Хвала вам, Ваша Светости, оче наш, на свакој речи којој си нас подучио, на љубави коју си усадио у нас, на мудрости коју смо пратили. Остаће Србија на твом путу, свесна да је сваки други пут, пут пропасти, верна твом делу, твом храму, окупљена око твојих циљева. То нам је обавеза, то нам је услов, то нам је заједничка жеља, од данас подељена, а иста, на небу и на земљи. Вјечнаја памјат, учитељу, саборниче и оче.
Једно време се завршило. Само овоземаљско. Време Патријарха мудрости и љубави, време разума, време онога који је толико одговарао опису из Павлове посланице Јеврејима: Јер такав нам требаше поглавар свештенички; свет, безазлен, чист и одвојен од грешника. Његова Светост Патријарх српски Иринеј склопио је очи онако како је и живео. У миру, са собом, Богом, са Црквом и људима. У миру са сопственим животом, посвећеном Богу, још од детињства у Видову крај Чачка, још од првих одлазака у манастире у Овчарско-кабларској клисури, школовања у Богословији у Призрену, Богословском факултету у Београду, до монашења и рукоположења за владику – и тада је бескрајно заволео Ниш – и каснијег избора за Патријарха Српске Православне Цркве. Тај живот је имао јасне циљеве: Бога, љубав и Србију. И не мање од тога, целокупан српски народ, ма где да живи. И његов Бог је био Бог разума, онај који прашта, који разуме, који воли. Бог свих нас, онај који не дели, него спаја, онај који нас учи и који нас чува.
И љубав је била основа сваке његове вере, већа, као код сваког правог хришћанина, од свега осталог, јер је добро знао да су и вера и нада немогуће без љубави, без срца које се предаје и Богу и људима.
А његова Србија је била управо она, коју је и сам стварао. Србија мира, Србија која разуме, Србија која окупља, која побеђује радом и мудрошћу, Србија која не уме и нема потребу да мрзи. Храм Светог Саве, који је толико желео и завршио, јесте храм баш те и такве Србије. И градио га је, градећи све нас. Окупљао нас је, око њега, да би били окупљени, у њему. Веровао је да његова величина није само у димензијама, у велелепности, у божанственом мозаику, него у заједништву које тај свети храм симболизује, на које позива. На много начина, он је и био и овај наш храм. Саборни, мудри, пун милости и љубави. Пред њим, нашим духовним оцем, ми се нисмо делили. Пред њим није било зађевица, зависти, злобе и мржње. И умели смо да разумемо, исто колико је и он разумео. И да праштамо, колико је он праштао. Да волимо, све, онолико колико је он волео. Да верујемо, у Србију, заједничку, ништа мање него што је он веровао. И српство које је стављао изнад свега.
Његова светост Патријарх српски Иринеј склопио је очи и предао душу своју Богу, са само једном жељом, са једним јединим аманетом, за све нас који смо остали: Да његов храм, његов сан, никада не порушимо. Да останемо оно што је стварао, посвећен Богу, љубави, Србији и Српству. Да верујемо, волимо и да то радимо заједно, окупљени у храму мудрости и мира. Обавеза је то велика, за нас којима је увек било лакше да се делимо, него да се окупљамо, да се свађамо, него да се миримо, да се мрзимо, уместо да се волимо, да се светимо, место да праштамо. И много храмова смо порушили, пре него што нас је он убедио да саградимо овај. Хоћемо ли га, учени његовом мудрошћу, сачувати, није више питање само пристојности, него и питање нашег даљег опстанка. Хоћемо ли знати, без њега, без његове благе руке, и мирне речи, да останемо једно, у његовом и нашем храму, без икакве злобе, верујући једни другима, разумевајући се и праштајући. Када је толико пута Његова Светост тврдио да је то могуће, ја сам му веровао. Ви сте му веровали, сваки човек у овој земљи му је веровао. Зато, верујем и данас. Да ће његово учење да остане. Да ћемо наставити да градимо, и храмове, и Србију. Да ћемо имати памети, заједничке циљеве, исту веру и исту љубав.
Када се громада стене одвоји од планине, на њеном месту остаје вечита празнина коју ни векови не могу попунити. Само се може памтити место где је та громада стајала, где се уздизала, и величина коју је имала обележавајући цео предео. Такве ретке громаде као што је патријарх Иринеј украшавају планину и народ у коме се изнедре за сва времена, и онда када се одатле физички изместе. Памте се по овоземаљским траговима које су својим делом оставили, по раскошности своје личности, по дивљењу које су изазивали код свакога ко је имао среће да их угледа и упозна.
Простим речником речено патријарх Иринеј оставио је дело вредно дивљења.
1. Није завршио, он је суштински изградио овај најлепши не само православни, већ хришћански храм на свету. Заједно смо овде били много пута и знам колико је чекао дан кад ће храм бити завршен, колико је енергије и љубави уложио у то, а ја, ја сам спреман да кажем да њега није било, градили бисмо овај наш храм још деценијама. Он је тај који је за овај храм рекао да је нова Света Софија, да ће бити најважније стециште православних верника у целом свету. Волео је Русију, председнику Путину био је бескрајно захвалан за подршку у изградњи овог храма и веровао у блискост наших народа.
2. Патријарх Иринеј је заслужан за обнову културе сећања. Он је био тај који нас је окупио, као прави светосавски духовни витез, око борбе и жртве нашег народа. Срамотили смо се годинама, ћутали о патњи нашег народа, чињенице због страха од политичких санкција сакривали од народа, од себе, док Иринеј, његова светост, то није променио. Захваљујући њему, више него било коме другом, данас са поносом говоримо о јунацима са Кошара, они добијају своје улице, булеваре, споменике. Не стидимо их се, као што је то доскора било, већ се њиховим делом поносимо. Шест година већ има како са његовим благословом обележавамо НАТО агресију, не кампању, како су нам неки у аманет оставили, и не плашимо се да истину кажемо у лице целом свету, борећи се за мир и пријатељство и са оним народима који су у тој агресији учествовали. Патријарх Иринеј благословио је вечно сећање и свакогодишње одржавање заједничког помена Србије и Српске поводом страшног злочина почињеног над крајишким народом, над јуначним Србима Крајишницима. Зато сваке године уз сузе и бескрајну тугу обележавамо страдање нашег народа у Олуји.
3. Више од свега, обновио је дух јединства и заједништва српског народа. Србију и Српску, није одвајао једну од друге. Рођени Чачанин којег су сви прекодрински Срби волели и поштовали. Захваљујући и његовом ангажману, молбама и молитвама није било зађевица и свађа између Срба источно и западно од Дрине. Чували смо и бринули једни о другима као никада у својој историји и притом никога не угрожавајући. Бринуо је, са том бригом у рајско насеље отишао, за судбину нашег народа у Црној Гори. Није прихватао, и по том питању је био бескомпромисан, поделу наших људи и нашег народа по авнојевским шавовима, иако је поштовао сваку од тако признатих, новостворених држава.
4. Ипак, највећа брига му је била Косово и Метохија. И ту, и по том питању, иако је део живота провео у Призрену, поступао је рационално и хладне главе, тражећи начине да сачувамо, или бар не признамо независност Косова, разумевајући тешку реалност и све историјске грешке које смо починили, али је веровао и у нарастајућу снагу српске државе и, понекад, помало и наивно, њену моћ да убеди свет да је за Косово и Метохију добро само правично и праведно решење. Поштовао је западни свет и био уверења да ће кад-тад разумети Србе и прихватити бар део наших аргумената.
5. Иринеј је био велики патријарх. Помирио је и ујединио подељену Цркву у Америци и изборио се за повратак одузете имовине. Успоставио је партнерски однос са државом говорећи да ”држава треба да ради свој посао, а Црква свој”. Радећи тако јачали су и држава, и црква, на срећу народа. Успоставио је дијалог са Ватиканом и убедио папу Фрању да Степинац није светац. Иза њега остају обновљене цркве, манастири, богословије и никада снажнији добротворни рад цркве од народних кухиња до помоћи болеснима. Завршио је Храм Светог Саве, сан девет српских патријарха и београдских митрополита, од митрополита Михаила, који траје 125 година. Он има са чим да изађе пред Светог Саву, Светог кнеза Лазара и пред своје претходнике. А нама, и народу, и Цркви, биће потребно много мудрости да сачувамо оно што нам је оставио. Такву Србију могуће је заступати и на небу и на земљи. И док он то несебично буде чинио у вишим сферама, овде, на земљи, то можемо само ми. Мање од тога, било би нечасно. Више од тога, готово да је немогуће.
Безгранично поштовање и огромну љубав код свога народа, Патријарх је стекао непрестано делајући са патријархом српским Павлом, сталном спремношћу на жртву, дубоко свестан учења светих отаца да без велике жртве нема велике љубави, а без велике љубави нема ни великих дела. Управо та љубав подигла је из пепела десетине и десетине разрушених светиња, и из темеља дигла нове храмове крунишући веру овим велелепним храмом у коме нас је данас окупио наш деда, наш Патријарх, да га са свечаном тугом испратимо у Царство небеско, где га са радошћу чекају Свети Симеон и Свети Сава, Свети Василије и Свети Петар.
Хвала вам, Ваша Светости, оче наш, на свакој речи којој си нас подучио, на љубави коју си усадио у нас, на мудрости коју смо пратили. Остаће Србија на твом путу, свесна да је сваки други пут, пут пропасти, верна твом делу, твом храму, окупљена око твојих циљева. То нам је обавеза, то нам је услов, то нам је заједничка жеља, од данас подељена, а иста, на небу и на земљи. Вјечнаја памјат, учитељу, саборниче и оче.
Извор: http://www.spc.rs
