У име Оца и Сина и Светога Духа! Преосвећени у Христу брате и саслужитељу, вољом и благодаћу Духа Светога и вољом саборских отаца наше Цркве, ви сте изабрани и данас постајете епископ Eпархије ваљевске – предстојатељ Ваљевске епархије, помесне Цркве, локалне Цркве која је у јединству са помесном Српском Православном Црквом, Православном Црквом међу свим Србима. Постали сте предстојатељ Цркве, а то значи не представник једне људске организације у комуникацији са неким другим организацијама овога света, јер Црква није, напросто, људска организација. Црква није ни најважнија организација у једном народу или у једној држави. Црква је Тело Христово чија је Глава Сâм Господ Христос, а сви они који су, крштењем у име Оца и Сина и Светога Духа, са Њим сједињени, у јединству су међу собом и чине један организам. Епископ је, дакле, на месту и у обличју Христовом, и ако бисмо могли говорити о томе да је он уопште било чији представник, он је представник Христов или, боље рећи, онај који изображава Христа, а то значи да улога епископа јесте, пре свега, да служи службу и дело Христово; заправо, да сведочи Крст и Васкрсење Христово. Другим речима, Црква је у овоме веку, али у себи сажима историју, а у исто време је и присуство Царства Божјег међу нама на земљи. Према томе, епископ је, пре свега, епископ по томе што служи свету Литургију, јер света Литургија није ништа друго него пројава Царства небеског. Света Литургија јесте манифестација Цркве као Тела Христовог; ту је Господ и ту су сви сабрани у Њему, и небо и земља, и све то сачињава једно Тело, један организам.
Данас постајете епископ Епархије ваљевске, која је кроз историју била понекад саставни део других епархија, понекад самостална, а од 2006. обновљена као самостална епархија на челу са блаженопочившим епископом Милутином, који је управо био епископ Цркве Христове онако како су апостоли проповедали, Оци сведочили и онако како ми, као православни хришћани, верујемо; у епархији која је у 20. веку, нарочито у другој половини 20. века, била извор и стециште истинске и аутентичне вере, духовности и богословља, али и стециште многих и многих људи не само из Србије него са свих страна, који су били жељни Живога Бога и који су били жељни живе воде са извора Христовог, јер одавде су поникли, пре свега, свети Владика Николај, нови Златоусти, а онда и онај који се наслањао на Владику Николаја и у истом духу у којем је Владика Николај, а пре њега свети Оци Цркве, сведочио реч Христову – свети отац Јустин Поповић. И мало је данас православних Срба којих се није дотакла реч или Владике Николаја или оца Јустина, двојице светитеља, а најчешће реч обојице, и који нису њиховом речју били обогаћени.
Епископ јесте онај који служи Литургију, а то значи да његов живот треба да се темељи на молитви и на вери у Живога Бога – ништа боље и ништа лакше, јер епархија у коју долазите јесте епархија вере, епархија молитве, епархија љубави. Народ ове епархије јесте честит и побожан народ. Браћо и сестре, вашом вером, вашом љубављу, вашом ревношћу за истину Христову, за Цркву Његову, сви се надахњујемо, сви се поносимо, њом живимо. Стога, кад год долазимо у ове крајеве, не само да је наше срце, наша душа него читаво наше биће испуњено радошћу и осећамо да смо мањи од свих, да смо ваша браћа и да живимо, да постојимо, да делујемо вашим молитвама и вашом љубављу. И, ево, драги владико, у такав народ долазите. Честити, побожни и верни народе овога краја, ове епархије, и ви добијате, сигуран сам, достојног наследника владике Милутина, али и човека који израста и израстао је у истом духу којим ви живите. То је дух Светога Саве, дух светога Владике Николаја, дух светога оца Јустина. Кажем дух, а то значи начин живота; то значи однос према Богу и однос према ближњем, где то двоје не може да буде раздвојено, увек је исто: кад волимо Бога и Њему се молимо, волимо једни друге, и обрнуто: кад волимо једни друге показујемо да смо ученици Христови.
Драги владико, сигуран сам да нигде, ни на једном месту, епископска служба није једноставна. Нећу рећи да је тешка – јер је то бреме Христово, а Сâм Господ је рекао какво је Његово бреме – али није једноставна, зато што епископ, баш због тога што је на месту Христовом, да би сведочио истину Васкрсења Христовог, тајну Царства небеског, мора, пре тога, да се распне, не да се распне апстрактно него за сваку душу која му је поверена и за ону, још више него за остале, духовну овцу, тојест најмањег брата који је изгубљен и који лута. Ви сте живели деценијама у манастиру, знате шта то значи. Сабор вам поверава ову епархију и, као што сте служили прву Литургију и ми се са вама заједно молили, Сабор остаје да се моли за вас са вером и надом да ћете овде изграђивати Цркву Христову, Тело Његово, а да ћете, исто тако, бити хиљаду пута више награђивани љубављу, послушањем, спремношћу на жртву овог честитог, благочестивог народа који је украс не само српског народа него, пре свега и изнад свега, Цркве Христове, јер ни народ не би био оно да није Христов. Нека вас Господ благослови, да служите Литургију, да крштавате, да венчавате, сахрањујете, да заправо у свим тајнама Цркве видите Тајну Христову, да у свим тајнама Цркве Христове видите једну Тајну, а то је Тајна Цркве која је Царство Божје међу нама.
