У Посланицама светог апостола Павла на више места проналазимо духовне савете о савршавању непрестане молитве. У циљу да предочимо суштину апостолских савета о непрестаној молитви, који су упућени и свима нама, члановима Цркве, поставили смо следеће питање протонамеснику Игору Игњатову:
Како да у животу применимо речи апостола Павла: „Молите се Богу без престанка” (I Сол. 5, 17)?
Све појаве духовног живота доживљавамо целим својим бићем, али ниједну од њих не можемо у целости појмити својим умом и до краја изразити и саопштити људским речима. У складу са тим, када говоримо о молитви, немогуће је дати њену јасну дефиницију. Ни у Светом Писму нема дефиниције молитве. Углавном се говори о молитви као феномену и о њеним својствима (Мат. 6, 5 – 13; Марк. 11, 25), о сили молитве и врлинама које је прате (Мат. 17, 21; 21, 22), као и о потреби и начину вршења молитве. Међутим, Свето Писмо не даје прецизно и општеобавезујуће одређење молитве. Сâм Господ Исус Христос нам Својим мољењем преноси искуство молитве као обраћање Богу Оцу, о чему сведочи Нови Завет (Мат. 26, 39; 41; 42; 44; Јевр. 5, 7). Слично је и са делима светих Отаца, у којима постоје разрађене расправе о молитви, засноване на личном доживљају облагодаћених људи. За ову прилику бисмо из мноштва светоотачких речи о молитви навели расуђивање светог Јована Лествичника: „По каквоћи, молитва је сапостојање душе са Богом. По своме дејству, то је одржавање космоса, помирење са Богом, мајка сузâ и њихова кћи у исти мах, умилостивљење за грехе, мост којим се прелази преко искушењâ, грудобран који штити од сваке муке…, бесконачни подвиг…, предсказивач будућих добара, предзнак вечне славеˮ (Лествица,поука 18). Из ових речи светог Јована Синајског видимо да молитва није просто изражавање религијских осећаја кроз изговарање појединих речи и образаца него је она потпуно и свецело предавање човека Богу као Једином Извору вечног постојања. У молитвеном заносу човек се предаје Богу у свеукупности својих својстава и енергија – и умом, и душом, и телом. Ако је циљ и савршенство љубави љубити Господа Бога свога свим срцем, душом, умом и снагом својом (Марк. 12, 30), онда се савршенство молитве огледа у предавању целога свога бића Богу, што значи да молитва треба да обухвати и у потпуности прожме и срце, и душу, и ум, и тело. Неизрецивост молитвеног заноса свети старац Софроније из Есекса поетски је изразио као највиши вид уметности: „Молитва је непрестано стваралаштво, узвишеније од сваке друге уметности или науке. Путем молитве ми долазимо у додир са Беспочетним Бићем… Молитва је чин највише мудрости, врлине и лепоте над лепотама. Она је свети занос нашег духа” (О молитви, стр. 21). Молитва по своме садржају може бити прозбена – у којој од Господа нешто иштемо; благодарна – у којој Богу благодаримо за сва знана и незнана добра; и славословна – као најсавршенији облик молитве у којој хришћанин, славословећи Бога, учествује у вечној слави Божјој напредујући тако на путу обожења. Непрестаном молитвом се, како вели преподобни Јустин Ћелијски, „…нама са неба даје од Господа Васкрслог радост у страдањима за Њега, у борбама за Њега, у подвизима за Њега, у живљењу за Њега, у умирању за Њега” (Тумачење Прве посланице Солуњанима, стр. 613). Како у једној својој беседи говори свети Јован Златоуст, у свету нема ничег силнијег од човека који се моли.
Човек своје бивствовање на земљи остварује као биће времена и простора. Време и простор пак имају противречну улогу у човековом биолошко-физичком постојању, јер осим улоге спајања имају и улогу раздвајања. Трагика раздвајања у времену и простору најочигледније се види у чињеници смрти. Због тога апостол Павле захтева од хришћана молитву увек и на сваком месту, јер молитва постаје сила која кроз човека укида просторно-временску раздвојеност. На тај начин простор и време – кроз молитву и молитвом – не бивају чиниоци раздвајања него чиниоци спајања и доносиоци вечности и обожења за човека. Велики богослов и тајновидац наших дана, свети Софроније Есекски, сопствено молитвено искуство богоопштења у времену и простору описује на следећи начин: „Наше овоземаљско постојање је условљено временом и простором… Време је место нашег сусрета са Творцем: време је процес актуализације Божје замисли о творевини” (О молитви, стр.26).
Молитвом се на тај начин превазилазе закони створене и пале природе, човекова природа се исцељује кроз победу над смрћу и човек обожењем постаје вечно биће. На молитву без престанка подстиче Сâм Господ Христос у Гетсиманском врту када Својим ученицима, али и хришћанима свих времена, говори: „Бдите и молите се да не паднете у искушењеˮ (Мат. 26, 41). Знајући слабост људске природе, Спаситељ додаје: „Јер је дух срчан, али је тело слабоˮ (Мат. 26, 41).
Свети апостол Павле је на више места, укључујући и поменути стих из Прве посланице Солуњанима, давао упутства и поуке хришћанима како да се моле. Осим што заповеда хришћанима да се моле без престанка, он Филипљанима поручује: „Не брините се ни за шта него у свему са молитвом и мољењем захвалношћу казујте Богу жеље вашеˮ (Филипљ. 4, 6). О месту молитве у складу са потребом њене свудаприсутности, Апостол у Првој посланици Тимотеју вели: „Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљењаˮ (I Тим. 2, 8). Заповест сличну оној која је упућена Солуњанима, апостол Павле понавља и у Првој посланици Тимотеју: „А права удовица и усамљеница нада се у Бога и проводи у молитвама и мољењима ноћ и данˮ (I Тим. 5, 5). Блаженопочивши епископ Атанасије Јевтић је исправно закључио: „Молитву, и то баш непрекидну (I Сол. 5, 17; Фил. 4, 6; I Тим. 2, 8; 5, 5), тражи Апостол од свих хришћана и наглашава њен еклисиолошки карактер: Сваком молитвом и мољењем, молите се у Духу у свако доба, и уз то бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете (Еф. 6, 18). Молитва Цркве, по апостолу Павлу и Јовану Златоусту, јесте сами живот и дисање њено у Христу и у Духу, јер се кроз Христa – Посредника даје Дух Утешитељˮ (Еклисиологија апостола Павла, стр.237). Идентитет Цркве је утемељен на молитви Цркве, светој Евхаристији, која представља најузвишенији молитвени покрет ка Богу.
Молити се без престанка не значи стајати стално на истом месту и износити искључиво уобичајене и препоручене молитвене обрасце. То је нама људима и практично немогуће, пошто наша телесна природа има потребу за одмором и сном. Поменути молитвени изрази из молитвеника су, наравно, препоручени, али, кроз духовно напредовање, они постају недовољни да изразе нашу чежњу за Богом. За разлику од човека као духовно-телесног бића, бестелесне силе „неућутним устима и непрестаним славословима” узносе молитву као благодарење и славопој Богу, како и слушамо у Молитви анафоре или узношења у Литургији светог Василија Великог. Са друге стране, свест да непрестано ходимо пред Богом чини да молитва, особито молитва Исусова, тече у човеку, иако је он не мора изговарати гласом и језиком него умом, како и каже апостол Павле: „Али у Цркви више волим рећи пет речи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде речи језикомˮ (I Кор. 14, 19). Молитва се, дакле, не може ограничити искључиво говором. Чак се многоговорење и празнословље карактеришу као изрази неверовања, јер наш Отац зна шта нам треба пре него што заиштемо (Мат. 6, 7 – 8). Молитва јесте и говор, али је битно да она постане и унутрашњи говор, невербална комуникација и веза са Вечним и Личним Богом. Mолитвени труд и подвиг рађају молитвени етос који развија свест да се хришћанин на сваком месту и у свако време мислено налази пред Богом и да све своје активности усклађује са том свешћу. Код хришћана који су молитву учинили најважнијом делатношћу свога живота она постаје духовно дисање које удахњује живот вечни и сједињује се са телесним дисањем. Кроз речи: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме!ˮ сваким удисајем и издисајем у срцу и уму човека савршава се помињање Исусовог имена. Молитва Исусова код светитељâ савршава се и у току сна будући да је она у њима постала део њихове личности, тако да се у њима остварују речи из Песме над песмама: „Ја спавам, а срце је моје будноˮ (5, 2). Како богословствује преподобни Јустин Ћелијски, непрестана молитва стиче се „истрајним, упорним и немилосрдним приморавањем себе на молитву, док нам Господ због нашег усрдног труда не буде дао благодати Своје да нам молитва постане радосна неопходност, као дисање у плућима… Што више, и упорније, и истрајније примораваш себе на молитву, Господ ће ти све више и више давати благодати, па ће ти молитва постати пријатна и неопходна навика, а постепено и друга природа. А онда, срце се сâмо моли – и кад спаваш, и кад ходаш, и кад седиш, и кад разговараш” (Тумачење Прве посланице Солуњанима, стр. 613). Молитва никада не престаје без обзира на слабост људске природе и њену потребу за обновом кроз одмор у сну. Због тога је у дневном богослужбеном кругу установљено богослужење које зовемо повечерје, у којем се, кроз молитве пред спавање, тражи Божја благодатна заштита у периоду сна, када човек не може свесно да се моли.
Молитвени подвиг, осим борбе са слабошћу тела и лењошћу, подразумева и творење свих осталих врлина. Свети Максим Исповедник у 57. одговору Таласију јасно наглашава повезаност молитве са свим делатностима хришћанина подвижника: „Молитва је усрдна… када онај ко се моли ту своју молитву упућује Богу заједно са делима којима испуњава заповест Божју, при чему она не представља само неделатно искање које се узноси пуким речима, или напросто звучањем гласа који силази са језика, него је делатна и жива када се надахњује начинима испуњавања заповести. Јер, очито је да суштина молитве и искања јесте чињење врлинских дела” (Одговори Таласију, том II, стр. 101). У том смислу сваки чин човеков представља молитвени чин, како богомудро расуђује свети Порфирије Кавсокаливит када каже: „Све… тешкоће, искушења, рад, терет, активност, када бивају из љубави према Христу, у слави Његовој, када представљају служење, онда се схватају и као молитва. У супротном, ако и подвижник постанеш по својој вољи, твоја молитва ће досезати до таванице на твојој келији, а никада до Престола Божјег” (Свети Порфирије Кавсокаливит, Сведочења, стр. 186).
Непрестана молитва је узвишен, али не и неостварив идеал, само ако се схвати на прави начин, а то је свест да човек увек и на сваком месту треба да призива Име Божје и да чини врлинска дела у Име Божје. Уз све врлине, најближи пратиоци молитве јесу радост и захваљивање. Због тога апостол Павле, пишући Солуњанима, најпре каже: „Радујте се свагдаˮ (I Сол. 5, 16), а потом саветује: „Молите се непрестаноˮ (I Сол. 5, 17), и, напослетку, после радости и непрестане, постојане молитве, ову тријаду крунише захваљивањем, и то на свему: „На свему захваљујте, јер је ово воља Божја за вас у Христу Исусуˮ (I Сол. 5, 18).
Све речено јасно и сажето је исказано у једном разговору који се описује у Старечнику. Реч је о дијалогу који су са трезвеним и проницљивим авом Лукијем водили јеретици масалијани. Они су погрешно схватали управо заповест о непрестаној молитви. Будући заробљени у формалистичком поимању молитве, у исти мах су порицали вредност и потребу других аспеката труда и подвига. Посебно је занимљив закључак разговора кроз који се види саборно-црквени карактер непрестаног и општег молитвеног динамизма, чији је циљ бескрајни живот у Богу. Ево како је текао тај разговор:
„Посете једном аву Лукија неки од такозваних монаха молитвеника. А старац их упита:
- Какво је ваше рукодеље?
А они рекоше:
- Ми се не дотичемо рукодељâ већ, као што вели велики Aпостол, непрекидно се молимо.
А старац их упита:
- Не једете?
Рекоше:
- Да.
А он вели:
- А када једете, ко се моли за вас?
Па их опет упита:
- Не спавате?
Рекоше:
- Да.
А старац вели:
- А када спавате, ко се моли за вас?
И не нађоше шта би му одговорили на то. А он им рече:
- Опростите ми, али не чините онако како говорите. А ја вам казујем да се непрекидно молим обављајући своје рукодеље. Седнем, уз помоћ Божју, па поквасим палмове нити и плетем ужад говорећи: Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој, и по обиљу милосрђа Свога очисти безакоње моје (Пс. 50, 1).
Па им вели:
- Зар то није молитва?
Рекоше:
- Јесте.
Он им рече:
- А када проведем цео дан радећи и молећи се, зарадим, више или мање, око шеснаест новчића, па два од њих дам на вратима (делио је милостињу на градским вратима), а остале потрошим на храну; а онај који је добио два новчића моли се за мене и када обедујем и када спавам и тако се, благодаћу Божјом, испуњавају речи Молите се непрекидно”(Старечник, стр. 213 – 214).
Извор: Виноград Господњи, о Покрову Пресвете Богородице 2021. године, стр. 15 – 18.
