У црквеним песмама које се поју на Васкрс и током Светле седмице, често се помиње појам пасха. Исти појам срећемо и на више места у Светом Писму Новога Завета, а једно од њих се налази у Првој посланици Коринћанима (I Кор. 5, 7), где је, богонадахнутим речима светога апостола Павла, Господ Исус Христос назван нашом Пасхом. Имајући у виду наведене чињенице, упутили смо питање протонамеснику Игору Игњатову, пароху при храму Светих Козме и Дамјана у Футогу:
Како у светлости празника Христовог Васкрсења и нашег свеукупног живота у Цркви треба разумети речи из Посланице Коринћанима светог апостола Павла: „Јер и Пасха наша Христос жртвова се за нас” (1. Кор. 5, 7)?
Свето Писмо јесте неисцрпна ризница непотрошивог блага датог човечанству ради задобијања спасења као заједнице са Тројичним Богом и свима светима. Као такво, Свето Писмо је књига у којој нам се открива Бог и саопштавају истине вечног живота. Кроз Свето Писмо долазимо и до познања људске природе и своје сопствене личности. За разумевање Светога Писма, осим нашег сопственог умносрдачног напора, потребно је молитвено просветљење Светога Духа, затим делатно учешће на литургијском сабрању и на осталим молитвословљима, као и познавање писаног Предања Цркве у виду светоотачких текстова.
Поменути стих својим значењем и формом указује, као и многи други делови Светог Писма, на однос између Старог и Новог Завета, између праобраза и Истине, између очекивања и испуњења. Блажени Августин је то изразио кратком изреком: „Нови Завет у Староме се скрива, Стари Завет Новим се открива”. Да бисмо што боље схватили наведени стих потребно је, у најкраћим цртама, осврнути се на део свештене историје Старог Завета који се односи на установљење и значај празника Пасхе. Пасха представља најважнији празник јеврејског народа, установљен у знак сећања на спосоносни излазак изабраног народа из Египатског ропства. О томе можемо детаљно да се обавестимо из старозаветне Књиге Изласка (Изл. 7 – 14. глава). Излазак изабраног народа, који је у Египат доспео за време праоца Јосифа, сина Јаковљевог, догодио се после низа Божјих упозорења тврдовратом и неумољивом египатском фараону. Пошто је Египћане задесио низ катаклизмичких дешавања (Изл. 7 – 10. глава), уследила је последња и најтежа казна, односно упозорење – помор и погубљење првенаца у египатским домовима (Изл. 11. и 12. глава). Како би анђео смрти поштедео погубљење израиљских првенаца, било је заповеђено да сви Јевреји принесу на жртву младо јагње и да његовом крвљу попрскају довратке улазних врата својих домова (Изл. 12, 7) како би анђео смрти мимоишао те домове (Изл. 12, 13). Непосредно пре изласка из Египта, јеврејске породице имале су последњи оброк како би прикупиле снагу за пут. Тај оброк је био врло оскудан и састојао се од јагњета чија кост није смела бити преломљена, од зеља и бесквасних хлебова спремљених на брзину. Такође је било заповеђено да се седам дана једу бесквасни хлебови и да се квасац уклони чак и из домова. Касније је овај седмодневни период после Пасхе назван Празником бесквасних хлебова. За сваког који би окушао квасац била је предвиђена смртна казна (Изл. 12, 15). Као спомен на тај празник, до данашњих дана свака јеврејска породица сваке године, слави пасхалну вечеру са истим јеловником. Пасхална вечера састоји се и од низа благослова којима се благодари Богу на изласку из ропства. Из свега до сада побројаног, када упоредимо највaжнију Тајну хришћанског живота – свету Литургију, видимо веома блиску сличност између старозаветне и новозаветне Пасхе. Директна веза јеврејске Пасхе и хришћанског богослужења налази се у Тајни последњег оброка Христа са Његовим ученицима, којег се сећамо једампут годишње, на Велики четвртак и сваки пут када служимо свету Евхаристију. У овом догађају, када Христос Сâм постаје пасхално Јагње, за хришћане престаје важење јеврејске Пасхе и она задобија искључиво хришћански карактер. То исто видимо и у празнику Обрезања и Сретења Господњег, када Христос, испуњавајући Закон који је дат кроз Њега, у исто време укида Закон. Пасха постаје врхунац испуњења старозаветног закона који, самим тим, престаје да важи у свом формалном облику и има искључиво духовни, односно преносни карактер. „Јер истина и оно што је непројавно бивају прекривени символом, као што је законском (Пасхом), (прекривенa) истинска Пасха, о којој је речено: Јер и Пасха наша Христос, жртвова се за нас” (Свети Максим Исповедник, Схолије на посланице Светог Дионисија Ареопагита, 1. књига, стр. 459). Реч пасха на јеврејском језику значи прелазак, а на грчком глагол пáсхо означава страдање. За хришћане Пасха означава прелазак од смрти ка животу, који је остварен страдањем и Васкрсењем Христовим. Зато хришћани на најрадоснијем богослужењу у току васкршњег јутрења певају: „Васкрсења је дан и просветлимо се народи, јер Христос од смрти ка животу нас преведе” (Ирмос 1. песме канона Пасхе) као што је и Јевреје извео из Египатског ропства и провео неповређене кроз Црвено море. И Египат – као туђина у којој нема слободе, па самим тим ни живота, и Црвено море, као вода у којој за човека биолошки нема живота, означавају једну стварност као темељну аномалију постојања – смрт. Христос нас избавља и од биолошке смрти на крају свих векова, а већ сада и овде – у залогу, кроз слободу од греха и као ропства по превасходству, уз наш лични подвиг – ослобађа нас од духовне смрти кроз уподобљавање Њему у спасоносној жртви слободне воље. Зато су хришћани слободни људи и не дозвољавају да буду поробљени (Гал. 5, 1). Та слобода од поробљености одвија се на два нивоа: најпре на слободи од старога човека у нама самима, а затим и у храбрости да се одупремо свакој врсти насиља и поробљености који нам се диктирају од других неостварених и непреображених личности. Дакле, Христос јесте Пасха наша; Њиме прелазимо из ропства смрти у живот Обећане земље; Њиме, у Крштењу, превазилазимо биолошка ограничења управо зато што је умро и васкрсао за нас као непорочно Јагње. Тако и свети песник у васкршњој служби кличе: „Христос је Нова Пасха, жива Жртва, Јагње Божје, Које на Себе узима грехе света” (припев на 9. песми канона Пасхе). Свети Максим Исповедник, када говори о празницима чији је циљ и смисао сусрет са Богом и славословље Њему, овако расуђује: „Јер Он је Субота, зато што представља починак од напорâ душе која је у телу, и престанак трудова ради (стицања) праведности. Он је Пасха као Ослободитељ оних који су подјармљени горким робовањем греху. Он је Педесетница као Почетак и Крај бићâ, и као Логос Којим је све и сва природно постало” (Одговори Таласију, 2. део, питање 65, стр. 257).
Пажњу тумачâ овога места привлачи символика квасца која је присутна у првој половини стиха „Одбаците, дакле, стари квасац, да буде ново тесто, као што сте бесквасни” (I Кор. 5, 7). У наредном стиху Апостол каже: „Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у беквасним хлебовима искрености и истине” (I Кор. 5, 8). Квасац у Светом Писму Новог Завета символише зло и поквареност, јер се кроз својство квасца, у преносном смислу, означава раст, преносивост и заразност зла као последице смртности пале природе. Раст и развој зла, као назадни напредак кроз наизглед незауставиво рашћење, доводи до неслућено великих размера зла у овоме свету. Треба имати на уму чињеницу да зло постоји у свету као резултат погрешне употребе слободе од стране човека. Зато Христос упозорава своје ученике: „Чувајте се квасца фарисејског” (Мат. 16, 6). А апостол Павле, желећи да сачува коринтско разумно стадо од заразности греха коринтског блудника, упозорава: „Не знате ли да мало квасца све тесто укисели” (I Кор 5, 6). Постоји пак и једно место у Јеванђељу, у контексту Христових прича (Мат. 13, 33), где се символика квасца у тесту користи како би се његово својство раста упоредило са растом Царства небеског у нама. То нам објашњава да се значење одређеног појма у Светом Писму тумачи не основу његовог пуког и огољеног значења него управо на тематском контексту у коме је тај појам употребљен.
У светоотачком искуству контекст стиха који настојимо да протумачимо, служи да би се развио широк распон упутстава хришћанима за свакодневни практични живот. Тако блажени Теофилакт Охридски каже: „Ми смо дужни да се бринемо о бесквасним хлебовима, тј. о животу који је чист од свакога зла… Син Божји је постао Човек и био заклан зато, да би ти празновао, – али не са квасцем старог Адама, и не са животом препуним зла, или што је још горе, лукавства, јер је зао сваки који чини зло, док је лукави онај који зло чини с притајеном и подмуклом помишљу.” Свети Теофан Затворник пак, под утицајем светог Јована Златоуста, објашњава да уздржање од страсти нема површан моралистички карактер него да, у складу са дубоким садржајем нашега духовног живота, има основ у Христовом искупитељском делу за људски род и потребује од нас сталан и упоран труд-подвиг. „Као што пред пасхалним агнецом код Израиљаца ни у једном дому ниje остајало ништа квасно, тако и код нас, пред лицем нашег Агнеца пасхалног, Христа Господа, не треба да буде ничег греховног и страсног… Код Израиљаца се квасно уништавало само на седам дана. Код нас није тако, јер пошто је наш Агнец свагда присутан као заклани, то нама предстоји да свагда пребивамо без квасца страсти.” (Тумачење… стр. 145). Свети Јован Златоуст такође потврђује да наше спасење није могуће ако се не нађемо на путу очишћења од греха: „Бесквасност означава то, да је верујућем потребно да буде слободан од сваког порока. Као што Јудеј пропада, ако се код њега нађе стари квасац, тако ће бити и са нама, ако у нама буде нађен порок.” (Тумачење… стр. 145).
Преподобни Јустин нови Ћелијски наглашава евхаристијски карактер овога стиха доводећи у везу наш подвиг и учешће у Тајни Тела и Крви Христове, наглашавајући позитивни вид хришћанске етике који се састоји у творењу врлина, насупрот њеном, за огреховљеног човека негативном виду, који карактерише борба за злим принципом у себи: „Хришћани морају бити ᾿ново тесто᾿, направљено од брашна свих светих еванђелских врлина… Свим срцем Христови, прави хришћани су ᾿бесквасни᾿ као и Сâм Господ Христос. Јер је Он ᾿Пасха наша᾿ ᾿хлеб небесни᾿, без и најмање квасца ма ког греха и зла. А Он се Пасха наша, жртвова за нас, да би нас божанском крвљу својом и божанским телом својим осветио, и дао нам божанске силе да увек будемо ново тесто; нова људска бића, еванђелска, богочовечанска, христолика, без старог квасца грехољубља и човекољубља. Он, Пасха наша, ᾿Хлеб живота᾿ жртвова се за нас да би постао наша свакодневна и вечна храна; да би постао наш и у овом и оном свету” (Тумачење Посланице Коринћанима, стр. 81).
Свети Максим напомиње да Свето Писмо Старог Завета помиње три Пасхе: једну која се одиграва у Египту (Изл. 12, 1 – 28), другу у пустињи (Изл. 14. и Број. 9, 1 – 5), и трећу у Обећаној земљи (Изл. 12. и ИНав. 5, 10 – 12). Пренесено на наш живот по концепцији светог Максима, наша лична Пасха изгледала би овако: „Док се налазимо у овоме свету, проводимо Пасху у Египту тако што се очишћујемо од греха; после тога, када смрћу окончамо овај живот, онда када смо у ᾿пустињи᾿, проводимо другу Пасху тако што јасније поимамо, умно и бестелесно, логосе ствари, и то без символâ и загонетки и разноврсности чулних опажања; и опет прослављамо Пасху у будућему веку, обећаном нам од Бога, тако што се непосредно једући Најсавршеније Слово Премудрости и претворивши се у Њега, обожујемо по благодати, немајући више никаквог преласка (подвлачење наше – алузија на значење речи Пасха и на јединственост и непоновивост једног и истог догађаја преласка из смрти у живот) ка некаквој другој Пасхи. Но, и пребивајући овде, могуће је да се свако, саобразно своме стању, прилагоди особености поменутих места. Јер живот свакога од нас својствен је месту у којем се налази” (О разним недоумицама, 124, стр. 361 – 362).
Видно је да је и код светог Максима, као уосталом и код свих Отаца, присутан став по коме је теорија повезана са праксом, созерцање са делањем, односно да најдубље Тајне хришћанског богословља – које врхуне у Тајни животворне смрти, жртвеног искупљења и спасоносног Васкрсења Христа Богочовека, Пасхе и Спаса нашега – бивају смислени за нас једино ако су на делу испуњени у нашем свакодневном животу, кроз подвиге и врлине који нас чине учесницима вечнога живота.
Кроз покушај тумачења 7. стиха, 5. главе Прве посланице Коринћанима светога апостола Павла, видели смо колико је велики значај Светог Писма као књиге која нам говори о Христу и води нас ка Њему. Склони смо да приметимо да у нашем труду да постанемо делом и речју истински хришћани, врло често изостаје читање и изучавање Светог Писма. Исто тако, врло мало размишљамо како о универзалној поруци Светога Писма, тако и о значењу и поуци појединих места који нам, сви заједно, омогућавају да будемо учесници величанствене пасхалне Тајне Христове. Стога подсећамо и напомињемо да Свето Писмо као Књига Цркве, уз молитвено правило, треба да буде свакодневно штиво о којем ће православни хришћанин непрестано размишљати поучавајући се у Закону Господњем, по речима Псалмопојца „дан и ноћ” (Пс. 1, 2).
Извор: Виноград Господњи, о Васкрсу 2021. године, стр. 22 – 25.
