Кад су га хвалили – Бога је хвалио
Кад су га славили – Творца је славио
Кад су га кудили – није се бранио
Кад је био гладан – друге је хранио.
Кад су га газили – није се склањао
Кад су га понижавали – није им се клањао
Кад су га одбацивали – он их је грлио
Кад су га ружили – све их је љубио.
Кад је многим трудом светиње обнављао
Да буду станиште свих, ко врт рајски,
Није се гордио него смиравао
И бринуо за цвркутави славопој мајски.
Кад су га исмевали што рече
Да Бог због грехова наших допусти суше,
За њих се молио у јутро и вече
И на подсмех узвраћао осмехом душе.
Кад се нејако тело уморило на крају
И монашка душа док ка небу хрли,
Бесни пси још реже и на свеца лају,
А Крст страдања на себе узео је први.
Да са неба гледа како све трули
И како се клевете и поруге руше
А победу односи сваки подвиг врли
И Христов лик у човеку насмејане душе.
У спомен на владику ваљевског Милутина,
Април 2020.
Протојереј Владан Симић
Извор: https://www.eparhijavaljevska.rs
