У навечерје празника Сабора светог архангела Михаила и осталих небеских сила бестелесних, у недељу 7/20. новембра, у параклису Светих Отаца атонских у Светоархангелском манастиру у Ковиљу служено је празнично вечерње поводом славе манастира. Вечерњим богослужењем је началствовао Епископ ваљевски г. Исихије, уз саслужење свештеног братства манастира. Вечерњем богослужењу су молитвено присуствовали Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, као и Преосвећена господа епископи бачки Иринеј, шабачки Јеротеј и мохачки Дамаскин.
По одслуженом вечерњем богослужењу замонашени су искушеници Марко Паликућа и Никола Стојачић. Искушенике Марка и Николу монашењу су привели Патријарх српски г. Порфирије и јеромонах Харитон, настојатељ Светоархангелске обитељи, а монашки постриг је извршио Епископ бачки г. Иринеј, давши им имена Лазар и Леонид.
После чина монашења, монасима Лазару и Леониду и присутнима у манастирском параклису обратио се Патријарх српски г. Порфирије:
„Преосвећена браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, драги брате Лазаре и брате Леониде, по благослову владике Иринеја, епископа ове епархије и духовног оца свих нас, рећи ћу само неколико речи овом приликом, са свешћу да нећу рећи ништа ново и да нам је свима јасно шта је то монашки пут, шта је то уопште хришћански пут, хришћански начин живота, а иако понешто није било јасно онда молитве које смо чули су саме по себи толико језгровите и испуњене смислом да је свака реч више од тога заиста сувишна. Али овом приликом не могу а да не кажем, и на томе ћете ми опростити, и неку личну реч. Наиме, свако ко је једампут слушао молитве приликом монашења и ко је положио монашке завете, кроз свакодневицу заборави шта они у себи носе и шта садрже, а нарочито онај ко, по Промислу Божјем пре свега, а онда и по благослову Цркве, промени место становања и онда му живот буде испуњен не истим дневним поретком и садржајем као што је то био случај док је био у манастиру. Овом приликом лично сам разумео што сте, верујем, и сви ви разумели, а то је да је Тајна монаштва оно што извире из самога Јеванђеља и оно што је назначење свакога човека, назначење читавог људског рода, не у форми монашког живота него у етосу, у односу према Богу и према ближњем, у критеријуму у односу на који успостављамо и изграђујемо свој живот. Лично, слушајући те молитве, данас кажу као да сам се вратио на „фабричка подешавања”, али не у смислу неког личног избора него у смислу суштине живота, јер Тајна монаштва није ништа друго него Тајна Христова. Господ, када Га је онај младић у Јеванђељу питао шта да чини да добије живот вечни, одговара: Држи Закон и Пророке, држи се заповести Божјих и испуњавај их – оне ће ти помоћи да твоја слобода не постане анархија која је деструктивна и ствара шизофрени однос у нашем животу. Дакле, држимо се заповести Божјих и идемо путем спасења. Али, ако хоћеш савршен да будеш, онда узми свој крст и пођи за мном – речи су Господње. Управо монашки начин живота по својој суштини јесте узимање крста свога, свога живота и бића и у потпуности препуштање Христу, прикивање свога крста, свога живота на Крст Христов. То у суштини значи одрицање од света. Наравно да монашки живот, али и хришћански живот уопште, значи одрицање од света. Међутим, треба напоменути да монашки живот не подразумева одрицање од света онаквог какав је произишао из љубави и руку Божјих него од палог света, од острашћеног света, од света који се удаљио од Бога, од света који живи по закону греха и по закону демонских сила. Одрицање од таквога света значи одрицање од сваке могућности да нам такав свет постане идеал, да било шта из тога света постане за нас оно што је идол, што је лажни бог; али, истовремено, одрицање од таквога света, које подразумева одрицање кроз крст наш који је спојен са Крстом Христовим, што није ништа друго него читавим својим бићем, из вере у Бога, предавање себе Богу из љубави према Богу. А када постоји подвиг љубави у односу на Бога, онда онај свет од којег смо се одрекли и који у злу лежи за нас поново постаје предмет љубави и предмет молитве, постаје место у које се враћамо преображени и ослобођени од света да бисмо тај свет преображавали. Наравно да то преображавање света није наш идеолошки циљ него напросто чињеница да смо се као монаси одрекли света који у злу лежи и градимо заједницу са Богом. Благодат Божја је оно што нас преображава, оно што нас просветљује, просвећује и освећује. Отуда, што смо вернији овим заветима које смо чули и које смо дали, наше присуство у свету добија свој смисао не у ономе што ћемо чинити као својеврсни активисти са жељом да помогнемо свету, осећајући понекад ране света било које врсте. Није, дакле, ако могу и тако да кажем, допринос монахâ свету тиме што ће се активирати у практичним програмима како би помогли свету, него, што су више верни свом звању, свом опредељењу, тојест што су више верни призиву Божјем – јер без тог призива нико не би могао постати монах, акамоли расти и узрастати у монашком подвигу – што смо више верни том гласу Божјем, утолико је Господ благодаћу Својом више присутан у нашим животима; утолико онда и свет бива обрадован, али више од тога – бива преображаван монахом и монашким животом, тим пре што ова наша заједница овде јесте заједница, општежиће. А општежиће, тојест заједница монахâ није напросто некаква обична људска заједница, макар састављена од најсавршенијих, најморалнијих и најчистијих људи, него је то заједница која се темељи на литургијском молитвеном животу, заједница која извире из евхаристијског живота. Све у тој заједници треба да буде плод евхаристијског живота. Зато је монашка заједница – баш као литургијска заједница, евхаристијска, црквена заједница – најбољи могући израз наше православне вере као вере која има своје есхатолошко усмерење. У исто време монашка заједница јесте предукус есхатолошке реалности, тојест будућег века. У том смислу монашка заједница је оно што је и Црква у суштини. То је једна домаћа Црква. Господ каже: Ја сам вас од света узео. Нисте од овога света. Дакле, и монах је неко ко је изабран, кога је Господ позвао и, ево, хвала Богу, и отац Лазар и отац Леонид су чули тај глас Божји и добро знају да монашки живот јесте живот крста и распећа, што је уједно – ми то вером знамо и љубављу Божјом, Јеванђељем, Светим Писмом, искуством Цркве – то распеће и тај крст у себи носе Тајну Васкрсења. Најбоље то зна монах када је сабран на молитви и када има искушења, када га обузме туга која није обична, сентиментална туга, него, пре свега, туга као носталгија за пуноћом живота, за Царством небеским. У том стању посећује благодат Божја и, када осетимо немоћ, када осетимо слабост, када осетимо глад коју не можемо да утолимо ничим од овога света, Бог се јавља у свој Својој лепоти и у даровима које је обећао и које монах може да окуша. Монашки живот се састоји, између осталог, и у полагању три монашка завета – то је завет послушања, завет сиромаштва и завет девствености. Нећу замарати анализом ових завета, јер они су по себи јасни. Само ћу рећи следеће: и завет девствености и сиромаштва, који су јасни и подразумевају се, да ли ће дати плода и да ли ће, пре свега, бити простор радости за монаха зависи од овог првог завета, а то је завет послушања. У завету послушања се развија и афирмише тајна слободе човекове, тајна монаха и тајна човека уопште. Господ је показао послушање и смирење, које је неодвојиво од послушања, као једини пут, будући апсолутно послушан Своме Оцу, и у вечности, али и у историји. Сви се сећамо Христових речи у Гетсиманском врту, упућених Оцу: Нека буде, Оче, воља Твоја, а не моја. Дакле, послушање није спутавање своје слободе, послушање није лишавање своје аутентичне воље. Послушање подразумева уподобљавање себе вољи Божјој и искључиво и само кроз аскезу, кроз подвиг, као уосталом и у било ком другом позиву. Примера ради, неки уметник, сликар или занатлија који треба да направи ципелу морао је много пута да вежба један те исти потез, који му је неко показивао. Много пута је ученик сликарства – има их овде неколико – морао да вежба основне ствари у сликарству и чак да му то постане досадно. Али то је био једини начин да се у једном тренутку изнутра ослободи, да се његова рука ослободи и да онда процвета неочекивана радост, неочекивани резултат слободе, која тек када је поистовећена са вољом Божјом и тек када није анархија може да дâ истински плод. То зна сваки монах који је пошао путем послушања и само бих то хтео да нагласим као важну тему. Нажалост, данас је то нешто што се сматра смешним, а често људи то и одбацују, често хоће своју вољу пошто-пото. Наша воља нама може бити спасоносна само онда када је у складу са вољом Божјом. Ако се не вежбамо у одрицању од своје острашћене воље нећемо онда никада осетити шта то значи живот у Христу и у благодати. Важно је то да знамо као монаси, то подвлачим, али то је исто оно што је важно и за људе који живе у свету. Исти дух и исти принцип важи и за оне који живе у брачним заједницама. Само онда када живе у послушању супружници једни у односу на друге, родитељи у односу на своју децу и деца у односу на своје родитеље, свако у складу са природом свога места, само онда може да се развија заједница.
Монашки живот је испуњен искушењима. По правилу, она долазе, како рекох, као плод избора по својој вољи. Најважнији циљ свакога искушења – јер иза искушења стоји по правилу Нечастиви, силе поднебесја – јесте да разбије управо оно о чему смо на почетку говорили, а то је заједница, Црква; да разбије и евхаристијску заједницу и да разбије на крају и нашу монашку заједницу. Зато, каква год искушења била, знајте да иза тога стоји Нечастиви и да хоће да вас одвоји од заједнице, уз различита образложења која по правилу имају „своју логикуˮ и често се слажу са нашом логиком. Како год било, какво год искушење да наиђе, у манастиру постоји структура, постоји поредак, никада немојте дозволити, брате Лазаре и брате Леониде, да сами носите то искушење него увек поделите, а што пре поделите утолико пре ће искушење бити побеђено и утолико пре ћете се суочавати у следећој фази са тежим искушењима, али то је све тајна монашког живота. Ми се данас радујемо што смо добили два нова брата у монаштву. Молимо се Богу да вам Господ дâ одлучности, снаге и радости у подвигу, а вас молимо да се и ви за нас молите, за сву нашу браћу и сестре, за читаву нашу Цркву, али и за читав свет.ˮ
