде, не да бисмо мрзели, не да бисмо злопамтили, већ да се кроз сећање више никада и никоме не понови слично зло и да бисмо се исцељивали и исцелили молитвом и вером.
Молитва и памћење су дуг према жртвама и опомена нама живима. Уче нас да човек без Бога лако постаје не само нечовек него звер, а народ без сећања неприметно клизи у амбис нових обмана. Свако страдање, свачија патња и свако мучеништво живе, пре свега, у вечном памћењу Божјем, али живе и у срцима људи, нарочито у срцима оних који су добили благослов и крст да буду носиоци мученичког венца.
Од најранијег свог детињства, као Чуружанин, носим у себи живо и болно приповедање оних који су били сведоци мрака и крвопролића невиних у селу у којем сам одрастао, страдање какво је било и овде у Новом Саду. Носим у себи сећање на приповедање о несрећи те 1942. године, где је готово четвртина села насилно уморена. Са тим сведочанствима, утканим у колективно сећање народа који живи на овим просторима, данас стојим пред вама као свештеник и као поглавар – по Промислу Божјем – наше помесне Цркве, са осећањем туге и бола, који у смисао претаче и преображава једино истина Васкрсења Христовог, једино истина Његове победе над смрћу. Божја милост је допустила да се о мученичком подвигу неких међу њима сачувају сведочанства, како би њихов пример био путоказ и надахнуће.
Један од таквих примера, сличан ономе који смо мало пре чули из слова градоначелника Новог Сада, јесте страдање петорице браће Јовандића – Милорада, Саве, Паје, Живка и Боре – и њихове мајке Јелене. На питање егзекутора које су вере, најстарији у име свих, Милорад, је мирно одговорио да су православни Срби. Потом су сва петорица убијени у дворишту породичне куће, а њихова мајка, претучена и затворена, није могла долично ни да оплаче своју децу. Ту је и пример свештеника Вељка Зуцајића, професора Карловачке богословије, који је, схвативши судбину која њега и његове састрадалнике чека, позвао све да клекну и клечећи помоле се Богу, у молитви окончавши свој земаљски живот. А ту је и света успомена на Мару Стојадиновић, кћер умировљеног чурушког проте Василија, која је, не пристајући на понижење и зло, својим исповедничким држањем посведочила да страх од смрти нема последњу реч.
Данас се молимо за све пострадале у Новосадској рацији и Погрому у Бачкој, за православне Србе, за Јевреје, за страдални ромски народ и за све друге невине жртве. Њихова крв вапије Богу, али и нама, да градимо свет у којем ће различност бити дар, јер то и јесте дар од Бога, а не повод за злочин, амбијент у којем ће се човек препознавати као брат и сестра, а не као непријатељ и сметња.
Нека овај помен не буде само тренутак у календару већ завет да ћемо чувати истину, завет да нећемо делити жртве по броју, имену или вери, завет да ћемо младе васпитавати у духу мира и међусобног разумевања, али и историјске одговорности.
Нека би Бог дао да Дунавом и Тисом, као и свим рекама наше земље и целог света, никада више не потече људска крв, а нарочито крв невиних, да ова плодна и благословена Бачка више никада не буде поприште зверства већ простор мира и суживота и братске љубави.
Вечни покој свима невино пострадалим у Новосадској рацији и свим страдалницима Бачке, страдалим у јануару 1942. године. Нека им Господ подари блаженство у Своме непролазном Царству, а нас, по молитвама њиховим, да укрепи љубављу и праштањем, да бисмо у последњи дани чули спасоносни глас Христов и постали заједничари Царства Његовог. Амин!
