Епархија бачка кроз историју

Протојереј-ставрофор Бранко Ћурчин

Бачка је област омеђена великим рекама Дунавом и Тисом са источне, западне и јужне стране, а на северу су њене границе изнад Баје, преко Јанковца, до Сегедина. Назив Бачка су усвојили и користе сви народи који живе на наведеном простору – Срби, Мађари, Словаци, Русини, Немци и остали. Бачка је искључиво равничарски предео. На северу Бачке се налази Суботичка пешчара, просечне надморске висине око сто петнаест метара, док је у свом јужном делу Бачка тридесет и пет метара у просеку ниже надморске висине. Највиши врх износи сто четрдесет и два метра у Суботичкој пешчари, а најнижа кота је на ушћу Тисе у Дунав код Титела и износи нешто изнад седамдесет метара надморске висине. Осим Дунава и Тисе нема већих водених токова. Речице попут Јегричке, Мостонге, Криваје и Чика су забарене, док су некада биле веће реке и утицале на живот становникâ Бачке.

Бачка је током историје ретко била јединствена административна целина. У средњем веку Бачка је била подељена на Бачку и Бодрошку жупанију, а један мањи део је припадао Чонградској жупанији. Бачка жупанија је обухватала јужни део Бачке.

Бодрошка жупанија је обухватала северни део данашње Бачке. Граница између ове две жупаније се простирала путањом данашњег Великог бачког канала – од Апатина до Бечеја. Ове две жупаније су 1730. године спојене у Бачку жупанију. Од укупног подручја Бачке, административној државној целини Републике Србије припада 8.852 квадратна километра, што чини данашње подручје православне Епархије бачке.

Ретко насељена, због чега је добила име Бачка – од речи бачија (чобанска насеобина која се користи у време испаше стоке) – неповољна због изузетно мочварног и за живот неподесног терена, служила је за испашу стадâ народима из окружења. На основу археолошких истраживања разних локалитета, најчешће оних који се налазе уз Дунав и Тису, постоје сведочанства да је Бачка била насељена од најстаријих историјских времена. Зна се да су, у 6. веку пре Христа, у Бачкој живели Агатирси, преци Дачана. Келти су владали на простору Бачке од 4. века, а после њих овде су владали Авари. Бачка није припадала Римској Империји, сем троугла ушћа Тисе у Дунав у Бачкој, који сачињава Тител и његова околина. Данас уочљив Велики римски шанац, који се простире од Римских Шанчева код Новог Сада до Бачког Градишта у дужини од двадесет и седам километара, подсећа на та времена. Овај шанац представља први покушај мелиорације мочварних предела Бачке (повезивао је Дунав и Тису). Римски Шанац је симболички обележавао границу Римске Империје у Бачкој са староседелачким становништвом, које су Римљани тада прозвали Панонци. Неколико археолошких локалитета, откривених у другој половини 20. века, упућују на разнолику културу живљења Панонаца, што је потврдило историјску претпоставку да су овде живели разнолики народи, примера ради, Јаси и Сармати. Срби, који су са Аварима почели да унеколико насељавају Бачку, у 6. веку су постали становништво. Данашњи простор Бачке, Баната и Срема насељавали су Дачани и Трачани, али о њима у Бачкој нема озбиљнијих трагова.

Када су, крајем 9. века, у Панонску низију дошли Мађари, у Бачкој су затекли Србе чији кнез је био Салан, а његово седиште се вероватно налазило у Тителу. У то време, Црква у Бачкој је припадала канонској јурисдикцији Трновске Архиепископије. Треба знати да најстарија бачка насеља која постоје у непрекинутом континуитету јесу Тител, Футог, Бач, Сомбор и Баја.

Срби се помињу као активни учесници живота и у вези са организацијом угарске средњевековне државе. Извесни великаш Радован се истицао у Бачкој у 11. веку. Србин Вид је био познати жупан Бачке жупаније, а сведочанства о њему су забележена 1074. године. У династичким борбама око мађарског престола у 11. веку, активно су учествовали великаши Урош, Павле и Вукан. На основу писма папе Силвестра сазнајемо да у Угарској у то време постоји девет „грчких” (православних) манастира. За време угарског краља Гезе II (1141 – 1161), Срби су имали утицај у Угарској јер је током малолетства краља Гезе земљом управљао Белош, син великог српског жупана Уроша I. Византијски цар Манојло Комнин је походио Бачку 1164. године, пошто је претходно освојио Срем. У утврђеном граду Бачу на реци Мостонги примио га је „грчки” православни епископ сремски, који је због ратних прилика избегао из Митровице у Бач. Знамо да је тада у Бачу постојао православни храм Светог Спиридона и још два православна храма. Откривена византијска фреска са грчким натписима из 13. века у фрањевачком манастиру у Бачу додатна је потврда ове историјске чињенице.

Угарска држава је имала константне територијалне аспирације према српској држави, која се простирала јужно од Саве и Дунава, због чега је српски краљ Стефан Првовенчани, брат Светога Саве, ушао у рат против Мађарâ. Овај сукоб је окончан дипломатским посредовањем Светога Саве и потписивањем мира између угарског краља Андраша II и Стефана Првовенчаног 1220. године. До тада је Црква у Бачкој била под јурисдикцијом православног сремског епископа Охридске Архиепископије, који је столовао у Сремској Митровици, где је постојао манастир „грчког” обреда. Око 1225. године Свети Сава је у Бачкој устројио Светоархангелски манастир Ковиљ као метох манастира Жиче, а у исто време је у Банату основао три манастира: Златицу, Базјаш и Месић. За време турске владавине у 16. веку, Евлија Челебија пише да је манастир Ковиљ основао Драгутин, „српски краљ, власник Београда”, који је имао свој двор у Чортановцима, према Ковиљу.

Угарски краљ Бела IV је после 1235. године, уз помоћ угарске властеле, учврстио потпуну власт над ретко насељеном Бачком по већ постојећем жупанијском систему владавине. Лично је посетио многе значајне локације и обновио стару аварску тврђаву у Бачу у коју је сместио седиште великог жупана бачког. Новоуспостављени феудални поредак је од Срба створио кметове потчињене својим феудалцима. Почетком 14. века променила се владарска династија у Угарској. На власт долази Карло Роберт из породице Анжујаца, који је, у периоду између 1338. и 1342. године, проширио утврђени град Бач на реци Мостонги, тако да Бач од тада постаје значајан војни, верски и културни центар у Бачкој.

Већи прилив српског становништва у Бачку забележен је после Маричке битке 1371. године, а поготову после Косовске битке 1389. године, откада постоји стална тенденција досељавања српског живља на север, у Угарску. Падом Смедерева под Турке 1459. године, Србија је пала под турску власт. Угарски краљ Жигмунд је 1404. године склопио савез са деспотом српским Стефаном Лазаревићем да би заштитио своју државу од све чешћих најезди османлијске армаде. Овим споразумом, у којем је деспот Стефан био у вазалном односу према угарском краљу, све територије у Јужној Угарској насељене Србима потпале су под власт Српске Деспотовине. Деспот Стефан је организовао власт на простору своје Деспотовине. На државне функције је постављао Србе, убирао је порез и управљао војском чији задатак је био да брани Угарску од упадâ Турака. Властелинство Српске Деспотовине у Бачкој простирало се уз Тису, од Сенте до Титела. Деспот Стефан је подигао утврђени град Бечеј у коме је повремено одседао. Из једног извештаја Угарске краљевске канцеларије сазнајемо да је православни епископ за бачку област мењао место свога боравка на простору Деспотовине, а најчешће је боравио у тврђави Бечеј и у Тителу.

Сва наведена села се помињу за време Српске Деспотовине у 15. веку, а поједина од њих и у ранијем периоду, и то у повељама угарских краљева. Ова села су била насељена и Србима. Храмови су били од плетера облепљеног блатом или од набоја, покривеног сламом, трском или шиндром, а тек у понеким селима су постојали зидани храмови који су после доласка Турака срушени. Села су била попаљена и постала су полупразна. Школе тог времена налазиле су се при манастирима. Најпознатија школа у Бачкој у другој половини 16. века била је у манастиру Бођанима. Почетком 17. века помиње се бођански ђак Петар, „дијак од Бачке земле, син попа Радише који је свршио негде реторику и спремио се да учи философију”.

Георгије, пострижник манастира Петковице у подножју планине Цер у Србији, устоличен је за митрополита сегединског града и бачке области 1581. године. Исте године овај епископ је поклонио манастиру свога пострига Синтагму Матије Властара, чије преписивање је платио златом.

На основу приче Вартоломеја Кашића сазнајемо да је 1598. године у Бачкој настало тешко време и велика глад због најезде „многих иноверних језика” – Татара и Турака. Нарочито у пределу горње Бачке, где су се Татари дуже задржали, око Сомбора, Суботице и Баје, Срби из четрдесетак села су напустили своја огњишта и преселили се у околину Острогона. Због турских зулума у тим годинама и остали делови Бачке су опустели. Како Кашић сведочи, „Бачка је постала права пустош”.

Митрополит сегедински Мардарије се помиње као један од осморице архијереја који су 1609. године потписали патријаршијску синђелију упућену верницима у областима западних крајева у Вретанији (горња Славонија) поводом постављања епископа Симеона.

У једном турском тефтеру из 1640. године као епархијски архијереј „митрополије ђаура, области Сегедина и њеног подручја” помиње се митрополит Неофит, родом из ових крајева.

На трону Митрополије сегединске се од 1645. до 1651. године помиње Михаило, „митрополит Бача, Сомбора и Титела и његових области у Сегединском санџаку, на основу арза пећког патријарха”, који је дао да се заврши осликавање храма манастира Ковиља. После митрополита Михаила помиње се епископ Георгије, о коме постоји запис у сеоском храму села Дуна-Пантелија код Баје (данашња Епархија будимска). У жртвенику овог храма постоји икона Васкрсења на којој се налази следећи запис: „Овај свети божествени жртвеник при епископу кир Георгију бачком године 1667. освећен је.”

У рукописном Јеванђељу Цетињског манастира потписао се, 5. јануара 1678. године, епископ бачки Филип, који је столовао у Епархији бачкој пред Велику сеобу.

Не постоје подаци који указују да је пре Велике сеобе, поред наведених епископа, било других архијереја на трону Епархије бачке, али знамо да су сви они били хиротонисани од стране пећког патријарха, а да су потом постављани за епископе бачке.

Преломни догађај у историји Епархије бачке представља Велики бечки рат против Турака, који је започет 1683. године. Последица овог рата била је Велика сеоба Срба у Аустрију, предвођена патријархом српским Арсенијем III (Чарнојевићем). Српска историографија је утврдила да се са патријархом Чарнојевићем у Угарску доселило од 70.000 до 80.000 душа, од којих се „тек мален део настанио на земљишту Бачке епископије”.

Патријарх Арсеније је у Хабзбуршкој монархији затекао добро организован црквени живот у шест епархија Пећке Патријаршије. У то време, у Баји, која је тада припадала православној Епархији бачкој, постојала су три православна храма, а богослужбени језик је био српски, о чему сведоче и нека документа Историјског архива тог града. Зато је патријарх Арсеније 1694. године у Баји сазвао први црквено-народни сабор на коме је, између осталог, одлучено да епископи не могу столовати у градовима него у манастирима.

Црквена организација Српске Цркве у Хабзбуршкој монархији је потврђена Привилегијама које је патријарх Арсеније добио од цара Леополда I током 1690. и 1691. године. Трећа царска Привилегија, издата преко Угарске дворске канцеларије 4. марта 1695. године, директно је утицала на реорганизацију црквених области у Хабзбуршкој монархији. Потврђене су одредбе прве две Привилегије. Цар је удовољио молби патријарха Арсенија истичући да због заслугâ српског народа у борби са Турцима издаје Патент којим патријарху даје потпуну слободу у духовним стварима над свима православнима у Хабзбуршкој монархији. Према Привилегијама, епископима је било дозвољено да могу обављати све духовне послове, кажњавати кривце, примати штоле и приходе по старом обичају. Српски народ је могао да сакупља десетину за издржавање своје Цркве, а да им том приликом жупанијске власти не праве никакве проблеме. У световним стварима цео српски народ је био под заштитом цара и под његовим покровитељством. Српска Православна Црква је призната по државном закону као институција која је представљала Србе у Хабзбуршкој монархији.

Сматра се да је епископ Јефтимије (Дробњак) био архијереј бачки још пре Сеобе, јер се у једном старом запису каже „да се зна кад се запопи поп Нешко на лето 1690. на Успеније Пресвете Богородице бих дијакон, на Рождество Христово на свешченство при архијереју Јефтимију бачком”. Познато је да је патријарх Арсеније III прешао у крајеве преко Саве и Дунава у другој половини септембра 1690. године, па је затеченог епископа бачког Јефтимија, заједно са осталим митрополитима, само „презентовао” цару на потврду. Овај епископ је привремено седиште Епархије бачке пренео из Сегедина у манастир Бођане, одакле је управљао епархијом. У то време, старешина манастира Бођани је био игуман Стефан, чија изјава о давању харача је сачувана. Према његовој изјави, рођен је у Сентпетеру код Сентивана – дакле, у срцу Бачке. У својој изјави, која се налази у Угарском државном архиву, он је посведочио да „зна сасвим добро да су Срби за време Турака плаћали харач Турцима и Калочком надбискупу у целој горњој Бачкој, нарочито у селима: Сентпетер, Сентиван, Бандобра, Мали Кер, Велики Кер, Врбас, Харастин, Сентомаш, Сирњево, Девечер, Шовроњ, Надаљ, Фелђети, Фекетић, Секић, Мали Иђош, Велики Иђош, Емушић, Тивачка, Телеаз, Кула, Крњаја, Петрово Село, Госпођинци, Мала Брестова, Чик, Визеш, Ченеј, Велики Крстур и Сивац”. Осим тога, он зна да „Турци нису сметали калочким надбискупима да мирно уживају харач; штавише, они су наговарали на плаћање харача, а сиромашним људима су позајмљивали новац да би их сачували од веће штете. У местима где су биле турске посаде, као што су Баја, Сомбор, Бач, Петроварадински шанац, Тител, Суботица, Мартонош, Јанковац и Футог, није убиран харач за надбискупију”. Епископ Јефтимије се упокојио за време патријарха Арсенија у манастиру Бођанима, где је и сахрањен.

После смрти епископа Јефтимија, као администратор Епархије бачке се помиње епископ Стефан (Метохијац).

Хабзбуршка монархија је 1702. године основала Потиско-поморишку војну границу, а самим тим је целокупна Војна крајина обухватала погранични појас Царевине према Турској – од Скрадинског залива, преко Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Срема, Бачке, Баната, до Арада. У овом подручју су живели Срби који су били војници-граничари и који су имали задатак да бране Царевину од Турака, због чега су имали посебне повластице. Ова област није улазила у жупанијски систем државне управе него се налазила под војном управом и била је директно потчињена цару и Дворском ратном савету.

После упокојења патријарха Арсенија III, 27. октобра 1706. године у Бечу, поставило се питање избора његовог наследника. Као кандидати за новог патријарха посебно су се истицали епископ Стефан (Метохијац), администратор Епархије бачке, и епископ јенопољски Исаија (Ђаковић). Цар Јосиф је дозволио сазивање црквено-народног сабора 18. октобра 1707. године, на коме је царски комесар био Христофор Игњат од Гаријана и Рала, са посебним препорукама да нови архиепископ нема право духовног вођства над свим Србима већ само над онима који су дошли са патријархом Чарнојевићем. Даље, сужено је право архипастира само на духовне ствари, а морало се ограничити и право бирања епископа на тај начин што је право одобрења имао само цар. Оно што је, као један од приоритетних захтева, такође поручено комесару, било је да се мора прекинути свака духовна веза Пећке Патријаршије са Србима у Хабзбуршкој монархији. Стефан (Метохијац), потоњи владика бачки, био је заговорник становишта блаженопочившег патријарха Арсенија III да се формира аутономна црквена област у Хабзбуршкој монархији која ће нераскидиво бити повезана са Пећком Патријаршијом. Патријарх Арсеније III се до краја свог живота надао да ће се вратити у Пећ. Владика Метохијац је први међу архијерејима који је после упокојења патријарха Арсенија III признао пећког патријарха Калиника. На овом сабору је детаљно образложен став већине архијереја, клира и народа, који је био у складу са преписком патријарха Арсенија III и патријарха цариградског Гаврила.

У свом писму патријарх Арсеније пише о томе да је патријарха Калиника на пећки трон поставила Порта још за његовог живота и да су њихови односи међусобно у потпуности нерешени, те пита на који начин треба решити односе између епископâ у Монархији и Пећкој Патријаршији. Одговор је био недвосмислен, а саставио га је патријарх јерусалимски Доситеј у писму под насловом О уједињењу епископâ Пећке Архиепископије. У Цариграду и Јерусалиму ми шљење је било јасно: сви архијереји морају остати у канонском јединству свете Мајке Цркве, уједињени око престола у Пећи; свако друго кварење односâ дало би прилику унији и нанело би штету Српској Цркви.

Епископ јенопољски Исаија (Ђаковић) је такође био мишљења да Српска Црква у Хабзбуршкој монархији треба да остане у потпуном јединству са Пећком Патријаршијом. Црквено-народни сабор је одбио такво мишљење царског комесара о потреби одвајања будуће Карловачке митрополије од Пећи као недопустиво, позивајући се на поменуто писмо и мишљење четири патријарха (цариградског, александријског, антиохијског и јерусалимског) дато блаженопочившем патријарху. Народ је чак раније, одмах после смрти патријарха Арсенија, „извикао” Метохијца за митрополита, али Двор је одбио да призна ту одлуку. Царски комесар Христофор је стигао у Карловце у току децембра 1707. године. На његово лично инсистирање предложена су два кандидата за избор на сабору. То су били владика Исаија (Ђаковић) и владика Стефан (Метохијац). Још пре сабора комесар је покушао да спречи учешће епископâ и народа који су пристигли са територија старих војних граница. У свом обраћању је истакао је да царске Привилегије не важе за раније досељене Србе. Приликом избора се нашао компромис међу самим владикама. Епископ Стефан (Метохијац) је повукао своју кандидатуру. У првој тачки своје заклетве Ђаковић се обавезује „да ће се верно држати свих закона Цркве грчког обреда, онако како су се држали сви његови претходници и старешине велике свете катедралне Цркве Архиепископије Пећке и Патријаршије Српске и да ће светог и блаженог архиепископа пећког и патријарха српског увек признавати као свог старешину по првопрестољу и у духовним стварима увек од њега зависити”. Тако је митрополит Исаија (Ђаковић) постао први коме је народ после добијања царских Привилегија на црквено-народном сабору дао звање и поставио га на место духовног старешине Срба у Хабзбуршкој монархији. За средиште нове митрополије именован је манастир Крушедол, па се нова митрополија прозвала Крушедолском. На овом сабору за епископа бачког је потврђен Стефан (Метохијац), који никада није устоличен.

По изненадној смрти митрополита Исаије (Ђаковића) у Бечу, 27. јула 1708. године, епископ бачки Стефан је постављен за администратора Крушедолске митрополије, где је остао до своје смрти у Карловцима, 27. априла 1709. године. На основу синђелије, коју је потписао митрополит Софроније (Подгоричанин) 7. фебруара 1710. године, сазнајемо да је за епископа бачког и сегединског хиротонисан Христофор (Димитријевић – Митровић). Овај епископ је преместио седиште Епархије бачке из манастира Бођана у Петроварадински шанац (Нови Сад). Епископ Христофор је после упокојења митрополита Софронија администрирао Митрополијом карловачком све до своје смрти, 16. новембра 1712. године.

Од 1713. године, на трону Епархије бачке је некадашњи егзарх патријарха Арсенија III (Чарнојевића), епископ Григорије (Димитријевић), кога је, на предлог митрополита Викентија (Поповића), потврдио цар Карло својим Патентом. У време његовог епископовања, 1714. године, монах Виктор (Лепавинац) је завршио преписивање Требника у манастиру Преображења Господњег у Моноштору. Овај манастир је у то време имао своју управу и шест монаха. За време рата, Ракоцијеве буне, вероватно 1704. године, православни манастир у Моноштору је разорен. У архиви града Баје постоји записник који сведочи о томе какав је био овај манастир. Иконостас овог манастира се данас налази у парохијском храму у Риђици.

После упокојења епископа Григорија 1717. године, за епископа бачког, сегединског и јегарског изабран је Софроније (Томашевић). У његово време, 1722. године, одржан је знаменити црквено-народни сабор у Петроварадинском шанцу. Митрополит београдски Мојсије (Петровић) је на том сабору именован за коадјутора оболелог митрополита карловачког Викентија (Поповића Хаџи-Лавића). То је био корак ка уједињењу Митрополије београдско-карловачке које се догодило 1726, а потом је потврђено 1731. године. Захваљујући писму епископа бачког Софронија од 28. јуна 1724. године, сазнајемо да је Даљско властелинство предато на уживање митрополиту Викентију, који га је овластио да присуствује примопредаји. Старао се за црквеноправни поредак у својој епархији и покушавао да разреши проблем „брачних нереда”. На заседању Светог Архијерејског Сабора 1726. године, епископ Софроније је изложио овај проблем који је постојао у Бачкој епархији, жалећи се да родитељи приликом склапања брака тргују женском децом. Тада је епископ навео и следеће: „Похлепа таквих родитеља, који су желели да зараде на удаји својих кћери, директно је утицала на недостојан положај жене у друштву, зато што су мужеви, плативши велике новце, сматрали своје жене за личну имовину. Несрећне супруге су такође мислиле да њихови мужеви имају апсолутно право да њима располажу тако да су их и саме звале господару. Саме свадбене прославе су скупе, бахате и хвалисаве гозбе.” Владика Софроније је преминуо у Петроварадинском шанцу 16. фебруара 1730. године и, као и његов претходник Григорије, сахрањен је у манастиру Ковиљу.

На трон Епархије бачке 1731. године је постављен један од нарочито заслужних архијереја – епископ Висарион (Павловић). Родом Сентандрејац, монашки постриг је примио у манастиру Крушедолу, где је касније био настојатељ. Помиње се 1720. године као даскал (учитељ) манастира Хиландара. Исте године је био у Пећи код патријарха Мојсија жалећи се на тешке материјалне прилике у Хиландару. Оставивши добар утисак на патријарха, у Пећи се задржао као лични патријархов даскал, те је, приликом канонских посета, увек био у пратњи патријарха.

Рано је почео да се бави песништвом и био је „претпоследњи од песника који је писао на српскословенском”. Као протосинђел велике цркве у Пећи, Висарион је био повереник и посредник између Пећке Патријаршије и Карловачке митрополије. Када је протосинђел Висарион 1730. године прешао у окриље Карловачке митрополије, по споразуму и са одобрењем патријарха Арсенија IV (Јовановића), ревносно се старао да прикупи што више помоћи за Патријаршију у Пећи. Као крушедолски архимандрит изабран је за епископа бачког и хиротонисан у Карловцима 17. маја 1731. године.

После устоличења у Петроварадинском шанцу, епископ Висарион је, у порти Саборне цркве, саградио Рождествено-Богородичну латинско-словенску школу. Висарионова школа је била веома знаменита просветна и образовна установа. Рождествено-Богородична школа је прва школа тог карактера и ранга у тадашњој Епархији бачкој. Многи њени полазници су после завршетка образовања умели да читају и пишу латински, што није био случај чак ни са службеницима државних власти у жупанијама. Епископ Висарион је наредио да се свим парохијама, где за то постоје услови, оснују вероисповедне школе. Први учитељи су били свештеници или свештенички кандидати.

Старајући се за црквени поредак у својој дијецези, епархијска Конзисторија је 1733. године извршила попис свих парохија из којег су сачувани статистички подаци о само тридесет и две парохије:

	Кућâ	Свештеникâ
Баја	178	5
Риђица	120	2
Станишић	113	5
Сивац	281	15
Стапар	236	5
Брестовац	150	6
Рац-Милетић	160	5
Бајша	39	2
Кула	251	5
Лалић	134	4
Парабућ	111	4
Дероње	126	4
Пивница	145	6
Деспот Сент Иван	130	7
Силбаш	109	3
Параге	103	3
Товаришево	127	7
Обровац	125	3
Паланка	419	7
Чеб (Челарево)	115	2
Кулпин	105	3
Петровац	40	2
Бегеч	105	3
Гложан	95	2
Футог	461	3
Пирош (Руменка)	85	2
Кисач	110	2
Шове (Равно Село)	82	5
Куцура	65	3
Кер (Змајево)	141	5
Врбас	243	7
Темерин	185	5
Свега	4.888	143

Ако узмемо у обзир да се у то време живело у породичним задругама, које су бројале од петнаест до двадесет пет чланова по домаћинству, можемо закључити да је постојао знатан број становника у овим селима о којима постоје статистички подаци. Имајући у виду чињеницу да је овде пописано нешто мање од половине црквених општина, можемо претпоставити који је био приближан број тадашњих житеља Бачке.

Владика Висарион је 1740. године основао Духовну колегију (врсту богословске школе) у Новом Саду и за њене професоре је довео два јеромонаха – Дионисија (Новаковића), најученијег богослова онога времена за ректора школе, а за секретара Арсенија (Радивојевића), потоњег епископа бачког. Из Кијевске духовне академије за професора је дошао Василије Крижановски. Ова богословска школа се одржала до отварања Карловачке богословије. Владика Висарион је 1741. године отворио и прву болницу у порти Николајевске цркве у Новом Саду. Саградио је епископску резиденцију која се налазила у дворишту данашње Гимназије „Јован Јовановић Змај”, југоисточно од Саборног храма. Ова резиденција је изгорела до темељâ у бомбардовању Новог Сада од стране Мађарâ, 12. јуна 1849. године. Од својих прихода је купио неколико хиљада јутара пустаре Сириг да би издржавао све ове установе које је основао и да би финансирао своја честа путовања у Беч, где се борио за интересе своје пастве. Иницирао је и личним средствима помагао градњу данашњег храма манастира Ковиља 1748. године. Организовао је угледне Новосађане за стицање статуса слободног краљевског града Новог Сада. Организовао је метох манастира Хиландара у Новом Саду и заузео се код власти да се хиландарским монасима дозволи сакупљање милостиње за манастир широм Царевине. У хиландарској архиви постоји следећи запис: „У предусретљивости и дарежљивости према нашим калуђерима предњачили су наши епископи, нарочито бачки епископ Висарион Павловић и митрополит Павле Ненадовић, коме је Хиландар био света Лавра наша Сербскаја.” Под утицајем поменутих архијереја, својим прилозима за помоћ Хиландару у Карловачкој митрополији су се нарочито истицали грађани Карловаца и Новога Сада.

После делимичног укидања Потиске војне границе 1745. године, када су сва села стављена под жупанијску управу, Срби су изгубили привилегије, које су им као граничарима гарантоване и постали су кметови. Због тога се Срби масовно исељавају из Бачке у Русију, конкретно у Херсонску губернију (данашња Украјина), услед чега су многа насеља остала без становништва. У напуштена бачка насеља су колонизовани Мађари из Ердеља и средње Мађарске. Калочки надбискуп гроф Имре Чаки 1745. године прво насељава Мађаре и Словаке у Сенту, 1749. у Кулу и Тополу, 1752. у Милетић и Аду. У Суботицу, Бајмок и Чантавир Мађари се насељавају 1767. године, а 1776. у Турију, Петрово Село, Бечеј и Сентомаш (Србобран). Од 1782. до 1786. године Мађари се насељавају у Моравицу, Пачир, Руменку, Фекетић и Крстур. У Мол се насељавају 1805, а у Феудвар (Бачко Градиште) се насељавају 1806. године. Први Немци насељени су 1750. године у Апатин, а 1763. године Немци су насељени у Букин, Оџаке, Колут, Гаково, Филипово, Гајдобру и Каравуково. У раздобљу од 1784. до 1786. године Немци су насељени у Торжу, Црвенку, Врбас, Секић, Буљкес, Јарак, Паланку, Сивац, Крњају, Шове, Кулу, Вепровац, Брестовац, Парабућ, Милетић, Чонопљу и Станишић. Словаци и Чеси се 1720. године насељавају у Бајшу. Словаци стижу 1745. у Петровац, Кулпин и Бездан, а после 1755. године насељавају се у Гложан и Селенчу, у Кисач 1773, од 1780. године у Лалић, а од 1790. насељавају Пивнице и Купусину. Словаци почињу да се насељавају у Паланку 1792, а у Силбаш од 1814. до 1816. године. Русини су 1750. године у већем броју насељени у Дорослово, Кулпин и Крстур, 1765. у Куцуру, а у Нови Сад се досељавају 1780. године. Први Цинцари су се из Мосхопоља 1768. године доселили у Нови Сад. Јевреји су се у Нови Сад населили 1736. године, а 1750. године у Бају, Петровац и Сивац. У Нови Сад су се 1739. године населили Јермени. Према попису из 1781. године, у Бачкој жупанији је било 1.267 Цигана – „нових сељака”. У нека од ових села поред неправославног становништва насељени су Срби избегли из Босне и Далмације.

Да би спречио даље исељавање своје пастве, на иницијативу митрополита Павла Ненадовића, забринути епископ се такође обратио царици Марији Терезији и молио да српском народу признају и ојачају права и привилегије. На Видовдан 1751. године, у Пожуну је царица предала епископу Висариону потврду о оснивању краљевског крунског дистрикта изузетог из жупанијске управе и потчињеног директно царској круни. Овим дистриктом обухваћена су и села бивше Војне границе. Потврда је сачињена у двадесет тачака. Срби су добили право да располажу својим имањем, да се баве риболовом, да одлучују о томе ко се може уселити на територију дистрикта, да између себе бирају судије; добили су одређене повластице при плаћању пореза и других државних дажбина; добили су право да могу слободно исповедати своју веру и да их у томе неће спречавати, као и право да крчмари и касапи могу у потпуности располагати својим приходима. Истом потврдом бачке Србе царица обавезује да јој буду лојални и да у случају рата са Турцима или другима, ради одбране Царевине, узму оружје у руке. Као епископ бачки, владика Висарион је два пута администрирао Митрополијом карловачком. Овај врли епископ се упокојио у Новом Саду 18. октобра 1756. године.

На трон Епархије бачке 1757. године долази учени епископ Мојсије (Путник), рођени Новосађанин. Завршио је Кијевску духовну академију. Као архимандрит је провео извесно време у Великоарадској епархији, где се успешно борио против унијаћења православних Румуна. Његов саподвижник у Румунији је био јеромонах Висарион (Сарај), потоњи новомученик, пореклом Србин из Санског Моста.

Стање у Епархији бачкој најбоље осликава писмо сомборских Срба из 1759. године, у коме моле епископа да покуша код државних власти „прошенија наша и теготи несноснија приказати… зашто под овакви начин не можемо никако опстојати”. Царским указом је наређено да се број свештеникâ и парохијâ мора смањити; укинута је служба капеланâ (помоћних свештеника); одређено је да на сваких сто кућа може бити један парох, а где број кућа премаши триста, може их бити више. Царица Марија Терезија је 1763. године основала Шајкашку војну границу – Шајкашки батаљон, чиме је унеколико олакшан статус Срба у овом делу Бачке.

Угледан и мудар, епископ Путник је схватио да се свештенство мора образовати, због чега је у Нови Сад довео архимандрита Јована (Рајића), једног од најученијих Срба оног времена. Својим личним средствима издржавао је богословску школу. По учености није био раван Рајићу, по љубави према науци и својој вери није за њим заостајао, а по отменом схватању црквених, народних и друштвених обавеза тога времена, несумњиво га је надмашио. По сопственој молби, епископ Мојсије је 1774. године, после осамнаест година управљања Епархијом бачком, прешао у Епархију темишварску.

Бачки епископ од 1774. године постаје дотадашњи епископ будимски Арсеније (Радивојевић). После потврде за епископа од стране царице Марије Терезије, 24. августа 1774. године, владика Арсеније је устоличен у Новом Саду. Као мирног и кротког човека сачекала су га велика искушења. Државне власти су започеле сужавање привилегијâ, а српски свештеници су били на удару власти. Забрањивано је слављење многих црквених празника, а покушаји унијаћења су били стални, посебно у Хрватској и Славонији. Укинуто је двадесет и осам празника, међу којима празници свих српских светитеља осим Светога Саве; покушано је мењање катихизиса; угашени су и распуштени неки православни женски манастири, чиме је делимично забрањено православно женско монаштво у Хабзбуршкој монархији. Угарски дворски савет је 1777. године „из хигијенских разлога” забранио дотадашњи начин сахрањивања. Посебно болна је била одредба да се покојници не смеју носити откривени до цркве на опело, што је народ схватио као тешку повреду вере. Градски магистрат и жупанијске власти су вршили притисак на епископа Арсенија да спроведе у дело ову одлуку. После неколико сахрана у Новом Саду са затвореним покојницима, народ се побунио. Незадовољници су оптуживали епископа да хоће да их поунијати и називали су га издајником све док епископ није попустио под народним притиском. Када је чуо за ту побуну у Новом Саду, уз пратњу тадашњег вршачког епископа, дошао је и сâм митрополит Видак из Карловаца и обратио се побуњеном народу. Револтиран народном тврдоглавошћу, митрополит је позвао војску из Петроварадинске тврђаве у помоћ. Када се митрополит позвао на највишу власт, вође побуне су питале: „Зашто су наши очеви проливали крв служећи царској кући?” Немоћни да било шта учине, попустили су пред народом и дозволили су да се покојници и даље носе у отвореним ковчезима кроз град. Упркос наредби власти, Новосађани су своје покојнике носили градским улицама откривене, о чему су надлежни архијереј и Магистрат поднели извештај Краљевском намесништву. Епилог ове драме је наступио када је истрагу о овом случају преузео судија Адам Дери. После те истраге грађани су се умирили и фаталистички прихватили нове обичаје. Вође побуне у Новом Саду и Сомбору су осуђени на робију и казну од двадесет и пет батина. После њихове жалбе, Намесништво им је опростило казне. Током побуне погинуло је неколико људи, док је тридесет шесторо рањено. Најгоре је прошао епископ Арсеније кога је Краљевско намесништво сматрало одговорним зато што је својом неодлучношћу охрабрио побуњенике. На основу пресуде овог Намесништва од 7. маја 1781. године, донета је одлука по којој све парничке трошкове због погребних немира мора платити лично епископ, а пре тога епископ је пензионисан и послат у двогодишњи кућни притвор у манастир Бездин покрај реке Мориш. Упокојио се у Трсту, 2. октобра 1783. године.

Аустријски цар Јосиф је, на предлог митрополита, већ 10. септембра 1781. за новог епископа бачког потврдио Атанасија (Живковића), дотадашњег епископа пакрачко-славонског. Добро познат народу и свештенству, овај епископ је, као удов свештеник на парохији сегединској, дошао у манастир Ковиљ 1755. године, где га је, 1756. године, замонашио јеромонах Јоаникије, настојатељ манастира Ковиља. После петнаест година проведених у манастиру Ковиљу, пошто је био и његов игуман, 1770. године је изабран за епископа пакрачко-славонског. Као спомен на своје игуманство у манастиру Ковиљу, 1778. године је даровао сребрну дарохранилницу која се и данас чува у манастиру. После непуних годину дана од постављења, 1782. године, епископ Атанасије се упокојио.

Потом владика бачки постаје Јосиф (Јовановић Шакабента). Он се задржао на трону Епархије бачке свега три године, од 1783. до 1786. године. Као бачки епископ је о свом трошку подигао војну цркву Шајкашком батаљону у Тителу. Отворио је неколико парохијских вероисповедних школа, којих је у то време у Бачкој укупно било тридесет и девет. У Карловачкој патријаршијској архиви се налази попис верникâ Бачког владичанства из 1785. године, на основу којег сазнајемо да је у време владике Јосифа било 83.316 душа.

Државним рескриптом од 14. јуна 1786, без одлуке Светог Архијерејског Синода, из Епархије горњокарловачке премештен је за епископа бачког Јован (Јовановић). Нови епископ је донео поново стабилност Бачкој епархији. Државне власти су и даље ометале црквени живот православних. Срби су покушавали да на сваки начин одбране привилегије које су животима бранили по ратиштима широм Европе. Епископ Јован је значајан и по томе што се током Аустро-турског рата (1788 – 1791) старао о избеглицама из Србије. На црквено-народном сабору у Темишвару 1790. године, излагање посланикâ из Бачке жупаније је најбоље осликало статус Срба тога времена: „У Бачкој, у којој је већина становника српска, ниједан Србин није ни у каквој јавној служби иако има нешто Срба племића… Молимо да у Магистрату половина од наших буде, да се озакони стари обичај да сваке треће године буде биров Србин.” Затим су се посланици из Бачке жалили како су из „многих села, како Каравуково, Пригревица, Сент Иван, Купусина, Даутово, Барачка, Вепровац, Куцура и проча, наши људи туђим законом растерани и њима они насељени, па да би таква гоњенија и напредак престала.” У Бачкој су Срби у то доба највећим делом били под војном управом, а у крајевима Бачке где није постојала војна управа чинили су незнатну мањину.

Епископ Јован је установио фонд за оснивање прве Српске православне гимназије, која је и подигнута после његовог упокојења. Заслугом епископа Јована (Јовановића) генерално је обновљен Владичански двор и у њему дворска капела чији иконостас је осликао академски сликар Арса Теодоровић. Епископ Јован се нарочито старао о градњи Алмашког храма и за тај храм је лично приложио иконостас. Његова животна идеја је била васкрс државе српске, о чему је написао и план. Вожду Карађорђу и устаницима је значајно помагао. Три пута је, уз сагласност цара Јосифа II, одлазио у Србију да би помогао око организације устанка против Турака. Од својих личних средстава поклонио је први устанички топ, који је земунски ковач Јован излио у Тополи. Пошто је претходно посетио све парохије Епархије бачке, упокојио се 12. априла 1805. године у Сомбору, где је и сахрањен у храму Светог великомученика Георгија.

Током 1807. године у трон епископа бачких је уведен епископ Гедеон (Петровић), који је до тада био учитељ Богословије у Карловцима. Племенити Сава Вуковић од Беркасова је приложио свој новац у фонд за оснивање Српске православне велике гимназије новосадске, те је идеју блаженопочившег епископа Јована епископ Гедеон остварио 1810. године. Поред већ постојеће римокатоличке гимназије, Нови Сад је 1811. године добио и православну гимназију. Зграда Гимназије је имала тринаест просторија за школску употребу и посебне просторије за канцеларије и библиотеку. Епископ Гедеон је 1808. године осветио новосаграђени храм Светог Стефана Дечанског у Вилову, а 1824. храм Светог Саве у Молу. Основао је фонд за свештеничку децу и сирочад 1826. године. Значајно је помагао оснивање и издавање Летописа Матице српске. Циркуларним писмом је наложио свештенству да мора куповати и читати Летопис Матице српске. Упокојио се 1832. године и сахрањен је у новосадској Саборној цркви.

После упокојења епископа Гедеона, на трон Епархије бачке је постављен епископ Стефан (Станковић). Остао је свега три године у Бачкој епархији, јер је 1837. године, као најугледнији и најцењенији епископ тога времена, изабран за митрополита карловачког.

По Промислу Божјем, следећи епископ бачки постао је учени Георгије (Хранислав), који је упамћен као скромни и марљиви архијереј. У Новом Саду је дочекан са великим одушевљењем верног народа. Познат је по томе што је градио добре односе са припадницима осталих Цркава на простору Бачке. Из статистике Карловачке патријаршијске архиве сачувано је сведочанство о томе да владика Георгије извештава да је у Бачком владичанству 1842. године живело 121.595 православних душа. Владика Георгије се посебно старао о сиротињи и материјално ју је помагао. Имао је велику библиотеку пуну вредних црквених рукописа, која је изгорела приликом бомбардовања старог Владичанског двора 1849. Упокојио се 1843. године и сахрањен је у новосадској Саборној цркви. После његове смрти, за мјестобјуститеља трона Епархије бачке је постављен архимандрит гргетешки Арсеније (Стојковић).

Верници Епархије бачке су преживели велики погром током Мађарске буне 1848 – 1849. године. Бачка епархија делила је судбину Карловачке митрополије током Мађарске буне, а посебно су се места у Бачкој нашла на удару мађарске војске. Код Србобрана, 14. јула 1848, и код Бачког Градишта, 15. и 16. јула исте године, сукобиле су се српска народна и мађарска регуларна војска. Српска војска је успела да одбрани своје положаје. После трећег напада мађарске војске, 21. септембра 1848, положаји српских снага су пробијени. Срби су се повлачили према Тителу и селима око Тителске висоравни. Скоро сва села бачког Потисја и Шајкашке су тада попаљена. Страдали су храмови у многобројним селима. Манастир Ковиљ је спаљен и изгорео је до темељâ. Монаси су избегли преко Дунава на Фрушку Гору. Народ је провео тешку и чемерну зиму у избеглиштву, живећи по земуницама Тителске висоравни, у Мошорину, Вилову, Локу и Тителу.

У рано пролеће 1849. године, српској народној војсци је у помоћ пристигло 15.000 добровољаца из Србије, предвођених војводом Стеваном Петровићем Книћанином, као и војне снаге предвођене хрватским баном Јосифом Јелачићем, који су, заједно са овдашњим Србима, извојевали победу у одлучујућој бици код Вилова. После вишедневних крвавих борби, током марта 1849, на инсистирање Беча, почели су разговори о миру. Политичка нагодба између Пеште и Беча није узела у обзир интересе Срба, чиме је страдање српског народа у Мађарској буни обесмишљено.

Револуционарне идеје о стварању самосталне угарске државе осујећене су овим догађајима. Идеја Лајоша Кошута и његових присталица о регентству је пропала. Угарска дворска канцеларија је патријарха Јосифа, духовног вођу овог устанка, прогласила за издајника. Државним декретом, 24. јула 1848. године, Угарска дворска канцеларија наређује, без знања Синода и патријарха Јосифа, да епископ Платон Атанацковић из Будима, пређе у ратом разорену Бачку епархију како би утицао на смиривање националних страсти Срба у Бачкој. Патријарх и Свети Архијерејски Синод, тек под јаким притиском цара Франца Јосифа, званично потврђују Платона за епископа бачког крајем 1851. године. Неслога између њега и патријарха је трајала све до 1852. године. Због ратних околности владика Платон је боравио више у родном Сомбору него у Новом Саду. Сва дипломатска умешност овог врлог јерарха није била довољна да смири узавреле националне страсти Срба и Мађара.

Уследила је освета у којој је, 12. јуна 1849, Нови Сад преживео највеће страдање у својој историји. Под изговором да мора да спасе понтонски мост, мађарски генерал Ерне Киш топовском паљбом са Петроварадинске тврђаве уништава српски део града. Штета је била огромна: после бомбардовања, од 2.812 кућа је остало само 808, а биле су оштећене Алмашка, Саборна и Николајевска црква. Тужну слику тадашњег стања употпуњава податак да је царска војска 1854. године Николајевску цркву још увек користила као магацин. Први Владичански двор са библиотеком, архивом и капелом је изгорео до темељâ. Оштећена је синагога, док су јерменска и мађарска реформатска црква изгореле.

Цар Франц Јосиф I је, у знак захвалности Србима за верност, својим царским Патентом, 18. новембра 1849. године, наредио да се оснује Војводство Србија и Тамишки Банат, са седиштем у Темишвару. Епископ Платон је одмах прионуо на обнову страдале и разрушене Епархије бачке.

За своју резиденцију је купио једну од ретких сачуваних кућа, која није била оштећена бомбардовањем. Нови Сад је постао велико градилиште, тако да је из једне оријенталне касабе убрзо прерастао у модеран европски град. Вук Караџић 1860. године пише да је Нови Сад „највеће србско општество”. Обновљен је манастир Ковиљ и сви храмови који су за време Мађарске буне спаљени. Отворено је неколико нових вероисповедних школа широм Епархије бачке.

Још у младости, као сомборски свештеник, Платон (тада Павле) је био професор сомборске Препарандије, а као архимандрит је био угледан богослов и говорник. Написао је више од четрдесет књижевних дела. Преводио је делове Старог и Новог Завета који су били намењени за богослужбену употребу. Написао је и објавио књиге за веронауку које су и после његове смрти дуго времена употребљаване у основним школама и гимназијама. Од грофа Ђорђа Сервицког је купио кућу (данашњу зграду Огранка Српске академије наукâ и уметности), која је служила као резиденција бачких епископа до изградње данашњег Владичанског двора. Даровао је своју кућу за оснивање Правне академије у Новом Саду и штампарије. Основао је Штедно-кредитни завод у Новом Саду. Преместио је Матицу српску из Пеште у Нови Сад 1864. године. Основао је интернат за сиромашне ученике Сомборске учитељске школе. Из необјављеног рукописа Шематизма Епархије бачке, који се чува у архиви Матице српске, сазнајемо да је 1864. године у Бачкој у 114 парохија живело 122.714 православних. Из тог рукописа такође сазнајемо да под притиском државе и даље постоји тенденција смањивања броја парохијâ.

Епископ Платон је за живота цењен као велики добротвор и ктитор. Био је члан Општества историје и древности Московског универзитета, члан управе Чешког музеја у Прагу, Друштва српске словесности у Београду и један од најистакнутијих добротвора Матице српске и њен први председник у Новом Саду. Упокојио се 2. априла 1867. у Новом Саду и сахрањен је у својој задужбини, у капели Светих апостола Петра и Павла на Алмашком гробљу. На самрти, последње речи су му биле: „Господе Боже мој, благослови народ српски!”

Угарска влада је одуговлачила са избором епископа бачког после упокојења владике Платона. Мјестобјуститељ Епархије бачке је био архимандрит гргетешки Герман (Анђелић), који је обављао значајне функције у Карловачкој митрополији. Он је 1868. године у Новом Саду покренуо црквени лист Беседа. За епископа бачког је изабран и потврђен 1874. године. После устоличења у Новом Саду, епископ Герман је убрзо проглашен за клерикалисту и дошао је у сукоб са Светозаром Милетићем и његовим присталицама, српским либералима. Још пре избора за епископа бачког, био је у сукобу са српским либералима, али и са знаменитим архимандритом гргетешким Иларионом (Руварцем). Ови сукоби су раслабили Србе у Аустроугарској. Епископ Герман је био сматран „главним човеком” владе у Пешти. Сукоби су се распламсали у толикој мери да су увреде биле свакодневне. Владика Герман је, као епископ бачки, после пензионисања митрополита карловачког Прокопија (Ивачковића) 1879. године, именован за администратора Карловачке митрополије, а 1882. и за митрополита карловачког и патријарха српског. У народу није био превише популаран због свог непоколебивог става у одбрани Цркве од посветовњачења. Са друге стране, као добротвор Цркве и свога народа, био је међу најзначајнијим личностима у историји Карловачке митрополије. Као мјестобјуститељ Епархије бачке, а касније и као епископ, био је управитељ Српске православне велике гимназије новосадске и њен велики добротвор. У Карловачкој патријаршијској архиви постоје извештаји епископа бачког Германа у којима упозорава Свети Архијерејски Синод на опасност од најезде нововераца назаренâ у Бачкој и у осталим деловима Карловачке митрополије.

Пошто је епископ Герман изабран за патријарха, за администратора Бачког владичанства је постављен архимандрит беочински Василијан (Петровић), који је 12. јула 1882. постављен за епископа бачког. Циркуларним писмом које је било упућено свештенству, нови епископ је такође упозоравао на опасност од најезде нововераца назаренâ и њихових пропагатора, изложивши том приликом њихово учење и деловање. После смрти патријарха Германа (Анђелића), аустријски цар Франц Јосиф I је својим указом поставио владику Василијана за администратора Митрополије карловачке. Не желећи да се замери властима, јер је предстојао изборни сабор за новог патријарха, епископ Василијан као администратор Митрополије није узео учешће у, од власти забрањеној, прослави петстоте годишњице Косовске битке која је одржана у манастиру Врднику (Раваници). Због овог догађаја нападнут је и осуђен од свештенства и народа. Значајно је помагао Матицу српску и извесно време је материјално помагао штампање Летописа Матице српске. Српски краљ Милан Обреновић га је одликовао орденом Светога Саве. Упокојио се у Новом Саду 18. јануара 1891. године и сахрањен је у новосадској Саборној цркви.

На Светом Архијерејском Сабору 1893. године за епископа бачког је једногласно изабран протосинђел Герман (Опачић), професор Карловачке богословије. Пошто је његов избор за епископа цар потврдио, хиротонисан je на Ђурђевдан 1894. године од стране патријарха Георгија (Бранковића), епископа темишварског Никанора и епископа горњокарловачког Михаила. На основу једног од његових првих извештаја Светом Архијерејском Синоду, сазнајемо да је у осамдесет три парохије Епархије бачке тада живело 130.383 православне душе. После кратке и тешке болести, упокојио се у Бечу 18. јануара 1899, у четрдесет првој години живота, а сахрањен је у задужбини владике Платона на Алмашком гробљу.

Епископ Митрофан (Шевић) је столовао на трону Епархије бачке од 1900. до 1918. године. Пре избора за епископа био је професор Задарске и Карловачке богословије. На његовом устоличењу у Новом Саду сабрала се сва српска елита Новог Сада, Сомбора и осталих делова Бачке. Његовом заслугом, 1901. године је подигнут данашњи Владичански двор у Новом Саду, по нацрту архитекте Владимира Николића. У новој епископској резиденцији изграђен је параклис Светог Василија Великог, а двор је опремљен мобилијаром по угледу на тадашње европске дворове. У својим литерарним радовима је обрадио готово целу историју Бачке епархије и Карловачке митрополије. Писао је и о епископима мохачким, будимским и сигетским. У време његовог управљања Епархијом бачком, 1905. године, генерално је обновљена новосадска Саборна црква, која је тада добила данашњи изглед. Запамћен је као правдољубив и частан епископ Цркве Божје. По упокојењу, у јануару 1918. године, сахрањен је у крипти Саборног храма, која је изграђена за време његовог живота.

После ослобођења и стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. године, долази до обнове Патријаршије српске 1920. године, на чијем челу се тада налазио патријарх Димитрије (Павловић). Распадом Аустроугарске настале су нове државне границе. У новим условима извршена је арондација епархијâ, услед чега је Будимској епархији од Бачке уступљен већи део Бајског намесништва, Сегедин и Јегра, док је Епархија будимска уступила Бачкој део Барање (седам парохија), који се нашао у границама Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Епископ бачки је 1922. године постао дотадашњи епископ тимочки Иринеј (Ћирић). Овај велики и свети архијереј је пуне тридесет и три године управљао богоспасаваном Бачком епархијом. Његов архипастирски рад је био огроман. После Првог светског рата, као и после сваког рата, у Бачку је насељено много људи из Херцеговине, Лике и осталих српских крајева. Благословом владике Иринеја (Ћирића), Епархија бачка се постарала за живот свих ових људи. У многим добровољачким местима су организоване богомоље. Заузимањем владике, један део црквене земље са пољопривредног добра „Камендин” издвојен је да би се формирало данашње село Сириг. Посебно се заузео за оптанте – Србе из Мађарске који су се иселили у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Средином двадесетих година 20. века подигнути су нови храмови у Бачкој Тополи, Гардиновцима, Кнежеву (Барања), као и богомоље у Куцури, Плавни и у још неколико места у Бачкој. Организовао је живот и рад Цркве у Прикарпатској Русији 1927. године, чиме је створио основ за касније оснивање Мукачевско-прјашевске епархије, а потом и Православне Цркве међу закарпатским Русима, Словацима и Чесима. У нашој Цркви је организовао покрет за добровољно враћање Православној Цркви поунијаћених Русина из Бачке, Срема и Славоније, Галицијана из Босне и жумберачких Срба. Манастир Ковиљ је 1933. године претворио у женски манастир, који је убрзо постао најугледнији женски манастир у Српској Православној Цркви и расадник духовности. Исте године, на празник Усековања главе светога Јована Крститеља, у манастиру Ковиљу је, заједно са патријархом Варнавом и владиком Николајем (Велимировићем), организовао Народну хришћанску заједницу.

Владика Иринеј је радио на заступању ставова и развијању угледа Српске Православне Цркве у свету. Пошто је уживао велики углед међу православнима, бавио се односима на нивоу помесних Православних Цркава и био је учесник многих конференција помесних Православних Цркава. Био је полиглота и преводио је са јеврејског, латинског, грчког, руског, немачког, француског и мађарског језика. Свестрано талентован, писао је, компоновао и сликао.

У време Другог светског рата свети владика Иринеј (Ћирић) је организовао спасавање 2.800 Срба из логора Шарвара и неколико других затвора у Мађарској. После Другог светског рата нова власт га је држала у кућном притвору пуних седамнаест месеци. Комунистичке власти су организовале неколико напада на њега. Приликом доласка на освећење нове богомоље у Оџацима, уочи Преображења 1946. године, владика Иринеј је претучен. Ни после тога комунистичке власти не остављају га на миру. „У име народа” одузет му је део Владичанског двора. После дуже и тешке болести, упокојио се 6. априла 1955. године у Новом Саду, где је и сахрањен у крипти Саборног храма.

На трон Епархије бачке 1955. године премештен је дотадашњи епископ сремски Никанор (Иличић). Овај заслужни архијереј је тридесет и једну годину провео на трону Епархије бачке. Написао је уџбенике из литургике и катихизиса за средње школе. Радио је на обнови свештеничког кадра у Епархији бачкој. У црквеној периодици је објављивао радове из богословља и историје Цркве. Написао је и одштампао рад о историјском расплету сукобâ између патријарха Германа (Анђелића) и Светозара Милетића. Трудио се да очува црквени поредак, да обнови храмове и црквени живот у Бачкој епархији у изузетном тешком времену у којем је државна власт маргинализовала Цркву у свакој животној области. У време епископа Никанора организоване су богомоље у Новом Жеднику, у Младенову, Степановићеву, Плавни и у још неколико бачких места. Скоро све храмове и парохијске домове у Бачкој је успео да обнови. Благословио је да се при свакој парохији организује верска настава за децу. Од свог претходника је наследио богослужбено благољепије које је савесно неговао. Упокојио се 1986. године.

Свети Архијерејски Синод је 1986. године за администратора Епархије бачке поставио најпре епископа сремског Василија (Вадића), а 1988. епископа шумадијског др Саву (Вуковића).

Садашњи Митрополит бачки др Иринеј (Буловић) је изабран за викарног епископа блаженопочившег патријарха Германа (Ђорића) са титулом Епископ моравички, уочи Видовдана 1989, у години у којој је обележено шест векова од Косовског боја. У време редовног заседања Светог Архијерејског Сабора 1990. године, хиротонисан је у Пећкој Патријаршији од стране блаженопочившег митрополита загребачког Јована (Павловића). У јуну 1990. године је постављен за администратора Епархије бачке. На јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора 1990. године изабран је дотадашњи Епископ моравички и администратор Епархије бачке др Иринеј (Буловић) за Епископа бачког и уведен у трон Бачког владичанства 23. децембра исте године. После више од две деценије владика Иринеј се враћа у своју родну Бачку из које је отишао као гимназијалац Сомборске гимназије. Црквени поредак и благољепије које је одувек неговано у Бачкој епархији, владика Иринеј је значајно унапредио. Основано је неколико десетина нових парохија. Његовим благословом је саграђено преко тридесет нових храмова, као и нови женски манастир Васкрсења Христова у Каћу. Обновио је монашки живот у манастирима Ковиљу и Бођанима који су били потпуно запустели. Број свештеникâ је утростручио и значајно унапредио, а посебно је водио рачуна да рукополаже кандидате са дипломом Богословског факултета. Развојем Епархије омогућено је оснивање фондова намењених стипендирању потребитих ђака и студената, помоћи умировљеним свештеницима и удовим попадијама и увећању црквене имовине. Са његовим благословом организована је Добротворна установа Епархије бачке Владика Платон Атанацковић, кроз чије пројекте народне кухиње и помоћи старима и немоћнима се реализује добротворна делатност Цркве. Помоћ оболелима од болести зависности организована је најпре у оквиру манастира Ковиља, да би се временом развила кроз познати Центар за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију Земља живих. Његовим духовним старањем, при храмовима се организују часови веронауке за одрасле, школа појања, предавања и трибине на актуелне теме. Обновио је рад издавачке установе Епархије бачке Беседа и у протекле три деценије обогатио је издавачку делатност са едицијама Светоотачако богословље, Савремено богословље и Христос и деца, као и епархијским листом Виноград Господњи. Његовим благословом и залагањем, основана је Информативна службе Епархије бачке са четири црквене радио-станице: Беседа у Новом Саду, Благовесник у Сомбору, Славословље у Суботици и Тавор у Бачкој Паланци. Ово је само мали део онога што је вредно и предано, као истински отац и архијереј, учинио митрополит Иринеј, водећи богочувану Епархију бачку, о чему је детаљније писано у оквиру његове биографије.

Извор: Шематизам Епархије бачке за 2025. годину, Беседа, Нови Сад 2025, стр. 11 – 36.