У среду, 17. септембра 2025. године, уснуо је у Господу један од најзначајнијих духовника и богослова нашег доба, бивши игуман манастира Ивирона на Светој Гори – архимандрит Василије Гондикакис.
Познат као ивиронски старац Василије, био је предводник духовног и литургијског препорода многих манастира, међу којима је и манастир Ставроникита, чији је игуман био 22 године (1968 – 1990). Припадао је генерацији богослова који су искуство отачког предања преносили у језик савременог света. Међу првима је истакао значај богословља Светог Григорија Паламе и Светог Николе Кавасиле. Указивао је на нераскидиву везу између богословља и духовности, а његов богословски метод, инспирисан сократовским дијалогом, снажно је утицао на младе богослове. Његово писано дело укључује студије, омилије и духовне есеје. На српском језику издате су Света Литургија – откривење нове твари и Муња Вечноживог огња. Одржавао је блиске духовне везе са епископима, свештеницима и богословима Српске Православне Цркве, а одржао је и неколико предавања на Православном богословском факултету у Београду.
Старац Василије је био духовни отац многим монасима и свештеницима, али и учитељ богословима и младима, који су надахнути његовом смирењем и мудрошћу у њему налазили не само знање, него и аутентичну веру, духовно познање, као и сведочење на који начин савремени човек може ходити Христовим путем.
Предговор српском издању књиге Света Литургија – откривење нове твари
Текст ове књиге, писане пре тридесет година, показује, као што је и природно, и неке младалачке елементе – елементе оштрине и одбране. Али како време одмиче, тако и човек осећа да пуноћа спокојног живота, скривеног у светој Литургији Православне Цркве, нема потребе за нашом одбраном и оштрином. Ова божанствена Литургија живота има у себи богатство и благодат од којих падају на земљу (ср. Јов 18, 6) они који иду против ње – и то им бива на благослов.
Данас постоји сасвим очигледна, инстинктивна, бесна мржња – права манија – према православнима и према нашој светој Цркви. Она је природно дешавање у свету греховног пада, у свету у којем живимо. Сву ту бесну мржњу према Православљу и православним народима треба дочекати са оним спокојством и љубављу који нама православнима доликују. Треба је дочекати тако што ћемо све више постајати истински православни хришћани. То ће донети добро и нама и онима који ударају на нас. Ударци које нам задају добри су, јер су спонтани и неизбежни. Нападају нас они који су међусобно непријатељи: нешто их подсвесно тера на то, а сами не знају шта чине. А и кад мисле да знају, уствари им измиче знање о ономе што се збива. На тај начин помажу нама православнима да се духовно будимо и да живимо у стању будности. Помажу нам да стално проналазимо оно што нас вазноси и уједињује у горњој одаји духа. Помажу нам да сарађујемо међусобно, са свешћу о саборности вере и о божанственом карактеру наше мисије. Помажу нам да нашим понашањем артикулишемо реч православну и разумљиву гладнима и жеднима Истине. Помажу нам да осетимо како се, напослетку, одевени у благодат Православља и не бојимо никакве претње. Немамо ниједног непријатеља; не видимо као непријатеље ни оне који нас нападају. Не жалимо се ни на кога, а свима смо благодарни. То је тако зато што се литургијски и истински хранимо Оним Који само љуби, Који јесте Љубав и Који је „раширио руке и сјединио оно што пре беше раздвојено”.
Сада, у данашње време трагичне стварности, у време ослобађања страсти и народа – сада када сви имају могућност да искажу и да открију оно што се крије у њима, – сви се одају, сви дају себи одушке и иду својим путем. Али настаће време – и већ је настало – када ће часни људи, којих има свуда, схватити колико нам је свима потребна истинска слобода и јединство. А уједињујемо се нелажно, ослобађајући се на широком и високом литургијском месту Православне Цркве и на њен литургијски начин – тамо где се сви веселимо, саслужујући у тројичној љубави. Ово сазнање и виђење одређује јединствену одговорност нас православних.
Мојој маленкости је част и повод за радост то што је превод књиге коју држите у рукама извршио преосвештени Иринеј (Буловић), епископ, теолог и зналац духа и слова наше вере и нашег живота. Он тако добро познаје грчки језик и доследно живи искуством православне вере да ће текст његовог превода, верујем, бити тачнији и јаснији од изворника. Ја му благодарим и иштем његов благослов. Са своје стране, желим да овај кратки текст постане мали повод за приснији додир са братским српским народом, храбрим у својој борби – за додир потребан ради испуњења заједничке дужности према свету коју ми православни имамо.
Архимандрит Василије,
игуман манастира Ивера на Светој Гори
Извoр: https://spc.rs
