Репрезентативна монографија Наталије Стокановић о Саборној цркви Светог Георгија у Новом Саду или српском катедралном Светођурђевском храму, како је негде у аналима Карловачке митрополије назван, спада у ред драгоцених књига које на леп, умешан, тачан и исцрпан начин говоре о знаменитим манастирима и храмовима наше помесне Цркве.
Ово дело одлази корак напред у односу на класичан изглед и садржај сличних издања. Детаљно, вешто и акривично излаже историју настанка и обнављања новосадске Саборне цркве, примерено и методолошки исправно говори о питањима и проблемима из сфере црквене уметности, не заборавља да томе дода и значајне моменте односно личности из историје наше Епархије и укаже на њихову повезаност са судбином Светођурђевске катедрале. Она се не устручава да говори и o ширем идејном контексту у коме је настала идеја о храму и његовој реализацији, било да је реч о теолошким, пастирским, црквенополитичким или националним оквирима у којима су се те идеје рађале. И то чини на одмерен, на изворима утемељен – и баш онако како научно поштење и лепи манири истраживача и списатеља налажу – начин довољно отворен да, поред сопствених закључака, остави простор и за друга и другачија мишљења и тумачења.
Ову књигу Наталија Стокановић написала је у више целина. Први део обухвата најранију историју храма и време које претходи, односно непосредно последује Великој Сеоби Срба. Други део посвећен је једном од најзначајнијих архијереја на катедри бачких епископа – Висариону Павловићу и његовој културној, просветној и градитељској активности. Без дубљег упознавања са делом овог истински богопросвећеног aрхипастира Христовог немогуће је разумети духовни и културни живот у Новом Саду и Епархији бачкој у 18. столећу, што су странице које су њему овде посвећене успешно показале.
Разарање Саборне цркве у бомбардовању Новог Сада 1849. године и тешке последице које је оно изазвало тема су трећег поглавља ове монографије. Она говори и о радовима на обнови храма, опремању ентеријера и сликаном програму новог иконостаса.
Најопширније и са становишта историчара уметности, што наша Наталија јесте, најзахтевније је било написати четврто поглавље. Оно обухвата целокупни ликовно-визуелни програм храма од иконостаса, преко витража, ликовних украса певница и зидног сликарства. Пажњу читалаца ће, без сваке сумње, привући и део књиге који износи критичке осврте на дело Паје Јовановића које аутор ове монографије на жив и занимљив начин преноси, али и коментарише, вреднујући из са историјско-уметничке, али и опште културолошке и богословске тачке гледишта.
У завршном петом поглављу обрађени су богослужбени предмети и књиге као и порта Саборног храма. Њима је придодат значајан текст о архипастирској служби, исповедничком страдању и црквеном прослављању Светог Иринеја Ћирића, Епископа бачког и бачких новомученика.
Научној вредности ове књиге доприносе и исцрпне библиографија, прецизан и јасно класификован списак илустрација и регистар који закључују монографију.
Завршићемо са једном личном напоменом. Ми који свакодневно литургишемо у овом храму, који се сабирамо у њему и свој светотајински и богослужбени живот водимо под његовим сводовима из дана у дан, године у годину, деценије у деценију, стварност коју храм обухвата и сажима доживљавамо, на првом месту, као нешто живо и савремено, али и свевремено, као вечно данас је дан спасења, а тек из другог плана као простор који вековима траје и који има свој велики значај на том историјском, културном и уметничком плану. Наталија је на једном месту у овој књизи написала: Посматрајући данас сачувани литургијски и уметнички мобилијар и драгоцености Саборног храма у Новом Саду, у целини можемо препознати идеје водиље православног српског етноса из различитих периода. Сваки предмет који припада храму, заправо је појединачно посматрано споменик свог времена, са личном историјом, и неодвојиви део споменика од националног значаја. Слажући се у потпуности са тим речима, додајемо им следеће: Сви ти велики и мали, познати и непознати, од људи запамћени или заборављени, ктитори, приложници, оснивачи, добротвори, украсивачи овог дивног храма вечно су живи не само кроз земаљске трагове које су остављали него и на првом месту кроз непрекинут литургијски помен који их, из овог храма и његовог олтара, обухвата и непрекидно узноси пред Престо Божји. Вредној и ученој Наталији Стокановић хвала и на томе што је обновила сећање на њихов допринос и жртву, а њима свима, знаним и незнаним у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора – вечан спомен!
Епископ новосадски и бачки др Иринеј
Извор: https://spc.rs
