
Подсетник 1
Рапсодија у сивом
Господње су године 2024/5. у Србији, и текућа већ узима маха. Од стране појединих читача знакова времена, али и савремених нам светитеља, година 2025. је означена годином упечатљивих догађаја широм света како у животу појединаца тако и народних скупина и целина. Пратећи догађаје током њеног првог месеца запажамо да се обистињују најављена предвиђања. Но она нису нимало непланирана, тј. нережирана!
Широм целовите Републике Србије српски народ излази на улице градова и проводи време на њима; штавише, он их запоседа; баш као и установе: школе, универзитете, клиничке центре, политичке и страначке институције и просторије… слободан и расположив простор, разне површине, те саобраћајна чворишта и мостове… Посвуда су људи (основци, средњошколци, студенти, наставници, професори, земљорадници, трудбеници, медицинари, јавне личности…, мало и велико, незнано и знано, а иза свих народних маса као штитова, опозиционари; иза опозиционара опет, стручњаци за обојене револуције и мајдане, док иза њих стране службе за разбијање Србије…). Наиме, сви испољавају своје идеје и гледишта, показују своја лица, карактере и душе, и попут Диогена из Синопе са светиљкама у рукама, дању и ноћу траже човека прво у себи, па у другима, у најодговорнијим личностима српског народног бића; у ствари тражи се неко ново друштвено уређење, бољи животни стандарди и перспективе; једна промене свих и свега, одмах и сада.
Сва описана и подразумевана стања данас, 2024/2025. године сада и овде, до у танчине кореспондирају са целокупном стварношћу такође креираном 11. марта фамознe 1991. године код Теразијске чесме и 5. октобра 2000. године пред Народном скупштином, на размеђу двају векова. Шта се тада догодило и догађало у народу и са народом, свима нам је познато, понајпре нашој глави и грбачи и савести! Да ли ће се и овај пут исто догодити остатку грбаче српског народа, с обзиром да се ради о стапању трију одисеја у једну, пресликавању трију драматуршких збегова у један ка обећаној земљи, питање је сад! – О чему је дакле реч, и о чему ће се говорити у будућности, само ће нам се касти! Само да нас све ово опет не кошта једног врага и по?!
Која је црквена личност са интегритетом, чак с ореолом тада изашла пред сав српски народ окупљен на Теразијама и Ушћу, да изрекне благо и отачко, а ипак твердо слово?! Био је то Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Господин Господин Павле! Онај који је „сада члан Небеског Синода“. У покушају да Његове речи код народних маса изазову жељени ефекат мирног разлаза, а затим и мирних разговора и договора о важним питањима, и у првом, и у другом покушају Патријархове речи су наишле на звиждуке и одбацивање његовог предлога! Патријарх пак, само је закључио своје обраћање, и отишао! Да ли је Његова Светост Патријарх српски Павле раније икако размишљао и говорио о вековним невољама опстанка српског народа?! Јесте, често је и размишљао и говорио о томе:
„Наш јавашлук је плод наших историјских невоља. Не ради се о томе да ми не бисмо знали да се и литургички и духовно васпитамо и као народ образујемо и подигнемо. Знали бисмо ми то! Него је реч о томе да се српском народу то не дозвољава и да он нема времена за све побројано. Његов напредак у свему ограничен је на време између два напада на њега, на два збега, на два ропства, на две буне, на два ослобођења, па опет испочетка: на две окупације, два устанка, два рата, две страдије и покоља…“ Ето дакле узрока нашем данашњем јавашлуку; ето и наших историјских неприлика до овога часа.
А како бисмо ми у светлу претходних речи могли сагледати лик Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина Господина Порфирија?! Свакако не као неки који би му били носиоци ловорика и фанфара! Оволика навала стране и домаће силе покренуте против Цркве и Свјатјејшег Патријарха Порфирија досад није запамћена. Овај маљ саблазни покренут да погоди Цркву и Патријарха Порфирија није запамћен ни у „временима сивих мантила“, када су, рецимо, за време нашег студирања на Богословском факултету у Београду људи који су носили сиве мантиле понеког колегу и одвели у нама непознатом правцу, рецимо брата Драгана, а да их ми никада више нисмо ни видели ни срели… Ко све није орао бразде по нашем народу; шта све није сејано по њему…?! Шта све није ницало из њега, каквог све плода и расплода он није доносио…; све су то страшна питања са још страшнијим одговорима?!
Нећемо ни помислити да наш Свјатјејши Патријарх нема снаге да поднесе и претрпи овај час смушченија и сивила, као и небивалих саблазни… Иначе, Патријарх још није ни распаковао свој путнички кофер, а већ је са своје стране учинио толико да би се тиме могло испунити целокупно преостало време његове службе; наравно, у условима мира и поретка. Како год, осврнимо се на Његов силазак у народ, боравак у њему и пастирско одговарање на његове потребе, све до добровољног давања крви; на решење Македонског раскола; решење црквеног проблема у Паризу; на санирање црквене кризе у Америци и враћање ствари у канонски поредак; на непоколебив црквени став у вези са тзв. Православном Црквом Украјине и одолевањем најновијим претензијама и притисцима Цариградског Патријарха; на устоличење Цетињског Митрополита у немогућим условима и на лично устоличење у Пећкој Патријаршији…, и све остало потоње злата вредно, Самоме Богу познато! И све то опет и опет учињено на тих и незлобив начин!
Христос је заиста страдао, и то путем неизрециво бруталних мука. Зато нам је све толико болно у вези са страдањима „народа који не зна Закон“… Мојсије је разбио плоче Закона Богом написане зато што је у подножју брда његов изабрани народ излио идола-Златно теле и почео да му се клања; Мојсије опет, није ушао у Обећану земљу због зановетала око себе који су га смутили па није најпре Богу одао хвалу и славу; Исаија опет преструган је од својих, Јеремија каменован, Језекиљ растргнут, Данило туђином бачен лавовима у јаму… И други наши Оци пострадали су од домаће руке, тј. од црквене вересије. А страдалници су свештеномученици и исповедници – патријарси Варнава, Викентије, Гаврило, Герман…, епископи Николај, Варнава, преподобномученици Јустин, Јован, Стефан Будисавачки, свештеномученици Лука Вукмановић, Душан… Зато и током свега овог и оваквог дешавања, па и након њега, упркос душевним страдањима Свјатјејшег Патријарха, неће тек тако дати Бог Порфирија Свог!… Он сада, дакле, испија чашу жучи припремљену му од стране разуларене духовне деце, која не само да туку по њему, по његовој црквеној служби и достојанству, него и по Српској Црки, којој не служе, него настоје да се њоме послуже!!!
У међувремену, и до овог часа Патријарх Порфирије само је повећавао своје архипастирске подвиге и проширивао меридијане пастирствовања и црквеног назиђивања. А оно што смо сви морали запазити као главне црте његовог карактера, или сталног душевно духовног стања, јесу: молитва, милосрђе, доброчинство, лакоћа заједничења, неуморно литургисање, беседнички полет, мајсторско вођење саборских и синодских седница, тактичност и расуђивање, гостопримство, и опет тајни подвизи… боме и дуготрпељивост. Али зашто бисмо ми говорили о нечему што је свима јасно и видљиво?! О његовом овогодишњем крсном имену у Светосавском дому, у обостраном језгровитом исказу о садашњем дешавању у народу, стекло се и созерцање садашње ситуације:
У нас, једну, две или више групација стварају страни и домаћи мешетари и режисери зађевица, које зађевице онда прерастају у надгорњавања, заваде и на крају, крвопролића. На тај начин наши усрећитељи најпре нас дарују братоубилаштвом, а затим нас мире тако и дотле док и мир почну да нам наплаћују; заправо док не почну лично да живе од нас као дембелани и утеривачи дугова и савести. Док у свему томе помагаће им фаланге муфтара, невладиних организација и медијских плаћеника. Ето зато су нам тако и толико и сва наша леђа изорана и плећа покидана!
Вештини уздужног и попречног браздања по бићу нашег српског народа данак одскора узима и тзв. теологија бунта?! Када је ова убрзо у пракси скинула маску са себе, показала се кривотвореном и насилном, односно новим издањем неоаријанизма и свих осталих јереси. Зашто и свих, осталих јереси?! Зато што су све јереси, баш као и све врлине, повезане као карике једног ланца. Када се ухвати једна карика, ухваћен је и цео ланац који ће те свезати! У вези са тим опет, стоји и чињеница да ако данас издаш истину у малом, сутра већ, издаћеш је целу! У српском народу пак одвајкада се знало за последице кривога зборења и делања у вези са црквеним светињама: Ко се греши о светиње, уста и врат му се окрећу наопачке, на леђа.
Завршили бисмо своје исповедно казивање овим речима. Знајући за докторску упућеност Свјатјејшег Патријарха Порфирија у целокупно богословље апостола Павла, није нам тешко погодити да се он надноси и над следећим стиховима, јер се речено у њима тиче како њега, тако и свих нас: Да… заповедиш некима да не уче друкчије. Нити да се баве бајкама и бескрајним родословима, који више наводе на препирке неголи на служење Богу у вери. А циљ заповести јесте љубав од чиста срца и добре савести и нелицемерне вере, од чега неки одступише и скренуше у празнословље, желећи да буду учитељи закона а не разумеју ни шта говоре ни шта тврде (1 Тим 1, 3-7). Молим, дакле, пре свега да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе … и за све који су у власти, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости. Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1 Тим 2, 1-4). Сваком нашем младом човеку пак обратили бисмо се речима: Да нико не презире твоју младост (1 Тим 4, 12), а ти да чуваш свој ум и срце, душу и тело слободним за Господа, да не би био изигран и преварен од стране Варалице и његових слугу, који заједно обмањују и варају васколики свет!
Све старије пак подсетили бисмо на речи Патријарха српског Павла: „Молим вас у име Цркве Светосавске да се сва ова питања наша расправљају на месту на коме се и могу расправљати мирно и разумно у општем интересу. Молим вас у општем интересу да се данас мирно разиђемо! Поћи ћу и на ону другу страну да их исто коленопреклоно молим да се у општем интересу у овако тешким приликама у миру разиђемо. А да се… (заглушујући звиждуци и повици) рекох и спасох своју душу и пред Богом, и пред Светим Савом, и надам се пред вама, родом својим“ (11. март 1991).
Првенствено узрастати у миру и врлини, па ће помоћ стићи! Тако нам Бог сваке врлине помогао! И ми ето пред родом својим, пред Богом и Светим Савом нашим рекосмо, и душу своју спасосмо. Боже дај!
2.2.2025.
У Крушевцу
Архиепископ и Митрополит крушевачки Давид
Извор: https://spc.rs