У савременим животним околностима многобројни су изазови пред којима се налазе хришћани. Један од изазова је и актуелно поимање брака, у којем се, нажалост, често заборавља да је брак света Тајна, а неретко то поимање одудара и од основних начела хришћанске вере и живота. Имајући у виду наведене чињенице, упутили смо следеће питање протонамеснику Велимиру Врућинићу:
Можете ли нам, кроз призму старозаветних и новозаветних сведочанстава, указати на основне богословско-пастирске аспекте свете Тајне брака?
Сви знамо да је ступање у брак један од најважнијих догађаја у човековом животу. Међутим, институција брака у наше време доживљава дубоку кризу и стога је важно да, као допринос очувању брака и решавању проблемâ, учинимо први корак, а то је да схватимо и разумемо шта за нас значи брак, односно шта је циљ брака.
Ми, православни хришћани, немамо недоумицe у вези са поимањем брака. Одговор смо пронашли у Новом Завету и за нас је брак света Тајна. Међутим, у савременом друштву се о циљу брака, нажалост, и не размишља. Када бисмо људима на улици поставили ово питање, било би разних одговора: „Желим да уживам у животу; да сам зрео и слободан”, и тако даље. Верујемо да би један од најчешћих одговора био да је главни циљ брака рађање деце, односно стицање потомства. Тај одговор бисмо пронашли у Старом Завету и у јудејској традицији.
Стога ћемо наш одговор започети са Старим Заветом, односно од почетка постојања првобитног „брачног пара” – Адама и Еве – до обећања потомства Аврааму, да бисмо, на крају, предочили новозаветно хришћанско становиште да Васкрсење Христово даје нови смисао светој Тајни брака.
- Схватање брака у Старом Завету
Није добро човеку да буде сâм, рекао је Господ стварајући човека. У овим речима првих страница Светог Писма видимо да је Бог установио свету Тајну брака. „Божанствена твар појавила се на земљи, а у земним долинама вечно расцветалог раја човек. Међутим, човек још није имао помагача сличног себи. Тада је Премудра Реч извршила велико чудо оног који је створен да буде надзорник света, тојест мој корен и моје семе разноликог живота разделила је на два дела и силином и Животворном Руком извадила из његовог бока ребро да би створила жену, а онда их је, уливши обома љубав у груди, подстакла да теже једно другом” (свети Григорије Богослов). Бог је установио брак позвавши у заједницу љубави Адама и Еву. На тај начин су још у Старом Завету откривени основно назначење и смисао брака, а то је да се брак остварује као тајна сједињења мушкарца и жене и њиховог стапања у једно биће. О томе нам сведоче и библијске речи: Зато ће оставити човек оца својега и матер своју и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело (I Мојс. 2, 18 – 22). Први људи, Адам и Ева, у овај однос ступају слободно. Међутим, после учињеног греха, Адам испољава несигурност и колебање; обраћа се Богу и покушава да одговорност за првородни грех пребаци на Еву, рекавши: Жена коју си створио са мном, она ми даде са дрвета, те једох (I Мојс. 3, 12). Овим речима Адам почиње да заједницу слободе сагледава као нешто што му је Бог наметнуо.
Док је Адам боравио у заједници љубави Божје са Евом, гледао је на своју жену као на део себе: А Адам рече: Сада ето кост од мојих кости и тело од мог тела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од човека. Зато ће оставити човек оца свог и матер своју, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело (I Мојс. 2, 23 – 24). Али, када је, услед непослушности и првороднога греха, нарушена та првобитна заједница љубави Божје, тада је Адам своју жену видео као страну особу, те је из тог разлога и пребацио на њу сву кривицу непослушности. Прародитељски грех је пореметио духовну и физичку природу првих људи, услед чега је пренет и на њихове потомке. Палост људске природе одразила се на лични и друштвени живот, а у овом случају и на међусобне брачне односе. Уместо заједнице мужа и жене у Богу, настали су различити облици изопачењâ: многоженство, држање наложницâ, брачно неверство и друга брачна безакоња.
Сходно јудејском поимању брака у Старом Завету, његов суштински значај и циљ огледао се у рађању деце. Најочигледнији знак Божјег благослова виђен је у продужењу рода, у потомству. За своју покорност и поверење у Господа, Авраам је добио обећање славног потомства: Заиста ћу те благословити и потомство твоје веома умножити, да га буде као звездâ на небу и као песка на брегу морском; и наследиће потомство твоје врата непријатељâ твојих; и благословиће се у потомство твојем сви народи на земљи, као када си послушао глас Мој (I Мојс. 22, 17 – 18). На основу овог обећања датог Аврааму, постаје јасно зашто је неплодност сматрана за проклетство, посебно за жене.
Обећање дато Аврааму разумевано је у старозаветној јудејској свести и у смислу да живот може бити овековечен кроз потомство, због тога што је основно назначење брака виђено управо у рађању деце. Ако је брак – моногамијски или полигамијски – био уобичајен, конкубинат је био такоће толерисан, понекад чак и препоручиван у циљу обезбеђивања продужења потомства (I Мојс. 16, 1 – 3). Институција „левиратског брака” (I Мојс. 38, 8) састојала се од обавезе да се „подигне потомство” преминулог брата кроз брак са његовом удовицом, како би било могуће његово делимично надживљавање у деци рођеној у таквом браку.
Међутим, Бог у Старом Завету, преко пророкâ и изабраних људи, постепено открива човеку виши, духовнији смисао брака, да би, доласком Господа Исуса Христа и Његовим учењем о Васкрсењу и бесмртности, дошло до преобликовања старозаветних норми и укидања бриге о одржавању живота кроз потомство.
2. Схватање брака у Новом Завету
У Новом Завету значење брака се коренито изменило. Супротност је веома прецизна. Ниједан новозаветни текст који помиње брак не наводи да је стицање потомства његов основни циљ. Рађање деце, сâмо по себи, јесте средство за спасење, али је условљено: Јер ће се спасти рађањем деце ако остану у вери и љубави и у светињи са поштењем (I Тим. 2, 15).
Преобликовање старозаветних норми види се, са посебном јасноћом, у следећим примерима:
– Сва три синоптичка Јеванћеља (Мат. 22, 23 – 32; Марк. 12, 18 – 27; Лук. 20, 27 –37) сведоче о ставу Господа Исуса Христа према „левиратском браку”. Треба подвући да је учење Господа Исуса Христа о Васкрсењу и бесмртности учинило безвредном бригу о продужавању живота преко потомства у браку. Када су садукеји, који кажу да нема Васкрсења, упитали који ће од седморице браће, који су се један за другим женили истом женом, имати њу за жену по Васкрсењу, Господ Исус Христос је одговорио да о Васкрсењу нити ће се женити ни удавати него су као анђели Божји на небу. Христов одговор садукејима се строго ограничава на сâму суштину њиховог питања. Они су одбијали Васкрсење, јер га нису могли другачије замислити него као поновно успостављање људског постојања, у које би било укључено и јудејско схватање брака као начина за стицање потомства. У овоме, каже Господ, они се варају; јер, живот у Царству Божјем биће као живот анђелâ. Према томе, Христов одговор није ништа друго до порицање материјалистичког поимања брака.
– Учење Господа Исуса Христа које забрањује развод брака открива природу хришћанског брака. Веза измећу мужа и жене је циљ сâм по себи; вечна је веза измећу две јединствене личности, која не може бити прекинута таквим бригама као што су потомство или породична солидарност.
Ипак, нераскидивост није захтев који је апсолутан. Чувени изузетак који помиње Матеј – осим због прељубе (Мат. 5, 32) – постоји да нас подсети да закон Царства Божјег никада нема силу законске принуде, да он претпоставља слободан људски одзив. Уопште узев, Јеванђеље никада не своди дар људске слободе на законске прописе. Оно нуди човеку једини дар достојан њега као слике Божје – „немогуће” савршенство. Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески. Господ Исус Христос захтева апсолутну моногамију, која је, такође, изгледала немогућом за Христове савременике. Уствари, љубав је изнад категоријâ могућег и немогућег. Она је савршени дар, познат једино кроз доживљај. Она, очигледно, није подударна са прељубом. У случају прељубе, дар је одбијен и брак не постоји.
– Када говори о девичанству, свети апостол Павле иде до претпоставке да брак није прекинут смрћу, јер љубав никада не престаје (I Кор. 13, 8). Уопште, становиште светог апостола Павла се јасно разликује од јеврејског погледа и то је јасно изражено у Првој посланици Коринћанима, где он даје предност безбрачности над браком. У Посланици Ефесцима овај став је употпуњен учењем о браку као одразу везе измећу Господа Исуса Христа и Цркве, учењу које је постало основа за целокупну теологију брака, какву налазимо у православном Предању. Ипак, у једном питању, поновном браку удових, Павлов поглед, изражен у Првој посланици Коринћанима: Али ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају, јер је боље женити се и удавати него упаљивати се (I Кор. 7, 9), подржаван је од стране канонског Предања Цркве. Све до 10. века, други брак није био благосиљан у Цркви, а чак и данас он представља препреку за улазак у клир. Наш савремени обред за благослов другог брака подвлачи да је он допуштен само из крајње снисходљивости. У сваком случају, према Светом Писму и Светом Предању Цркве, верност удоваца или удовицâ својим преминулим супружницима већа је него „идеал”; то је хришћанска норма. Хришћански брак, дакле, није само земаљска веза већ вечни савез.
Апостол Павле подразумева да у браку човек не задовољава једино своје световне, материјалне и егзистенцијалне потребе већ нешто много значајније, нешто због чега је створен, тојест он ступа у стварност вечног живота.
Ови примери јасно показују да је у Новом Завету присутно потпуно ново поимање брака у односу на оно које је било карактеристично за Стари Завет. Сходно новозаветном поимању, брак је у директној зависности од тајне Васкрсења коју је донео Господ Исус Христос. Хришћанин је призван да већ у овом свету постане грађанин Царства небеског. То он може у браку. Али тада брак престаје да буде просто задовољење привремених природних и других потреба или пак само средство за продужење живота преко потомства.
Брак је јединствена веза у љубави два бића која превазилазе своју сопствену људскост. Чинећи једно тело, супружници постају и једна душа и узајамном љубављу подстичу једно друго на ревност у побожности. Јер, супружништво не удаљује од Бога већ, напротив, још јаче везује за Њега, будући да тада има још више разлогâ за обраћање ка Њему. „Мала лађа се при слабом ветру лако креће напред. Велику пак лађу неће померити лагани дашак ветра. Тако је и онима, неоптерећеним житејским бригама, мање потребна помоћ Божја, док онај ко има обавезу да се брине о драгој супрузи, имовини и деци, дубље залази у море живота и неопходна му је већа помоћ Божја, због чега и он сâм све више воли Бога” (свети Григорије Богослов).
Завршавамо ово кратко излагање о циљу и смислу брака речима светог Јована Златоуста да је „неопходно позвати свештенике и, молитвама и благословима, утврдити супружнике у заједничком животу, да би љубав женикова ојачала и целомудреност невестина се оснажила, да би све потпомогло настањивању врлинâ у њиховом дому, да би се лукавства ђаволска одагнала, а супружници провели живот у радости, уједињени помоћу Божјом”.
Извор: Виноград Господњи, о Успењу Пресвете Богородице 2021. године, стр. 17 – 19.
