Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 22. априла 2023. године светом Литургијом у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу.
Саслуживали су преосвећена господа епископи врањски Пахомије, шумадијски Јован, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим и мохачки Дамаскин; архимандрити Нектарије – главни секретар Светог Архијерејског Синода, Данило – директор Патријаршијске управне канцеларије, Методије – игуман манастира Светог Прохора Пчињског, Серафим – игуман манастира Сукова, Сергије – игуман манастира Острога, Прокопије из Антиохијске Патријаршије; као и свештенство, монаштво и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве уз молитвено учешће верног народа Божјег. Вест у изради!
После светог евхаристијског сабрања, у порти Саборног храма одржана је свечана академија у част блаженопочившег патријарха Иринеја на којој су наступили Нишко црквено певачко друштво „Бранко“ и Академски фолклорни ансамбл „Оро“ из Ниша, а затим је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије осветио је споменик блаженопочившем патријарху Иринеју и том приликом беседио:
– Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ! Браћо и сестре, ево дивног и благословеног дана, ево дана Господњег овде у, усуђујем се да кажем, светом граду Нишу. И заиста, ако има светих градова у српском народу онда је засигурно град Ниш нераскидиво скопчан са светошћу, јер је готово читава васељена прогледала Христом. Благодарећи благословеном граду Нишу почела је да дише Христом, да мисли Христом, да живи Христом, јер у овом граду је рођен онај који је отворио широм двери историје за реч Јеванђеља, онај који је – славили смо овде седамнестовековни јубилеј – написао и потписао Милански едикт и једампут за свагда рекао да је Христос алфа и омега, да је истина света и човека у Христу откривена, истина о Богу у којем јесте смисао назначења и пуноћа човековог постојања.
Благословени смо данас овде у граду Нишу пре свега због тога што смо служили свету Литургију и причестили се Телом и Крвљу Христовом. Нарочито смо данас благословени, јер смо се окупили да откријемо и осветимо споменик великог међу српским патријарсима, патријарха српског Иринеја. Освећујући тај споменик отворимо себе, своје срце и своју душу за све оно што нам је патријарх Иринеј оставио, а послушавши реч апостола Павла који каже: Оно што примисмо то и предајемо. Патријарх Иринеј је несумњиво оно што је примио од Господа Бога, од Христа, оно што је примио од светих отаца и праотаца наших, наших предака, оно што је примио од Цркве нама оставио и предао. То је баш оно што је и знак наш ових дана, празник и слава свих нас православних хришћана. Рођен у телу, оваплоћени Син Божји, али пострадали и распети, а што је најважније и васкрсли Христос. То је оно што смо примили од свих наших претходника, а у новија времена од патријарха Иринеја. То смо дужни да предамо. Све остало су струје и наноси што дођу и прођу, али живи Христос као камен темељац нашег живота, као онај који треба да буде на првом и најважнијем месту у нашим животима, то је оно што смо примили. И баш зато што смо примили Христа без обзира на наше падове и посртања, без обзира на наше погрешке, вером нашом у Христа увек ћемо се враћати, јер имамо коме и чему да се вратимо. Увек ћемо бити на истинском и правом путу макар за кратко деловало да смо изгубљени. Напросто котва наша је у Христу, у Цркви Његовој. И то смо примили од блаженопочившег патријарха Иринеја. Та котва нас увек враћа себи, јер нас враћа Христу, али примили смо и оно што јесте суштина хришћанског и православног живота.
Синоћ сам у неколико речи поменуо да је блаженопочивши патријарх Иринеј припадник аутентичних Срба, Срба православних монаха, монаха старог кова. Хвала Богу, има их још увек међу нама. Монаси старог кова јесу најбољи изданци Срба старог кова, који без обзира на узлете, на позиције и на иметке, на успехе од овог света, увек су били и јесу чврсто остављени на ноге, увек су били на земљи. Знали су да сваки успех, као и пад, када је у Христу има смисла. Као и обрнуто, да сваки пад, као и успех, мимо Христа јесте губитак. Зато је главна црта блаженопочившег патријарха Иринеја, али и монаха старог кова, Срба старог кова, скромност и смирење. А то је оно на шта нас позивају свети оци, који веле: Можеш имати све врлине овог света и заиста бити врлински човек, али ако немаш смирење и скромност узалуд било. То ти је само сигуран пут у пропаст. А можеш бити најслабији, најнемоћнији и најгрешнији човек од кога сви беже и кога сви презиру, међутим ако имаш смирење ти си задобио Царство Божје и сведочиш Царство Божје. Патријарх Иринеј је био старог кова и монах, и хришћанин, и пастир, и Србин. Када кажем старог кова то значи оног кова који има трајну вредност, па зато маколико тај ков носио епитет стари будући да је трајан, он је вечан, он је и садашњи и савремен и треба да буде и будући за сваког од нас.
Помињао сам то већ да имам благослов да могу да уђем у његове преписке, у његову личну заоставштину, ишчитавајући писма и распоређујући их у категорије. Највећи број писама које сам досада имао прилике да видим била су његова писма са многима које је наша Црква препознала као свете људе. Кад кажем наша не мислим само на Српску Православну Цркву него на православље као такво. У раној младости као млади монах дописивао се са Светим оцем Јустином Поповићем и са крајњим смирењем показао велику духовну глад за Христом и за вечношћу. Готово истога дана, по датумима гледано, отац Јустин би му одговарао. Исти случај је његова преписка са великим светитељем Амфилохијем са Патмоса, који је био ученик и послушник Светог Нектарија Егинског. Исто тако, свако писмо које је добијао од Светог Амфилохија адресирано је на датум када је добио писмо. Дакле, истог дана би одговарао Свети Амфилохије. Те преписке сведоче о дубоким гладима и жеђима блаженопочившег патријарха Иринеја за Христом. Свако писмо потписивао би скромним и једноставним речима: најмањи међу монасима. Он је дакле имао оно што је најважније и из чега је све остало извирало – блажену скромност, благочестиву једноставност, хришћанску у правом смислу те речи врлину, хришћанску православну простоту истинског и правог подвижника, простоту у смислу једноставности. И то што је био његов почетак, свако ко је макар једампут дошао са њим у додир зна да је био садржај његовог живота у све дане док је био међу нама. Све остало из тога је извирало. Ми смо се данас сабрали да у радости Васкрсења Христовог осветимо овај његов споменик, али истовремено – не само негубећи сећање на њега – молимо се Богу за њега и за спасење његове душе, јер молитва Цркве је потребна свима. Исто тако да се молимо да он Бога моли за нас, јер сам сигуран да је у наручју Божјем, да је у Његовој близини.
Браћо и сестре, сви ми овде који смо сабрани да молитвом блаженопочившег патријарха Иринеја имамо мир, љубав, радост и толико потребну свима нама, као Цркви и као народу, слогу, разумевање и јединство. То значи да баш оно што је живео блаженопочивши патријарх Иринеј, који је био неко ко није гледао на недостатке других, који је био спреман да прихвата сваког без обзира на то у којој се мери слаже или не слаже са њим, био је спреман да увек има места у близини за другог. Зато и ми да негујемо разумевање, да негујемо јединство, да негујемо саборност пре свега у породици, у комшилуку, међу рођацима, а онда шире и шире, у читавом нашем народу у нашој драгој, вољеној Србији, али и изван њених граница, где год сеже знак постојања нашег народа, где год постојимо и нарочито – ево, да се сетимо управо речи блаженопочившег патријарха Иринеја – да Бог да мир на Косову и Метохији за све људе, а нарочито за наш народ, и да Господ својом десницом не дозволи да Косово и Метохија на било који начин – да цитирам самог патријарха Иринеја – буде откинуто, буде отуђено од нас, а такође да буде простор разумевања, праштања, трагања за путевима заједничког живота и постојања свих људи који су тамо, али и у читавом свету. Живели! Нека Господ све благослови! Христос васкрсе!
Извор: https://spc.rs
