Синаксар у Свети и Велики петак

На свети и Велики петак вршимо сећање на света и спасоносна и страшна страдања, Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, која је добровољно примио нас ради, тојест: пљување, бијење, шамарање, ругање, исмевање, црвену хаљину, трску, сунђер, оцат, клинце, копље, и после свега овога, крст и смрт.

Све се ово у петак десило. Јер када за тридесет сребреника би продан од пријатеља и ученика и предаде се, најпре би одведен Ани првосвештенику, који га посла Кајафи. Тамо док би пљуван, шамаран по образу; руган и исмеван, слушаше: „Прореци нам, Христе, ко те удари?” А тамо дођоше и лажни сведоци, који га клеветаху, да је рекао: „Разорите овај храм, и за три дана ћу га подигнути”; и да је називао себе Сином Божјим. Тада и првосвештеник не трпећи хулу, раздра своје хаљине.

А када свану, одведоше га к Пилату у судницу. И они не уђоше, говорећи, да се не би оскврнили, но да би могли јести Пасху. А Пасхом се назива цео Празник, или је и тада био, као што требаше. А Христос је пре једнога дана учинио законску Пасху, хотећи да у петак буде заједно заклан са пасхалним јагањцима. А Пилат изишавши, питаше их: „Зашто га окривљујете?” И пошто не нађе ништа слично за шта га тужаху, посла га (опет) Кајафи. А овај опет к Пилату, јер он настојаше да се Христос погуби. А он (Пилат) говораше: „Узмите га ви и распните, и по закону вашем судите”. А они (старешине Јеврејске) опет рекоше: „Ми не смемо никога убити”, подстрекавајући Пилата да га разапне. А Пилат упита Христа: Је ли Он цар Јудејски? Он то не признаде, но рече да је вечни цар: „јер Царство моје није од овога света”, говораше.

А хотећи га пустити Пилат, најпре рече онима, да на њему не налази никакве кривице. Такође беше обичај да им на сваки празник пусти по једнога сужња, којега затраже. А њима изгледа беше Варава милији од Христа. Пилат пак, дарујући Јудејима (траженога), избивши најпре Исуса, изводи га с војницима, обученог у скерлетну хаљину, са трновим венцем на глави, давши му трску у десницу његову, а војници му се ругаху, говорећи: „Здраво, царе Јудејски”. А кад се довољно наругаше, опет рече Пилат: „Никакве смртне кривице не налазим на њему”. А Јудеји говорећи рекоше: „Он мора да умре, јер назива себе Сином Божјим”. И док ово говораху, Исус ћуташе, а народ викаше ка Пилату: „Распни га, распни!” Хтедоше га предати на срамну смрт, да би добро сећање на њега у народу уништили. А Пилат, као да их караше, рече: „Зар цара вашега да разапнем?” Они пак рекоше: „Ми немамо другога цара осим ћесара”. Будући да док говораху хулу, ништа не успеше, позивају се на ћесара, да барем тако Пилата бесом испуне. Јер говораху: „Сваки који себе царем гради, противи се ћесару”. Док се ово догађаше, жена поручи Пилату, будући уплашена страшним сном, говорећи: „Немој ти ништа имати са тим Праведником, јер сам њега ради много у сну пострадала”. А он (Пилат) умивши руке, кривицу за крв његову скида са себе. А они (Јудеји) викаху: „Крв његова на нас и на децу нашу! Ако овога ослободиш, ниси пријатељ ћесару!” Овога, дакле, уплашивши се Пилат, иако је добро знао да је Исус невин, предаје га на Распеће на Крсту, пустивши Вараву. А ово кад виде Јуда, отишавши баци сребренике (старешинама), и отиде те се обеси на дрво неко, и надувши се веома, пуче по средини. А војници пошто Исуса тукоше трском по глави, натоварише му Крст. Такође, Симона из Кирине натераше да му понесе Крст. И у час трећи, стигавши на место Лобање, распеше га тамо.

А с обе стране њега распеше и друга два разбојника, да би и Он у злочинце био убројан. Због лошег квалитета разделише хаљине Његове војницима, а за нешивену хаљину Његову бацише коцку, чинећи му пакости на сваки начин. И не само то, но и на Крсту ругаху му се, говорећи: „Уа, ти што храм разрушаваш, и за три дана подижеш, спаси сâм себе”. И опет: „Другима је помагао, а себи не може ли помоћи?” И опет: „Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад са Крста, и вероваћемо у њега”. И дакле истину говораху, јер требаше несумњиво к Њему приступити: јер он беше не само Цар Израиљев, но и целога света. А зашто је требало да помрча сунце у трећи час, усред дана дакле? Да би свима било објављено страдање. Такође, тресење земље, распадање камења биваше за изобличавање Јудеја. И многа тела васкрснуше, на уверење општег Васкрсења, и на јављање силе Великог Страдалника. Завеса црквена се расцепи, као да се храм срђаше због страдања Онога Који се у њему слави, и многима открива невидљиве ствари. У трећи, дакле, час би распет Христос, као што говори божанствени Марко: „А од шестог часа до деветог би тама”, када и Лонгин сотник виде друга чудесна збивања, и осим помрачења сунца, повика веома: „Ваистину овај Син Божји беше”. Од разбојника, пак, један се ругаше Исусу, а други га укореваше претећи му веома, и Христа исповедаше као Сина Божјега. А веру његову Спас награди, обећавши му да ће са њим бити у Рају. Наругавши му се, дакле, у свему, Пилат и титулу написа изнад главе Његове говорећи: „Исус Назарећанин, цар Јудејски”. Иако му Јудеји забрањиваху да пише тако, него као да је Он Сâм то рекао. Пилат им пак одговори: „Што писах, писах”. Затим, када Спас рече: „Жедан сам”, дадоше му исоп помешан са оцтом. И Он рекавши: „Сврши се”, преклонивши главу, предаде дух. И када су сви отишли, Мати Његова стајала је под Крстом, и сестра њена Марија Клеопова, коју је Јаков родио, пошто је Клеопа умро бездетан, и Јован вољени Његов ученик. Неразумним, пак Јудејима, не будући довољно што гледају тела на Крсту, молише Пилата, зато што беше велики дан Пасхе по петку, да осуђенима пребију голени, да би смрт што пре наступила. И обојици дакле разбојника пребише голени јер још беху живи. А дошавши до Исуса, пошто видеше да је већ умро, не пребише му голени. Но један од војника, по имену Лонгин, угађајући безумнима, подигавши копље, прободе Христа у ребра с десне стране; и одмах изиђе крв и вода. Једно (вода) као од човека, а друго (крв) као од више од човека. Или, крв дакле ради освећења божанског Причешћа, а вода – ради Крштења. Јер овај сугуби извор ваистину садржи тајну за нас. Ово и Јован видевши сведочи, и истинито је сведочанство његово, јер је свему томе био присутан, и видећи пише. Чак и кад би хтео лаж да говори, не би измишљотине писао на срамоту свога Учитеља. Неки говоре, док се ово дешавало, у сасуд неки прихваћена је пречиста Крв из животних и божанских ребара. А кад се све ово тако натприродно завршило, пошто се вече беше приближило, излази Јосиф из Ариматеје, раније тајни ученик, као и неки други, и дошавши Пилату са смелошћу, јер беше знаменит човек, затражи тело Исусово. А он заповеди да му га даду. И, дакле, скинувши тело с Крста побожно га положи.

А кад већ наступи ноћ, долази Никодим, носећи неку смесу смирне и алоје, насталу временом, и обвивши га плаштаницом, као што је био обичај да Јудеји чине, близу га положише, у усеченом у камену гробу Јосифовом, у којем нико до тада није лежао, да не би када Христос васкрсне, другоме приписали Васкрсење. А мешавину алоја и смирне, која је била лепљива, Еванђелист је поменуо, да када виде плаштаницу и убрус у гробу остављене, не измишљају како је он украден. Јер нико не би имао толико слободе, да одмотава платна тако залепљена за тело. Све ово толико преславно десило се у оно време петка, и нама богоносни Оци наредише да се свега овога сећамо са скрушеним срцем и умилењем.А треба знати и ово да се у шести дан седмице, дакле у петак разапе Господ, јер је у шести дан у почетку и створен човек. Но и у шести час дана био је на Крст разапет, јер у том часу, као што се говори, и Адам је пруживши руку дотакао се забрањеног дрвета, и умро. Јер доликоваше да у онај час у којем је био поражен, да у њему опет буде обновљен. А у врту, као и Адам у Рају. Горки напитак (оцат са жучи помешан) принесен Христу, представљаше кушање (Адама у Рају). Шамарање показиваше нашу слободу. Пљување, и срамотно вођење, враћање нашег достојанства, а трнови венац – скидање проклетства са нас. Скерлетна хаљина – за кожне хаљине, и за наше царско достојанство. Клинци, умртвљење и непокретност нашега греха. Крст, означава дрво у Рају. Прободена ребра, означавају Адамово ребро, од којег је саздана Ева, преко које је дошао преступ. Копље – одговара пламеном мачу. Вода из ребра, слика је Крштења. Крв и трска, којима нам је као цар црвеним словима, даровао и подписао древну отаџбину. Говори се да глава Адамова лежи тамо, где је распет Христос глава свих; да је дакле крштен Христовом крвљу која је ту истекла. А назива се место лобање (Голгота), јер је за време потопа Адамова глава избила ван земље, само кости ношене водом као неко необично чудо, коју је Соломон чашћу праоца, са свом својом војском, многим камењем покрио. Зато се и то место од тада назива Литостротон тојест камењем поплочано. А говоре неки особити светитељи, како су примили по Предању, да је ту сâм Адам од анђелâ био погребен. Где је дакле труп (леш), тамо је дошао и Орао Христос, вечни Цар, нови Адам, исцељујући дрветом старога Адама који је дрветом пао. Натприродним, и неизмерним Твојим милосрђем за нас, Христе Боже, помилуј нас, амин.