Митрополит бачки др Иринеј, Обраћање после помена пострадалима на Железничкој станици у Новом Саду

(Саборни храм у Новом Саду, 3. новембар 2024. године)

Драга браћо и сестре, помолили смо се на крају свете Литургије – пре отпуста, у њеном току – за душе наших новопострадалих суграђана, невиних жртава нашег општег људског немара, недостатка одговорности и неосећања за светињу живота као дара Божјега. Нису криви само они који су непосредно имали погрешне приступе и извршили преступне пропусте, који, током више деценија, нису осигурали огромни терет од стотинâ тона тамо где – ево, видели смо – седе људи, седе стари, млади и деца, седе здрави и болесни, а за трен ока страдају на овај страшни начин. Кривица је до свих нас ако све што вршимо вршимо као кулук, као од беде, као ни себи ни своме, са можда јединим интересом: да ли се то исплати и где сам ту ја? Нажалост, у наше дане влада, увелико, дух практичног материјализма, дух такозваног потрошачког друштва, дух „нове епохе”, дух немилосрдног отимања и присвајања, вера да ће нам срећу донети ако што више имамо. Притом нам најгори пример дају управо они људи који себе сматрају вођама народâ, државâ и силâ, а који су напојени тим смртоносним духом. Не треба се заваравати –  изумитељ тога духа је Сатана. Он је први рекао да му није довољно оно што му је Бог даровао, а био је први по части од свих анђела Божјих, најугледнији анђео, због чега је носио име Луцифер (Лучоноша, Светлоноша). Нажалост, то име је касније постало обележје и синоним не више светлости него најцрњег, најгушћег и најдубљег мрака, крајње невиделице, како би наш народ рекао.

Зато сви ми – полазећи од најмањега што треба да урадимо у животу, од најситнијега на први поглед, и стижући до најкрупнијега – треба да схватимо да све ваља радити као када вршимо богослужење у храму, што боље можемо, са свешћу да све што радимо радимо из љубави и бриге за ближње своје и за себе саме. Докле год тај дух не замени наопаку мисао „ја сам важан, нико други није важанˮ, овакве ствари ће се, нажалост, понављати, и то не само код нас – сведоци смо да се то дешава у целом свету. Зато, нека нам ова трагедија буде тужан, али пресудно важан повод за измену нашег става према животу, према нашим послушањима и дужностима, према нашем укупном  начину живљења, делања и мишљења. Треба, рецимо, да направимо или поправимо неку ситну ствар – направимо је или поправимо као када за храм Господњи правимо нешто што ће бити намењено и освећено („освештано”) за богослужење. Тада ће бити много, много мање оваквих тужних случајева, оваквих трагедија, оваквих наших свеопштих огрешења о етос свете Цркве и о неискорењиви морални закон који је Сведобри Господ, Једини Човекољубац, занавек усадио у боголику природу сваког људског бића.

Нека Он овим невино пострадалим људима, нашој браћи и сестрама, нашој деци, дарује вечну радост и покој у Царству Своме, а нама нека дâ духа смиреноумља, трпљења, трезвеноумља, разума, одговорности и, изнад свега, љубави. Вама свима нека Господ буде на помоћи у свему доброме, на многа и блага лета!