Која је Ваша најважнија порука поводом Божића?
Као Епископ Цркве Христове, тојест као онај који у својој личности и целокупном делању има дужност да пројављује њен живот и њено учење, не бих имао неку посебну или нову поруку поводом празника Рођења Христовог до ону коју су анђели у усхићењу упутили збуњеним пастирима покрај витлејемске пећине, у ноћи када је Сунце Правде, Христос Господ, дошао у свет и постао човек. Та анђелска порука, коју света Црква већ две хиљаде година понавља свим хришћанским нараштајима и свим људима, гласи: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лук. 2, 14).
У ових неколико речи налази се објашњење смисла празника који прослављамо, односно циља Христовог Оваплоћења и доласка међу нас – Христос долази у свет да нас подсети да је Бог наш Творац и Спаситељ и да Њему најпре доликује слава и похвала. А највећа слава и најлепша похвала Богу јесу мир и добра воља међу Његовом децом, међу нама људима! Управо је то Христос донео међу нас, грехом раздељене људе, и само то и тражи од човека – да воли Бога и ближњега свога! Ова заповест се свакога дана ставља пред нас, а посебно на сверадосни хришћански празник Божић. Најважнија порука Цркве на овај велики дан јесте, дакле, порука да имамо љубави према свему што нам је Бог у својој доброти даровао, а најпре према Њему и свим нашим ближњима. А када будемо имали љубави, биће и мира и добре воље свуда и на сваком месту – у породици, у школи, на факултетима, на послу, у саобраћају, једном речју – у целом нашем друштву. Благословени труд и подвиг свакога човека на очувању и поспешивању мира и добре воље, у данашњим све немирнијим временима и све зловољнијим срцима, јесте најлепши и најисправнији начин да се прослави празник Рождества Христовог и да се, на светом богослужењу и у животу, покаже захвалност Ономе који је ради нас људи и ради нашега спасења постао човек.
Година за нама остаће упамћена по трагедији у Новом Саду. Након тог догађаја, Ви сте рекли да ова страшна несрећа треба да буде тужан, али важан повод за све, да промене став према животу и својим дужностима. Како треба да се поставимо?
Свештена историја Цркве, историја целога света и лично искуство сваког од нас казују нам да је живот једнога друштва или појединца сачињен од непрестаних промена. У том смислу, много је дана у којима нам се чини да смо најбољи пријатељи среће, али и оних у којима, попут Његоша, мислимо да се над нама „небо затворило” и да нам се живот „у ад претворио”. Међутим, ништа од тога не бива без Бога, а све што бива ту је да бисмо из тога извукли поуку, да бисмо исправили оно што је погрешно у нашем животу, да бисмо се окренули Богу.
Један од таквих тешких и трагичних дана био је и кобни 1. новембар, када је услед пада надстрешнице на новосадској железничкој станици на лицу места погинуло четрнаесторо људи, – међу њима и двоје невине деце, – а после њих је преминула још једна особа која није успела да се избори са тешким повредама. Ова трагедија је дубоко потресла наш народ, а посебно све Новосађане. Као израз саосећања са жртвама и њиховим породицама, широм Србије се, на разне начине, одаје пошта жртвама, уз једногласан захтев да се овакви тешки пропусти у грађевинској процедури никада више не смеју десити. Наша Црква је, увек верна својој богочовечанској природи и човекољубивој мисији, узела учешћа у болу оних којима је ова трагедија задала велики ударац и пружила им је духовну утеху. Пре свега мислим на заупокојене Литургије, свакодневне молитве, парастосе и помене који се у нашим храмовима служе за покој душа настрадалих, као и на усрдне молитве за оздрављење повређених и на духовну снагу у трпљењу породицама које су изгубиле своје најмилије. Сви ови изрази саосећања и захтеви да непосредни виновници трагедије изиђу пред лице правде уливају наду јер показују да у нашем народу итекако има човекољубља и жеље за праведнијим друштвом.
Ипак, не смемо допустити да нам гнев заслепи очи нити да новосадска трагедија буде употребљена као средство за постизање партикуларних циљева. Новосадска трагедија и сви њој слични догађаји садрже дубљу поруку и упућују нам много обухватнији позив: наш живот је драгоцени дар Божји и велика светиња, духовна капија за улазак у живот вечни, и стога смо позвани на непрекидну будност и одговорност, без греховног и смртоносног луксуза да живимо само за себе, равнодушни према ближњима. Људски век је кратак и несталан, а смрт, тај исконски непријатељ човеков, непрестано вреба свакога од нас. Због тога, ваља нам се трудити да сваки дан и сваки час свога живота проживљавамо као да нам је последњи, али не у извитопереном, комформистичком и егоистичном смислу већ у оном најисправнијем, јеванђелском разумевању да је сваки дан време спасења и поприште на којем се задобија Царство Христово. А то Царство, као врхунац свих наших жеља и испуњење свих наших нада, задобија се правилним односом према овоме животу и свему ономе што нам је Бог у њему даровао. Другим речима, свест о томе да смо само гости и пролазници на овој земљи и управитељи Божјим добрима, свако према знању и положају који му је Бог дао, непрестано ће нас подстицати да своје дужности и послушања обављамо крајње одговорно, савесно и ревносно, као да Самоме Господу деламо. У том смислу, надам се да ће нам новосадска трагедија бити отрежњење и свенародно покајање, а то значи – духовни преображај, позитивна прекретница у нашим животима.
Приметили сте и једну велику истину о којој ретко ко говори да је потрошачки дух распрострањен у људима и све је пуно немилосрдног отимања и присвајања уверења да ће им срећу донети ако имају више. Како смо дошли до тога и има ли нам помоћи или ће ситуација постајати све гора?
Наша Црква учи да је човек психофизичко биће, односно да је створен као јединство душе и тела. Као што наше тело потребује физичку храну да би могло да нормално функционише и живи, исто тако и душа потребује своју храну. Ову истину познавале су скоро све религије минулих времена и свака је покушавала да на свој начин задовољи и потребе душе човекове. За нас хришћане једина права храна душе јесте благодат Божја која нам се дарује кроз свете Тајне и свете врлине у Његовој Цркви. Они који живе истинским и активним црквеним, односно литургијским животом, који редовно примају у себе јеванђелску науку и најсветију тајну Тела и Крви Христове, пружају својој души здравље и крепост, а целоме своме бићу и својој личности равнотежу у којој и тело и душа сарађују и заједно расту у Христу.
Дубину свести о овој истини, нажалост, изгубили су у данашњем времену површног, брзог и јефтиног живота многи људи. Такви, иако не знајући, осећају у себи огромну празнину и духовну глад, па, следствено, имају потребу да их на неки начин задовоље. Управо овде се налази узрок промашаја и корен заблуде према којој ће поседовање материјалних добара, а у много случајева и прекомерног богатства, утолити глад њихових душа и донети им срећу. Разуме се, задовољство које у себи гаји страствени поклоник потрошачке културе, јесте кратког даха и врло брзо се јавља потреба за неким новим иметком. На путу остварења тих жеља често се налазе наши ближњи, они који би требало, после Бога, да нам буду највеће богатство у овоме свету, будући да смо сви деца једног истог Оца Небеског. Нажалост, та се чињеница свесно превиђа, а читави писани и неписани закони, како у нашем друштву тако и у целом свету, омогућују небивалу раслојеност и социјалну неједнакост. Овакво стање, које за последицу има мали број пребогатих појединаца и огромну већину оних који живе у више него скромним условима, присутно је не од јуче, али је, сасвим очигледно, у последње време кулминирало. Узроци свега тога могли би се тражити у политици, друштвеном поретку, економији… Међутим, када је реч о дубљој, духовној позадини ове појаве, ту је реч о посрнућу људи, о губљењу црквеног етоса међу хришћанима, односно у одступању од јеванђелске науке Христове, која, између осталог, проповеда и социјалну правду и братство међу људима. Решење ове ситуације, као и сваке друге, свакако постоји, а оно се налази управо у враћању јеванђелских вредности или бар елементарних духовних начела у законодавство, у просвету, у медије… – у целокупни народни живот. То није утопија, али јесте огроман подвиг кад имамо у виду дубину духовне провалије у којој се налазимо. Бог ће помоћи ако буде имао коме, говорио је блаженопочивши патријарх Павле.
„Ако заборавимо Косово, сами ћемо бити заборављени”, реченица је коју сте недавно изговорили. Црква не заборавља ни једног момента, а Срби? Да ли су у мору својих проблема данас свесни колика је Косово светиња или им постаје свеједно?
И данас, као и у времену када је изговорена, остаје једнако жива и снажна реч блаженопочившег патријарха Павла, који је пророчки рекао да ће Косово у 21. веку бити мера и провера свакога од нас. Није ту патријарх мислио само на Косово као геополитички појам, као на део наше државне територије. Ове његове речи имају много дубље значење, јер је за њега, као и за Српску Цркву увек и свуда, а то значи и за сва њена чеда, Косово било и остало више питање метафизике, односно питање нашег најдубљег духовног, а са њим и националног идентитета. У Косовском Завету, који није ништа друго него српска народна интерпретација Христовог Јеванђеља, а која гласи: „Земаљско је за малена Царство, а Небеско увек и довека”, налази се лозинка и кључ за разумевање нас самих, наше прошлости, садашњости и будућности.
У том смислу сам и изрекао речи које сте поменули, јер уколико изгубимо тај кључ, односно косовску етику прогнамо из наших живота и међусобних односа, изгубићемо заиста сваку вредност, чак и пред непријатељима, и историја ће нас врло брзо заборавити. Иако се наш народ, не само на простору наше јужне покрајине, него и у готово свим крајевима у којима пребива, налази у тешким и сложеним околностима, обремењен теретом разних искушења и криза, духовних и материјалних, ја чврсто верујем да он у дубинама своје саборне душе и свести осећа и препознаје драгоценост и егзистенцијални значај Косова и Метохије и Косовског Завета за будућност и опстанак српског рода. На нашем покољењу је, међутим, одговорност и обавеза да ту искру Косовског Завета чува, разгорева и предаје будућим нараштајима. То ћемо најбоље учинити истрајним трудом – свако према својој моћи и положају – да будемо добри као родитељи и деца, као учитељи и ученици, као свештеници и верници, као радници и послодавци, као државници и јавни делатници. Када тако будемо радили, тојест када се животом и делима сви вратимо Косову, ономе што нас оно учи, тада ће се и Косово вратити нама. Молитвама Светога Саве, Светога кнеза Лазара и свих светих који прославише Бога и које Он прослави на мученичкој косовско-метохијској земљи, нека би тако било!
У свету букте ратови, помиње се и нуклеарни. Људи осећају страх. Како Ви то доживљавате?
Нажалост, ратови нису никаква нови̏на у овоме свету. Откако је пала прва братска крв, а ту мислим на догађај када је Каин убио Авеља, па све до данас, готово да нема дана да се негде у свету не ратује и да се не устаје на светињу живота. Рат није Божји изум, као ни било какво друго зло, већ је то плод грехом изопачене воље и пале природе човекове. Читамо у Светом Писму Новога Завета: „Откуда ратови и борбе међу вама? Не отуда ли, од сладострашћа ваших која се боре у вашим удима? Желите и немате, убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате јер не иштете. Иштете и не примате јер погрешно иштете, да на уживања своја трошите” (Јак. 4, 1 – 3).
Другим речима, узрок рату, као и сваком другом злу, јесте одвајање од Бога – као јединог Извора добра, лепоте, истине и правде – и, следствено, приклањање нечастивоме „човекоубици од искони” (Јов. 8, 44). Разуме се, није сваки рат исти: има и оних ратова који се из нужде покрећу јер се мора бранити свој народ, своја земља, своје светиње. Ту нам је заповест и Господ дао рекавши да нема веће љубави од те да човек живот положи за ближњега свога (ср. Јов. 15, 13).
Данас су ратна техника и технологија развијени до неслућених граница. Али се исто тако осећа и велика напетост на геополитичком плану. Ове чињенице су довољне да изазову страх код сваког исправномислећег човека и забринутост за даљи развој догађајâ. Ту је ратни пожар који већ дуго гори на простору Украјине и Русије, као и у Палестини, Сирији и другде, и односи велике жртве. Најтрагичније у овим, као и у свим ратовима човечанства, јесте то што у њима страдају невини, обичан народ, а у њему и много деце. То је туга и злочин који вапије на небо. Са друге стране, организатори и спонзори ратова са безбедних позиција убирају плодове ратне несреће, претварајући је у капитал или у некакве „геополитичке” успехе. Међународна заједница би већ једном требало да престане са својим лицемерјем и да се искрено заузме за прекид свих сукоба.
Ми, као народ који нема неку значајнију улогу у решавању глобалних сукоба, ипак не треба да седимо скрштених руку. Свесни свих мука и страдања које рат носи, јер смо их доживљавали кроз цео минули век, треба најпре да молитвом, искреном и братском, измолимо у Бога мир, утеху и уразумљење зараћених страна. Исто тако, треба да се трудимо да, колико до нас стоји (ср. Римљ. 12, 18), ширимо мир у свом окружењу, од свог најужег суседства, у месту у ком живимо, до мира у ширем подручју, које је такође много пута искусило горчину ратних дешавања, и у свету уопште.
Са том поруком и са том жељом – да мир и добра воља преовладају у срцима свих људи, у целоме свету – желим Вама и свим Вашим читаоцима срећан, честит и Богом благословен празник Рождества Христовог, уз древни поздрав наде и љубави:
Мир Божји – Христос се роди!
*Објављен у дневном листу Ало, број 6040, 6. јануара 2025. године, стр. 2 – 3, под насловом „Када будемо имали љубави, биће мира и добре вољеˮ.
