На празник Светог Алексија човека Божјег, у храму Васкрсења Христовог у Ваљеву Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, са епархијским свештенством и свештеномонаштвом, служио је парастос поводом друге године од престављења у Господу првог ваљевског архипастира блаженопочившег владике Милутина. Пређеосвећеном Литургијом је началствовао игуман манастира Јовања архимандрит Михаило, уз саслуживање архијерејског заменика протонамесника Филипа Јаковљевића, архијерејских намесника свих епархијских намесништава, старешине манастира Лелић игумана Георгија и ђакона из Ваљева. Приношење молитава за душу владике Милутина улепшало је појање Хора свештеника и богослова под управом протонамесника Бранка Чолића.
„Промислом Божјим, Крстопоклоне среде обележавамо двогодишњицу од упокојења владике Милутина. Крст нам указује на његов живот, који је хришћански смирено живео, као и на страдања која је дуготрпељиво подносио. Крст Господњи је засигурно био у средишту читавог његовог живота”, беседио је Епископ ваљевски г. Исихије на парастосу блаженопочившем владици Милутину, од чије се земаљске кончине навршило две године. Данас његов наследник у трону, владика Исихије принео је молитву за његову душу баш као што је пре две године, са Епископом ремезијанским Стефаном, служио опело те се молитвено од њега опростио.
„Током седам деценија земног века, од чега више од пет проведених у монашком служењу, крст је обележио сав пут владике Милутина и Господ му је подарио страдање у виду опаке болести, коју је понео као крст са благочешћем и великим смирењем. Његово ношење тог крста је показало како ми сами треба да носимо своје крстове”, рекао је владика Исихије у част свог претходника.
„То његово страдање је свима нама било на корист. Све нас је оплеменило и свима нама не само да је показало пут крстоносни, већ нам је показало да је свето Васкрсење нераскидиво повезано са страдањем, јер Господ узлази на крст, прима страдање, не због Својих грехова, већ Својом људском природом подноси све то. Подноси саму смрт добровољно да би нас избавио од греха, смрти и ђавола”, рекао је владика Исихије.
„Свако од нас носећи свој крст, тајанствено се причешћује Господњим страдањем, а следствено томе и Васкрсењем. Али, само ако га носимо драговољно, како нас је учио драги владика Милутин. У чину архијереја, којим га је Бог даривао, имамо страдање за читаву поверену паству и Цркву у целини”, објаснио је владика Исихије.
„Свој живот посветио је Цркви, посветио је Господу. Живео је и формирао се у Каони. У манастиру је учио истинско смиреноумље и правоживље, како кажу свети Оци. Када се удостојио епископског чина, ту ризницу је отворио и сви смо могли да се наслађујемо добротом његовом. Сада када га се сећамо, не сећамо га се сентиментално и површно, већ га се сећамо активно, литургијски… Знамо и верујемо да је заједно са нама. Поготово на сабрањима Цркве, на светој Евхаристији, која је обележила његов живот и која обележава наше животе као његових чада и чада наше Цркве. Нека му Бог подари вечни спомен и рајска насеља, а нас да укрепи и утеши једином истинитом утехом, а то је благовест Васкрсења, којој стремимо читав живот”, закључио је владика Исихије своје слово у част владике Милутина, о чијој се духовној деци Божјим Промислом данас стара.
Подсећања ради, владика Милутин рођен је у селу Мијачи надомак Ваљева 1949. године. Са свега четрнаест година отишао је у манастир Каону, где је стасао крај угледног духовника архимандрита Теофила. Будући припадник те „старе монашке школе” уживао је велики углед међу браћом архијерејима и другим савременицима. Пре доласка у обновљену завичајну епархију, од 2003. до 2006. године столовао је у Митрополији аустралијско-новозеландској, којом данас управља његов духовни син Преосвећени Епископ Силуан. Владика Милутин преминуо је у Клиничко-болничком центру „Драгиша Мишовић” у Београду, 30. марта 2020. године од последица заразе корона вирусом.
Ј. Ј.
Извор: https://www.eparhijavaljevska.rs
