Поводом двадесетогодишњице упокојења протојереја-ставрофора Борислава Башића, благословом Његовог Високопреосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја, Црквена општина у Футогу организовала је низ догађаја којим је молитвено обележено две деценије од упокојења овог угледног свештеника и ревносног пастира Цркве Христове.
Најпре је 5. новембра 2020. године, после вечерњега богослужења у храму Успења Пресвете Богородице у Тителу, протонамесник Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник, одржао предавање на тему Прота Борислав Башић – аутентични сведок вере Христове.
У суботу, 7. новембра, када наша света Црква обележава Митровданске задушнице, у храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана у Футогу, служен је парастос проти Бори. Парастосом је началствовао протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ храма, уз саслужење протопрезвитера Предрага Толимира и протонамесника Ђорђа Стојисављевића, као и тројице футошких пароха. По завршетку парастоса прота Жељко је говорио о значају сећања на добре пастире, посебно истичући значај харизматичности личности блаженопочившег проте Боре, осврнувши се притом и на значај писма-тестамента које је за собом оставио почивши, у коме се види не само племенитост његове личности, него и његов став према смрти, односно, протина вера у васкрсење.
У недељу, 8. новембра, на празник Светог великомученика Димитрија Солунског, у дворани Црквене општине у Футогу, отац Ђорђе Стојисављевић присутнима је још једном говорио о личности проте Боре Башића, на тему Лик и дело проте Боре.
******
Блаженопочивши протојереј-ставрофор Борислав Башић рођен је у Новом Саду, 3. марта 1927. године, од оца Светозара и мајке Анице, рођ. Јовчић. Четвороразредну основну школу завршио је у Футогу, осморазредну гимназију у Новом Саду. После двогодишњег студирања на Шумарском факултету у Земуну, 1950. године уписује се на Богословски факултет у Београду, који са успехом завршава 1954. У току студија је служио као чтец блаженопочившег патријарха српског Викентија (Проданова). Исте године је ступио у брак са Миленом Петрић, из Бачке Паланке. За ђакона је рукоположен 13. новембра 1954. године, у патријаршијском параклису Преподобног Симеона Мироточивог, руком викарног епископа Василија Костића, потоњег епископа бањалучког и жичког. Наредног дана, 14. новембра 1954. године, на дан храмовне славе капеле при болничком центру у Београду, од стране викарног епископа топличког Доситеја рукоположен је у чин презвитера. Рукоположења су извршена у молитвеном присуству патријарха српског Викентија. Прва парохија у којој је службовао млади отац Бора био је Доњи Ковиљ, где је провео шест година. По личној молби, 1960. године бива премештен у Тител, где је пуних 35 година био парохијски свештеник. У Тителу је отац Бора обновио духовно запуштени парохијски живот, ревносно проповедајући веру Христову у веома тешком поратном комунистичком времену. О његовом пастирском раду сведочи Летопис на чак 800 страница, који је вредно и помно водио све време своје парохијске службе. Чином протојереја одликован је 1978, а правом ношења напрсног крста 1992. године. Године 1995. бива премештен у Футог, а после непуне две године бива пензионисан. Упокојио се 8. новембра 2000. године и сахрањен је на Горњем футошком гробљу.
[carousel_slide id=’20311′]
