Култура сећања је предуслов нашег опстанка
Бројни су поводи за овај разговор: молитвено обележавање осамдесетогодишњице страшног страдања благочестивог народа у Новом Саду и Шајкашкој, Погром нашег народа у Бачкој; култура сећања на страдање свештенства и народа у Новом Саду и Шајкашкој; канонизација светог Иринеја, епископа бачког – исповедника за веру и бачких свештеномученика и мученика пострадалих у Погрому 1941/1942. године…
Високопречасни оче, осамдесетогодишњица страшне голготе нашег народа у Новом Саду и Шајкашкој, када су мађарски окупатори у јануару 1942. године на свиреп начин погубили више хиљада невиних људи, жена и деце, обавезује нас да проникнемо у дубине ове теме. Зиме 1942. године није, заправо, спроведена рација. О чему је тачно реч и која је историјска позадина, али и историјски узрок такве појаве?
Дозволите ми да на почетку нашег разговора изразим благодарност и упутим честитке Православном мисионару, јер је препознао важност ове теме и уопште питања страдања нашег народа, посебно у години овог тужног јубилеја, када молитвеним поменима и разним културним садржајима обележавамо осамдесетогодишњицу великог Погрома нашег народа у Бачкој.
Сасвим исправно сте констатовали да у јануару 1942. године није спроведена рација у изворном значењу те речи. Наиме, под изговором полицијске потраге за преступницима разних врста, блокирања насељених места и претресања домова, спроведено је масовно, брутално и монструозно убијање и пљачкање недужних људи, односно свирепо етничко чишћење српског и јеврејског народа у Бачкој. Чак и да је овај злочин извршен само у једном месту, срамотно би било назвати га појмом рација. Поред чињенице да наведени термин никако не одговара размери злочина, он је неадекватан и по основу извршилаца недела, јер су у покољу недужног цивилног становништва, поред полицијских снага, учествовале и елитне војне јединице и домаће мађарско и немачко становништво. Ако знамо да је овај крвави пир изведен на малом географском простору, да су жртве били цивили, и то свих узраста, нарочито деца (најмлађа идентификована жртва је била двомесечна беба Милица Јовановић из Мошорина), да су све до краја рата вршена убијања и депортације Срба, Јевреја и Рома и да je бескрупулозно спровођена мађаризација свеукупног друштвеног, привредног, политичког и културног живота, укључујући и насељавање мађарског живља на окупирану територију, јасно је да је реч о Погрому са геноцидном идејом драстичне промене етничке структуре у Бачкој. Ово доказује и број убијених који се мери хиљадама, што је потврдио и мађарски парламентарац др Ендре Бајчи-Жилински када је у свом чувеном Меморандуму регенту Миклошу Хортију навео око 16.000 жртава које су пострадале приликом окупације 1941. године и у току спровођења такозване Рације 1942. године. Ничим се, дакле, не може оправдати назив рација. Он је преваром наметнут од стране извршилаца злочина због скривања правих узрока и размере злочина, али, нажалост, и од комунистичких власти после рата, у циљу изградње такозваног братства и измишљеног јединства свих народа и народности у новом тоталитарном режиму, који је, по правилу, морао осликавати добар однос између комунистичких партија две суседне државе.
Да би се разумео овај злочин који у себи садржи и елементе геноцида, јер је био уперен против једног народа – Срба, и то независно од пола и старости, како је својевремено оценио врсни познавалац ове теме историчар З. Голубовић, узроке треба тражити првенствено у мађарском незадовољству исходом Великог рата у којем су изгубили значајан део територије. Краљевина Мађарска је прекршила Споразум о (вечном) пријатељству са Краљевином Југославијом, потписан 12. децембра 1940. године, и тиме показала јасну намеру да ће, по сваку цену и не бирајући средства, искористити нови глобални оружани сукоб за проширивање својих граница ка југу и поништавање Тријанонског споразума. Погром српског и јеврејског народа почео је даном окупације Бачке, 11. априла 1941. године, и трајао је све до завршетка рата.
У окупацији југословенских територија учествовало је око 80.000 мађарских војника. Приликом запоседања Бачке, по неким историјским изворима, убијено је око 4.000 цивила (претежно Срба), а преко 10.000 људи је изложено свирепој тортури. Иако је мађарска војска ушла у Краљевину Југославију без већих губитака, јер је испред себе имала недовољно јаке граничне јединице које су већ биле у повлачењу, освета због изгубљених територија у Великом рату је била тако снажно присутна у њеним војним структурама да је приликом запоседања селâ и градова извршено безброј злочина над невиним цивилним становништвом. Већ поменути др Ендре Бајчи-Жилински је навео да је приликом уласка мађарске војске у Бачку убијено око 8.350 људи.
За остварење свог примарног плана промене етничке слике у такозваним јужним крајевима, Мађарска се у потпуности ставила на располагање нацистичкој Немачкој и постала њен поуздан сарадник у спровођењу политике коначног решења јеврејског питања, да би тиме себи обезбедила могућност да истовремено, без ометања и са још више жара, ради на коначном решењу питања Срба, посебно оних насељених после 1. новембра 1918. године. Својеврсни символ страдања Срба приликом окупације Бачке јесте Сириг, колонистичко насеље између Србобрана и Темерина. У овом месту је, 13. априла 1941. године, извршено стрељање цивилног становништва, чиме је Сириг заузео трагично прво место масовног страдања Срба у Другом светском рату.
Акције интернирања, расељавања и убијања Срба нису вршене само на територији Бачке и Барање него и у Мађарској, о чему сведочи трагична судбина свештеномученика Милоша Апића, пароха сантовачког, и Срба са оне стране граничне линије. Оно што је мађарски окупатор започео у априлу 1941. наставио је у јануару 1942. године и све до краја рата и због тога се са правом може рећи да је свеукупно страдање Срба у Бачкој у Другом светском рату трагедија у два чина. Стога, по питању дефиниције овог злочина, постоји мање-више јединствено мишљење да је погром најпримеренији термин, будући да собом обухвата злочине приликом запоседања (окупације) градова и селâ, депортацију цивилног становништва насељеног после 1. новембра 1918. године, интернацију домаћег становништва и, на крају, такозвану Рацију, као организовану акцију бестијалног и свирепог убијања и пљачкања незаштићеног народа.
Крвави епилог првог дела злочиначког подухвата и разних репресалија и зверстава мађарског окупатора огледа се и у броју од око 35.000 депортованих солунских добровољаца, 32 пострадала села и 17 организованих логора у Бачкој. Током окупације многе породице су одведене у логор Шарвар у Мађарској или у концентрационе логоре у Немачкој. За наставак крвавог злочина и коначан обрачун са српским и јеврејским живљем чекао се најпогоднији тренутак. У међувремену су у народ пуштане гласине о припремању устанка Срба из Шајкашке на Божић и да ће се Србима догодити крвави Божић. За почетак покоља у јужној Бачкој искоришћен је случајни сусрет и сукоб мађарског извиђачког одреда са припадницима Шајкашког партизанског одреда на Пустајићевом салашу у околини Жабља. Ово је зликовцима био довољан повод да покрену такозвану Рацију у којој ће на најмонструознији начин живот изгубити неколико хиљада недужних цивила Срба, Јевреја и Рома. Крвава Рација је започета у Чуругу, 4. јануара 1942. године, и тако је ово питомо село на обали Тисе, постало символ страдања и етничког чишћења Срба и Јевреја у Бачкој, као што су то Јасеновац и Пребиловци у Независној Држави Хрватској. Кроз брутално страдање Чуружана може се у великој мери сагледати целокупан процес етничког чишћења Бачке од Срба и Јевреја. Чуруг и суседни Жабаљ су не само места где је настављен Погром из 1941. године него и места у којима су примењиване, па касније, у другим селима и градовима, пресликаване ужасне, свирепе, окрутне и чудовишне методе мучења, касапљења и помахниталог убијања недужних људи и великог броја деце свих узраста, чак и оне у мајчинским утробама. За извршење злочинâ, зверска убијања секирама, ножевима, цепаницама, левчама и другим хладним оружјем, сакаћења, силовања девојака и женâ, масакрирања тела, бацања под лед Тисе и Дунава и разна мучења несхватљива људском разуму, пљачку имовине и изнуђивање новца за откуп животâ, употребљене су војно-полицијске снаге, а у великој мери и локално мађарско и немачко становништво које је преко ноћи наоружано и постављено за представнике нове власти и чуваре новог поретка. Тако су тих ледених јануарских дана, на преко двадесет степени испод нуле, широм јужне Бачке: у Шајкашкој, Новом Саду, Србобрану, Темерину и Бечеју, на најсвирепији начин убијени и под лед Дунава и Тисе бачени Срби, Јевреји и Роми, а у појединачним случајевима су страдали и недужни Русини, Руси, Чеси, Словаци, Хрвати, Немци, Мађари и други. Они нису систематски убијани као припадници одређеног народа или вере него због сплета несрећних околности. Неки су постали жртве пљачкашких хорди, а неки су, храбро остајући уз своје суседе и пријатеље, убијани на лицу места или заједно са њима одвођени на губилиште и бацани под лед.
Као и приликом окупације, када су страдали сомборски прота Димитрије Бокшан и чурушки умировљени прота Василије Стојадиновић, први напади злочиначке војске у Рацији били су усмерени ка Српској Православној Цркви и њеном свештенству. Тако је на монструозне начине убијено шеснаест свештеника, а у неким случајевима су убијени и чланови њихових породица.
Овај разговор, разуме се, није довољан да би се навело све што је важно о страдању бачких мученика, па бих одговор на Ваше питање закључио тиме да је Рација почела у Чуругу, 4. јануара, и да је завршена у Бечеју, 30. јануара, 1942. године. Иако је, како рекох, термин погром много исправнији од наметнутог термина рација, у данашњем јавном говору Рација је добила ново значење, као што је констатовао већ цитирани историчар Звонимир Голубовић: После јануарских догађаја, који су у званичним окупаторским документима углавном називани акцијом чишћења, реч рација је постала синоним масовног убијања невиног и незаштићеног становништва, пропраћеног грозотама разних врста и пљачком беспомоћних жртава широких размера.
Страдање српског народа током 20. века недовољно је познато домаћој јавности. Да ли институционализација сећања на жртве Погрома из 1942. може имати за последицу засвођење читаве теме страдања Срба у прошлом веку?
Наш народ, као и неки други народи, нажалост, не може се увек похвалити врлином колективног памћења или, боље рећи, често постане жртва колективног заборава великих трагедија које смо преживели кроз историју. Због тога је неопходно да на озбиљан начин приступимо овом проблему и да култура сећања постане важан део националне политике која ће се спроводити кроз надлежне државне институције. Ту првенствено мислим на државне органе и институције надлежне за просвету, културу и информисање. То не значи, наравно, да треба нагомилавати ионако велики број разних института, радних група, комисија и слично него да се већ постојећи ресурси искористе на најбољи могући начин. Нешто је у том правцу већ започето и видимо одређене резултате. Ипак, то су тек први кораци и предстоји нам још много посла. Например, немамо пописане жртве нашег народа из прошлог века, нисмо до краја истражили домаће и стране архиве и тако даље и томе слично. Све што имамо су појединачно израђене монографије или зборници научних радова, али свеукупно страдање нашег народа у прошлом веку још увек није до краја истражено, научно обрађено и сабрано на једно место. Тема страдања нашег народа је веома важна не само у историјско-националном контексту него, пре свега, у контексту нашег идентитета. Мученичко страдање Срба или геноцид који је над нама извршен у прошлом веку јесте део нашег идентитета и због тога смо дужни да се одговорно понашамо према својој прошлости да бисмо имали залог за будућност. Крајње је време да коначно схватимо да је култура сећања предуслов нашег опстанка и да је потребнија нама и будућим нараштајима него онима којих се сећамо. Имајући то на уму, у Новом Саду смо покренули иницијативу за изградњу Меморијалног центра жртава Погрома. Мислимо да је то најбољи начин да се одговори на разне изазове на тему страдања у Бачкој, јер ће се на једном месту објединити истраживачки центар са савременом архивом и депоима и адекватан простор за презентацију историјске грађе. Ту ће се, ако Бог дâ, на примерен начин приступити свим старосним групама, а посебна пажња ће бити усмерена ка ученицима основних и средњих школа. Уверен сам да ће све то заједно, уз Божју помоћ, дати позитивне резултате.
Како оцењујете сарадњу са Градом Новим Садом и Јеврејском општином Новог Сада у последњих десет година на пољу неговања културе сећања и нарочито сећања на жртве Погрома у такозваној Рацији из 1942. године?
Сарадња је веома добра. Градски одбор за обележавање Новосадске рације чине по један представник Града, Епархије бачке и Јеврејске општине Новог Сада. Све одлуке које доносимо су једногласне. Поред редовних активности, започели смо и обележавање местȃ масовних злочина у Новосадској рацији. До сада смо поставили спомен-обележја на углу Милетићеве и Грчкошколске улице и на месту страдања браће Јовандић, у улици Краља Петра, где се у току рата налазила њихова породична кућа и двориште у којем су убијени. Велику подршку нашем Одбору дају подједнако Преосвећени Епископ бачки г. др Иринеј и градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић.
У четвртак, 19. маја 2022. године, у театру Вук у Београду (Дом културе Вук Караџић) одржана је Академија сећања поводом осамдесетогодишњице злогласне Рације у Новом Саду и Шајкашкој, односно Погрома над српским народом у јужној Бачкој. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у свом обраћању тада је указао да је сваки говор о Погрому у Бачкој подсећање на реалност крста, али и указивање на значај суштинског праштања. Вођени овом истином, можемо ли рећи да свако наше молитвено сећање на жртве Погрома у Бачкој има својеврсни катихетски (поучни) значај за савремене хришћане?
Трудом и великим залагањем свих лица ангажованих у продукцији Епархије бачке реализована је Академија сећања на Погром у Бачкој. Будући да је наш Преосвећени владика бачки г. Иринеј упутио предлог Светом Архијерејском Сабору за канонизацију епископа бачког Иринеја (Ћирића) и бачких мученика, сматрали смо прикладним да се ова Академија одржи у Београду у току заседања Светог Архијерејског Сабора како би се и наши архијереји могли ближе упознати са страдањем Срба у Бачкој, али и са светим ликом и делом владике Иринеја (Ћирића), исповедника вере. На крају Академије Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме је ова тема веома блиска, упутио је дивне, топле речи духовних савета којих се треба држати. Спомен или памјат (сећање) које изговарамо у панихидама и уопште у заупокојеним молитвама првенствено се односе на наш молитвени уздах да Онај Који влада живима и мртвима, посредовањем Сина Свога, Господа нашег Исуса Христа, не заборави никога од праотаца, отаца, матера, браће и сестара наших преминулих у нади на Васкрсење и Живот вечни. Други аспект, који природно, органски извире из овог првог и најважнијег, јесте да и ми људи у свом молитвеном сећању, појединачно као верници и саборно као Црква, као Сабор верних, односно као Народ Божји, имамо у својим срцима наду на поновни сусрет са нашим преминулим ближњима и свим људима у незалазни Дан Царства Божјега. Овај моменат нашег молитвеног и вечног сећања јесте, као што рекох, важан део нашег личног и народног идентитета.
Култура сећања има свој смисао само у споју са културом праштања. Она мора постати камен темељац будућих односа свих народа који вековима живе заједно на овим просторима. Да би то било могуће, сваки злочин се мора памтити у његовом изворном облику, без прикривања пуне истине и њеног улепшавања из било ког разлога. Тако извајано колективно памћење треба да буде у служби подвига праштања. Јер, без праштања, потомци жртава и сви ми заједно могли бисмо постати вечни заробљеници мржње која би нас временом, у духовном смислу, све више одвајала од предака-мученика и приближавала њиховим џелатима. Ако пак будемо испуњени гневом и мржњом, уместо кротошћу, смирењем, љубављу и праштањем, сви ми, као духовни и телесни потомци светих мученика, нећемо личити на своје небеским венцем овенчане претке него на њихове крвнике, злочинце и убице. Императив наше хришћанске вере јесте да се сећамо и да не заборављамо, али и да праштамо и да тако градимо заједничку будућност са народима који вековима деле са нама исти животни простор. Блаженопочивши патријарх Павле је, тумачећи јеванђелски стих Будите мудри као змије и безазлени као голубови (Мат. 10, 16), рекао: „Мудрост без безазлености прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази у глупост.ˮ Исто је и по питању сећања и праштања: сећање без праштања постаје злопамћење, а праштање без сећања постаје обмана.
Црквена и шира јавност изузетно позитивно је примила циклус емисија „Погром у Бачкој 1942. годинеˮ која је реализована на таласима Радио-Беседе Епархије бачке. Замолио бих Вас да упознате наше читаоце са значајем наведене емисије у оквиру које смо могли да чујемо аутентична сведочанства и многобројне детаље, благодарећи којима имамо јаснију слику страдања нашега народа у Погрому у Бачкој?
Сагласан сам са Вашом оценом о позитивном пријему овог серијала код слушалаца Радио-Беседе. У овим занимљивим емисијама слушаоци су могли да чују не само лична сведочанства него и многе друге до сада непознате или мање познате историјске чињенице о монструозном страдању нашег народа. Тако је, например, др Немања Девић, истраживач-сарадник Института за савремену историју у Београду, говорећи о злочину над Србима у Сиригу, рекао да је то први масовни, геноцидни злочин над српским становништвом на територији читаве Краљевине Југославије и да су га починиле мађарске војне снаге, а да је тек касније почињен геноцидни злочин усташа у Гудовцу код Бјеловара. У истом духу су говорили и угледни историчари проф. др Горан Васин, ванредни професор на Одсеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, који је истакао да је окупација Бачке 1941. године била пропраћена репресијама над српским цивилним становништвом, што је касније резултирало стравичним Погромом над Србима у Шајкашкој, и др Милан Мицић, генерални секретар Матице српске, који је указао на чињеницу да је окупација Бачке Рација пре Рације и Погром пре Погрома 1942. године.
Колико сам упознат, у припреми је штампање зборника текстова овог серијала и верујем да ће бити од велике користи свима онима који желе да се детаљније упознају са Погромом у Бачкој 1941. и 1942. године.
Да ли су учињени кораци у погледу сарадње са Министарством просвете, а у вези са осмишљавањем наставног садржаја који би сведочио о немилим догађајима од 1942. и са којим би се ученици адекватно упознали?
Као што је познато, Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј је, у новембру прошле године, Националном просветном савету поднео иницијативу за увођење наставне јединице о Погрому у Бачкој 1941/1942. године у одговарајући наставни програм за ученике основних и средњих школа у Србији. Ову иницијативу је подржао и Град Нови Сад, а Национални просветни савет ју је једногласно усвојио и проследио на даљу надлежност Министарству просвете. Ми смо у оквиру иницијативе доставили и већ припремљен садржај (текст) наставне јединице и већ месецима чекамо на одговор и коначну одлуку ресорног Министарства. Надамо се да ће надлежни, макар по овом питању, показати више разумевања него што су то чинили до сада, нарочито када је реч о верској настави у школама.
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Сремским Карловцима и Београду, од 15. до 21. маја 2022. године, прибројао Лику светих свете мученике бачке, чији молитвени спомен ће бити савршаван 10/23. јануара. Драги оче, лепа је и радосна прилика да наше читаоце упознате са значајем новоустановљеног празника, који ће засигурно торжествено бити прослављан широм Епархије бачке?
Као што смо већ рекли, ове године се навршава осамдесет година од великог Погрома нашег народа у Бачкој о којем се дуго ћутало и јавности је недовољно познато колико је велику жртву поднео српски народ у Бачкој. Све ове деценије једино је наша Црква, захваљујући светим ликовима, попут светог владике Иринеја (Ћирића) и блажене успомене епископа бачког Никанора (Иличића) и владике шумадијског Саве (Вуковића), који је као администратор Епархије бачке 1990. године, издејствовао да се на Кеју жртава Рације у Новом Саду, уз државни комеморативни скуп, по први пут служи помен, сачувала сећање и молитвени спомен на све невине жртве.
Прилика је да подсетимо ваше читаоце да је на истом заседању Светог Архијерејског Сабора Лику светих прибројан и епископ бачки Иринеј (Ћирић), исповедник за веру. Свети владика Иринеј (Ћирић) је, због његовог великог мисионарског подвига, нарочито међу Русинима, због многих дарова Духа Светога којим га је Бог изобилно обдарио, као и због страдања које је претрпео од мађарских окупационих власти у Другом светском рату и због вишегодишњег страдања од безбожничке власти по окончању рата, што је узроковало његову прерану смрт, у народу Епархије бачке и шире имао углед човека светог живота и великог мужа Цркве Христове.
Због свега тога, сви смо са великом духовном радошћу примили вест да је Свети Архијерејски Сабор позитивно оценио и прихватио предлоге нашег Преосвећеног владике бачког г. Иринеја да се велики архијереј Цркве Божје Иринеј (Ћирић), исповедник за веру, и бачки свештеномученици и мученици пострадали у Погрому 1941-1944. године, уврсте у Диптихе светих Српске Православне Цркве.
Планирано је да, ако Бог дâ, свечани чин канонизације ових светитеља буде прве недеље месеца октобра, у Саборном храму у Новом Саду. Очекујемо да ће овом свештеном сабору молитвено предстојати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење већег броја отачаствених архијереја, часног свештенства и преподобног монаштва, гостију из других помесних Цркава и мноштва верног народа. То ће свима нама, уз Божју помоћ, бити велика духовна утеха и благослов.
На крају, која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара?
Свима нам је познато да је историја учитељица живота, као што нам је позната и изрека да они који не памте (своју) прошлост осуђени су да је понављају. Надам се да ћемо као народ ипак извући неке закључке и научити лекције из сопствене историје и тако избећи да се нађемо у зачараном кругу поновног проживљавања тешких периода наше прошлости. Размишљајући о проблему страдања, колективног заборава и његових последица, пре неколико година родила се песма Питам се,па нека њени стихови буду скромна порука и позив вашим читаоцима да промисле о овој веома важној теми.
Питам се
Питам се:
Шта је хладни Дунав наспрам србосјека,
Шта маљ и глад спрам ледене реке?
Зашто нам судба прошлога века
Дарова сузе и посмртне лелеке?
Питам се:
Ко ће да измери паклене муке
И којом то мером јаук се мери?
Да л’ је лакше чути самртне звуке
Ил’ подсмех са крвавих усана Звери?
Зашто
Све наше ране прекрива мук?
Ни шапата нема, само страх;
На крвавим гранама нем је и ћук,
Занемела истина у један мах.
Знам,
Проговориће заувек реке и јаме,
Са њихових бездана костију прах.
Споменуће мртви себе саме,
Кад нема живих да победе страх!
У име мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, као и у своје лично име, благодарим Вам на овом надахнутом разговору.
Хвала Вама на позиву.
Разговор водио катихета Бранислав Илић
Извор: Православни мисионар, (септембар-октобар/2022), стр. 44 – 52.
