У петак, 1. децембра 2023. године, у свечаној дворани Матице српске, одржана је свечана академија поводом сто двадесет година од оснивања Кола српских сестара. Свечаности су присуствовали Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, Преосвећена господа епископи бачки Иринеј и мохачки Дамаскин, госпођа Маја Гојковић, потпредседница Владе Републике Србије и министар културе, г. Никола Бањац, посебни саветник министра одбране, госпођа Јелена Маринковић Радомировић, председница Скупштине Града Новог Сада, професор др Драган Станић, председник Матице српске, г. Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, свештенство, чланице Кола српских сестара Епархије бачке и многобројни народ.
Поздравне речи на почетку свечане академије упутила је госпођа Мирјана Шуљманац Шећеров, председница Кола српских сестара Епархије бачке. После поздравних речи, госпођа Мирјана Шуљманац Шећеров је уручила повељу Кола српских сестара Преосвећеном Епископу бачком г. Иринеју и протојереју-ставрофору Бранку Ћурчину.
Присутнима се потом обратио Светејши Патријарх српски г. Порфирије:
„Ваша Преосвештенства, уважена госпођо председнице Кола српских сестара, господине председниче Матице српске, госпођо потпредседнице Владе Србије, часни оци, браћо и сестре! Ја сам заиста почаствован и ганут најпре чињеницом да сам овде у Матици српској, а заиста благословеним поводом, а то је обележавање сто двадесет година од постојања Кола српских сестара. Као што је госпођа Шећеров већ рекла, сећам се те 1991. године, већ сам био у Ковиљу, када је, по благослову владике Иринеја, обновљен рад Кола српских сестара овде у Новом Саду и сећам се, Бог да јој душу прости, Савке Гојковић, као прве председнице. Сећам се, не само у смислу емоција, које су природне и нормалне међу браћом и сестрама, него и конкретних догађаја и љубави Кола српских сестара, која је указивана у односу на све потребите, на сваком месту, без обзира о којој потреби се ради, без обзира о којем узрасту човека се ради, без обзира чак и на то да ли су сви православни и Срби међу онима којима је помоћ потребна. Нарочито се сећам многоструке, многократне помоћи сестара Кола српских сестара манастиру Ковиљу, у којем сам тада био. Негде се поклапа, нешто раније смо ми дошли него што је обновљен рад Кола српских сестара у манастир Ковиљ, али пошто је све деценијама, најпре муком и трудом неколицине монаха и благословом тадашњег епископа преживљавало, онда је дошао и период када је манастир био без монаха. Дакле, због свега тога манастир је био потпуно запуштен и, наравно, није било природно да се очекује да се манастир у потпуности одмах може обновити него је требало најпре успоставити елементарну хигијену. И на том плану, данима, у редовним размацима, и Савка и друге сестре, неке од вас овде присутних и препознајем, долазиле су и помагале нама монасима или, боље рећи, трудиле се да учине све што треба учинити да манастир елементарно испуњава услове за живот. Због тога, наравно, осећам пре свега, и дан-данас велику захвалност. Такође, искуство разговорâ, дружења са сестрама из тог периода, указивало је на то да се ради о хришћанкама и о Српкињама, баш оно што је била традиција сестара Кола српских сестара, а то је, данас би рекли, друштвени ангажман, иако тај појам у себи често може да носи један безличан однос према анонимним и непознатим људима. Пре ће бити да је то био један израз човекољубља, филантропска делатност жена, девојака исто тако, које се труде да испуњавају и вољу Божју да служе Богу, али и да служе и ближњима. Управо сто двадесет година од постојања Кола српских сестара сведочи о тој и таквој традицији, али исто и чињеницу, која није случајна – да је основано Коло српских сестара на Успење Пресвете Богородице, што је директно и речју, али и делом сведочанство о томе да су наше сестре, жене из нашег народа, православне хришћанке, виделе у Пресветој Богородици и заштитницу, покровитељицу, али и пример за углед, јер Пресвета Богородица јесте Мајка Господа Христа, али и жена која читавим својим бићем јесте човекољубље и не само она него и жене мироносице, које су, угледајући се на њу, и оне читавим својим бићем служиле Богу и служиле ближњима и то би се данашњим језиком могло рећи да су и оне биле прве друштвене делатнице, али враћам се на нашу формулацију – оне које су показивале богољубље и човекољубље, које су апостоли апостолима биле. У самом називу Коло српских сестара већ се открива и суштина и природа Кола, а то је да су сестре у колу, тојест да су везане једна за другу, да се ослањају једна на другу и да је свака свакој потребна да живе спознајом да смо једни другима потребни, а да свако у колу, тојест у заједници има своје место. У том Колу српских сестара и сви ми налазимо своје место, јер смо сви део једне и јединствене заједнице – Цркве Христове, али и припадници једног те истог народа који постоји, као и сви други народи, да би упознао Бога и да би, упознавши Бога, Њега сведочио преображавајући себе у народ Божји. Добар човек ствара добро друштво, а хришћани и хришћанке преображавају свет. У том поступку и процесу преображаја у нашем народу, сестре Кола српских сестара имају свакако веома, веома значајно место.
Из тог разлога, на предлог Епископа бачког господина Иринеја, вашег Владике и нашег духовног оца, наш Синод је Колу српских сестара доделио орден Светога Саве.ˮ
Патријарх српски г. Порфирије уручио је Колу српских сестара Епархије бачке орден Светог Саве другог степена, који им је, на предлог Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја, доделио Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, поводом сто двадесет година постојања, добротворног рада и неговања културе и традиције нашега народа.
Уследило је обраћање госпође Маје Гојковић, која је честитала јубилеј Колу српских сестара и нагласила изузетан значај овог удружења за српски народ током сто двадесет година постојања.
У уметничком делу свечане академије учествовали су чланови хора „Свети Стефан Дечанскиˮ при Алмашкој цркви у Новом Саду, глумица Јелена Срећков, која је говорила казивања Савке Суботић, сопран Сенка Недељковић, тенор Саша Петровић и пијаниста Лука Петровић. Програм је водио г. Стеван Јурић.
