У листу Danas 12. новембра 2024. године, у рубрици Лични ставови, објављен је текст под насловом СПЦ д.б.о.., потписан од Угљеше Бокића, кога уредништво у нападу човекољубља и ко зна чега све још назива новинаром.
Покушавајући да са себе скине одговорност због ових и сличних бљувотина које упорно објављује, екипа Danasa личним ставовима дописује своје условно оправдање: Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa, прећутивши једноставну чињеницу да само објављивање оваквог и сличних текстова ту политику и те како одражава.
До којих дубина је пао, а очигледно да копа још дубље, овај нискотиражни лист видимо из чињенице да се на његовим све жућим страницама сада на најгори могући начин, примитивно, простачки и непрофесионално вређају институције и личности од највећег значаја и угледа, али и поверења (што њихове налогодавце још више боли), у српском народу: Српска Црква, њен Патријарх и један од најугледнијих архијереја, Митрополит бачки Иринеј. Какве квалификације и формулације можемо прочитати на страницама Danasа, односно како се изражава овај приучени „новинар“, илустроваћемо са неколико примера. Он изборни Сабор Српске Православне Цркве означава као „последњу седницу предузећа“’, саму Српску Православну Цркву назива „друштвом без одговорности“ односно „фирмом“, Патријарха „генералним директором СПЦ, Првославом Перићем алијас Порфиријем“, а митрополита Иринеја „богоугодним чикицом“, „замеником генералног директора“.
Када би неко пожелео да се ближе упозна са плићацима образовања и дубинама бесмисла и неталента из којих нам се, на жалост оног дела човечанства упознатог са српским језиком, обраћа овај полицајац у оставци и новинар у покушају, могао би да почетне, али и довољне, утиске стекне из разговора који је с њим обавио новинар Вук З. Цвијић, а који је под насловом Исповест доскорашњег полицијског инспектора Угљеше Бокића: Осећао сам се као да радим за мафију, објављен у НИН-у од 24. јануара 2024. године. Из тих тужних редова сазнајемо да је ова не тако млада, али још увек велика нада истраживачког новинарства, са дванаест лета једног дана престала да гледа цртаће, а другог почела да прати Утисак недеље, како сам описује тај феномен ране транзиције пажње са трајним и кобним последицама. После година, које су прошле пуне мука, проведених далеко од ризница створених за истраживачко новинарство, Јошка Пулицер наших дана је решио да узме ствар у своје руке и да се пријави на конкурс Школе дигиталног новинарства Фондације Славко Ћурувија. Тамо се, гле чуда, упркос мноштву недостатака, а са две предности, управо његова пријава одједном нашла међу изабраним кандидатима. Бокић се исповеда: „На њихов конкурс сам се јавио не испуњавајући 80 одсто услова. Али им је, ваљда, било занимљиво оно што сам написао и препознали су моју велику жељу. Узели су пријаву као валидну, прошао све елиминационе фазе и завршио међу десет младих новинара и студената новинарства“.
Ко прочита ове посрћуће редове, сетиће се да наш јунак није једини коме су пендрек заменили тастатуром и пронашли места на којима никоме не смета да он себи приграби наслов ове, некада, поштоване професије. Неколицину знамо, а сигурно је да таквих „новинара“ има по разним редакцијама. Ако се упитамо ко му је гурнуо тастатуру у руке, наићи ћемо на низ очекиваних адреса и добро познатих политичких агенди које се на њима налазе. Додуше, мора се признати, да су и њима критеријуми грдно урушени када данас у своје редове примају и овакве тужне примерке некултуре и интелектуалне ограничености. Да његово јадно писаније није глупо било би трагикомично, да није неписмено било би достојно Школе новинарства Фондације Славко Ћурувија коју је завршио, да није злонамерно не би се видело да је проистекло из Летње школе новинарства N1 телевизије, где се такође надахњивао и да није необразовано заслуживало би да буде третирано као завршни рад у Бошовој академији новинарства Млади и медији (што не значи да неће бити) коју, иако одавно не млад, са жаром младости похађа.
И не само да похађа. Он оставља и трајне трагове бесмисла на страницама које су му трагичним сплетом околности пале у шаке. Тако, рекавши за себе да је дар за писање увек имао, то потврђује описом неких од својих бивших колега полицајаца за које, у духу Срећка Шојића, каже да имају орган који краси кичмењаке.
На самом крају морамо новинару Бокићу одати признање да је ипак у једној ствари у праву. Када је, у устрепталом заносу, желео да опише свој жељезни карактер рекао је за себе: „Не може неко да ме псује, вређа, прети, таргетира, а да не очекује адекватан одговор. Нисам такав човек“.
Пошто је живот двосмерна, а не једносмерна, улица иста правила важе и за њега.
Извор: https://spc.rs
