На Велики четвртак, 19. априла / 2. маја 2024. године, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, новосадски свештеници и ђакони честитали су Епископу бачком господину др Иринеју и Епископу мохачком господину Дамаскину предстојећи празник Васкрсења Господа и Спаса нашега Исуса Христа.
У име новосадског свештенства, свеукупног свештеног клира Епархије бачке и верног народа Божјег, као и у своје лично име, предстојећи празник Васкрсења Христова епископима Иринеју и Дамаскину је честитао протојереј Марко Ђурић, парох при храму Светих цара Константина и царице Јелене у Новом Саду. „Добровољном и преславном смрћу Спаситељ нас искупљује од греха, а Својим Васкрсењем обнавља, препорађа и дарује нам нови живот есхатолошке реалности. Васкрсењем из мртвих, Господ је као Богочовек, као Родоначелник новог човечанства, ставио у људску природу зачетак Васкрсења и на тај начин постао Прворођени из мртвих. Из гроба је заблистао нови живот и нови смисао. Човек постаје у Христу нова твар, како каже апостол Павле у Посланици Коринћанима. Надахнути животом у Христу, апостоли и сами васкрсавају. Страх који су имали нестао је, више се не плаше смрти; виде и осећају да је смрт побеђена, усмрћена и развејана. Они Васкрсење Христово стављају за темељ апостолства и основу своје проповеди. Стога апостол Павле смело узвикује: Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?ˮ, рекао је протојереј Марко Ђурић честитајући Преосвећеној господи епископима Иринеју и Дамаскину Празник над празницима – Васкрс.
Епископ бачки др Иринеј је захвалио проти Марку Ђурићу на васкршњој честитки и упутио речи очинске и архипастирске поуке, поздравивши свеколику пуноћу Цркве Божје у Бачкој. Одговарајући на васкршњу честитку, Преосвећени владика Иринеј је, између осталог, поручио: „Проповед о Васкрсењу Христовом као космичком, спасоносном и јединственом догађају, истовремено историјском и надисторијском, увек је актуелна, али посебно у ове наше дане, у овој цивилизацији смрти, која је, нажалост, наследница некадашње западноевропске хришћанске цивилизације. У тој цивилизацији смрти, у тој клими антидуховној у којој живимо, ми морамо сведочити Васкрсење што убедљивије, што громогласније, јер је то одговор на све изазове, недоумице, тегобе и тескобе такозваног савременог човека. То је наша главна проповед. Зато Апостол каже: Ако Христос не устаде узалудна је вера наша и проповед наша, и бесмислен је живот наш од колевке до гроба. Ја верујем да ви то и чините, свако по својој вери, по својој савести, у доброј вери и намери и у оквиру својих породица и у оквиру својих ширих породица, тојест парохијâ, и у оквиру наше Епархије, помесне Цркве и у благодатном оквиру васцеле Саборне Православне Цркве.ˮ
