После славословља свештеник започиње прозбу говорећи: „У миру Господу се помолимо“. Пошто нас је свештеник најпре поучио са каквим расположењем треба да се помолимо, сада нас учи и шта прво треба да заиштемо, а то су вишњи мир и спасење душа. Наиме, и Христос нам је заповедио да иштемо „најпре Царство Божје и правду Његову“. Свакако да се речи „спасење душа“ односе на то Царство, а да се речи „вишњи мир“ односе на праведност Божју за коју је апостол Павле рекао: „Мир Божји, који превазилази сваки ум“, а који је Господ, узлазећи ка Оцу, оставио Својим апостолима рекавши: „Мир вам остављам, мир Свој дајем вам“. Но, као што реч „праведност“ тамо не значи само расподелу на подједнаке делове, већ указује на сваку врсту врлине уопште; јер, мир је плод свих врлина заједно и свеукупне духовне философије. Стога је немогуће стећи савршени мир ако макар и једна врлина недостаје; него је онај који жели да стекне мир, дужан да до њега доспе кроз све врлине. Најпре, дакле, треба да се подвизавамо стичући мир – онај који је људима доступан – а затим да од Бога иштемо Његов мир, као што чинимо и са сваком другом врлином.
Свети Никола Кавасила
