Поводом 175 година од подизања (1846 – 2021)
и 80 година од последњег премештања (1941 – 2021)
У селу Пивницама, 1846. године подигнут је велики, камени, црвеномермерни крст, од тадашњих благочестивих православних житеља, што се види по натпису на њему који, у транскрипцији са рускословенског језика на којем је писан, гласи: „Во славу Свјатија, Јединосуштнија, Нераздјелимија Тројици Отца и Сина и Свјатаго Духа, Крест сеј Господењ, дароданијами Православних и Благоговјејних житељ Пивничких, воздвигнут јест љета Господња 1846-го, дне 6-го, мјесјаца ноемврија.”
Овај крст је подигнут у време администрирања Бачком епархијом епископа Арсенија (Стојковића) од 1843. до 1851. године, пошто је Епархија била упражњена после упокојења епископа бачког Георгија (Хранислава), који је епископствовао на овој катедри од 1839. до 1843. године. У то време, свештенослужитељи у Светоуспенској цркви у Пивницама (подигнута 1750, а освештана 1754. године), били су пароси Стефан Трифуновић (службовао од 1832. до 1857, када се и упокојио) и Михаил Апић (службовао од 1833. до 1864, а упокојио се 1870). Први пут је писмено забележено постојање крста и ограде око њега у најстаријем сачуваном записнику Црквене општине, од 1869. до 1882. године. На седници одржаној 27. јула 1870. године, донета је одлука да се налаже да треба „мајстор два пута ограду и летве око крста стојећа са зеленом бојом двапут бојадисати”. (Ограда која се помиње обновљена је 1900. године, трудом Ђуке Теодоровића и супруге му Јелене, рођ. Дунђерски, како је стојало на табли ограде). Велики крст је био постављен на средини села, где су се углавном и у другим местима овакви крстови налазили.
Међутим, од 1910. године почиње да се говори о његовом премештању са тога места. У записнику бр. 16, на седници Црквене општине одржане 30. маја/12. јуна 1910. године, забележено је како „Лазар Бељански предлаже Скупштини да се посаветују шта да се ради с крстом што је на сред села, пошто се гради калдрма, те се баш посред крста мери тако да се мора пренети са досадашњег места”. Скупштина после саветовања решава да се умоли пречасна Конзисторија да на меродавном месту поради да се крст који се на сред села налази не премешта, пошто је ионако трошан, те се је бојати да се не искрха а пошто је сокак ионако широк, те има места и поред њега за калдрму. Из овога видимо да часници тадашње Црквене општине нису били за то да се крст премешта из разлога који су навели. (Нисмо успели да пронађемо акт упућен Конзисторији нити одговор исте на њу, уколико је преписке било). После више од годину дана, у записнику бр. 43, на седници Црквене општине, одржане 28. августа/10. септембра 1911, „председник извештава да је позват крст са сред калдрме на раскршћу код Вјенка Миркова преместити из разлога што смета путу. Решено је пренети на парашки друм код Ђоке Пркосовца јароша.” Крст је, дакле, ипак морао да буде пренет. Могуће је да је у току времена крст поново враћен на сред села Пивница, после ослобођења, 1918. године, мада тај податак нисмо пронашли у записницима седница, јер 1941. године свештеник Милош Смољановић (службовао у периоду 1940 – 1944), тадашњи парох пивнички, сведочи да велики камени крст стоји на „главном раскршћу од давнина”. Почетком Другог светског рата, окупаторска војна власт у многим местима, не само у Бачкој, већ и у другим областима, уклањала је све оно што је српско, а посебно велике крстове, који су, пре свега, били и остали знак и обележје хришћанства. Тако се догодило и у Пивницама одмах у почетку окупације. Године 1941, месна политичка општина и мађарске војне власти обавестили су Црквену општину да „крст који се налази на каменом путу због ометања саобраћаја мора бити уклоњен”. Свештеник Милош и тадашњи часници Привременог поверенства Црквене општине покушали су тада, као и више пута пре тога, да умоле окупационе власти да се крст не помера, јер он ту стоји од давнина, као и из бојазни да се не би распао при пренашању, али у томе, нажалост, нису успели. Капетан командант је изјавио „да је он добио наређење да се тај крст уклони и да се то мора извршити, а да ће он као стручњак – инжењер – лично водити надзор рада приликом вађења и постављања (тог) каменог крста”. Поверенство је тада донело одлуку да се крст „постави пред портанска врата са северне стране између двореда липа. Када крст буде постављен записнички ће се константовати и осветити” (Записник Црквене општине, бр. 26, из 1941. године). Велики крст је, по обећању поменутог мађарског капетана, раднички мађарски батољон пренео и поставио и то бесплатно. Црквена општина је имала, том приликом, трошкова само око поправке и преноса ограде око крста (за оправку и преношење ограде око крста, издата је признаница Стевану Супеку, на исплаћену суму од 15 пенга и 43 филера – Деловодни протокол Црквене општине Пивнице, бр. 131, од 15. јуна 1941), као и поводом његовог освештања, које је савршено 15. јуна исте 1941. године, у присуству свих чланова Поверенства и грађанства Пивница. Пошто Црквена општина није на време обавестила Епархијски управни одбор о овом преношењу, а тражила је одобрење за издатке око преношења, а што је касније накнадно учињено, скренута јој је пажња шта је све требало поводом тога учинити: „Из поднеска тамошње Црквене општине бр. 137, од 26. јуна 1941, којим се тражи одобрење издатака за пренос крста, види се да је камени крст уклоњен са досадашњег места. Упозорава се парох старешина да му је дужност била, пре извршења, известити надлежног Архијереја, те замолити како благослов за преношење освећеног крста, тако и за разрешење светости места са кога се крст уклања” (ЕУО бр. 913/през.-1941). Наредне, 1942. године, блаженопочивши Преосвештени др Иринеј (Ћирић), тадашњи епископ бачки, упутио је свој акт као поверљив, под бројем 472, од 17/4. јуна исте године, свима управама парохијâ под предметом Извештај о православним крстовима у коме се тражи „извештај о томе: да ли је тамошњи српски православни крст, који се налази на видном месту, уклоњен и ако је уклоњен по чијем је наређењу то учињено и зашто. Ако није уклоњен, да ли се тражи да се уклони, ко тражи и зашто.” Свештеник Милош Смољановић је већ наредног дана одговорио углавном све оно што смо горе навели, посведочивши још једном да је „крст премештен без нашег пристанка… На нашу молбу нам је усмено од стране капетана и од стране ондашњег бележника месне политичке општине одговорено, да се крст свакако мора преместити јер смета саобраћају и јер је то наређење више војне власти.” Од те године, па до 2019. нису чињени већи и важнији радови на великом крсту и он је, нажалост, доспео у веома лоше стање. Постојала је намера педесетих и шездесетих година прошлога века, као и почетком 20. века, да се крст пренесе у порту, али на томе се остало. Благочестиви парохијани парохије пивничке, Будимир Драгичевић са супругом Миланом, рођ. Црњански, и децом Илијом и Вишњом, по благослову пароха, у потпуности су обновили овај православни велики крст у Пивницама и ограду око њега са стазом и осветљењем, својим великим добровољним прилогом, у години обележавања осам векова самосталности наше Српске Цркве и тиме учинили да он поново буде видљиви сведок Господњег Страдања и Васкрсења, којим нас Он чува и благосиља као и све житеље села, а пред којим од недавно савршавамо три литије: на Крстовдан, Богојављење и Вазнесење. Премештан од непријатеља „крста са три прста”, делећи историјску судбу потомака оних који су га подигли, често заборављан и од нас самих, у сенци столетних липа, сада крсноваскрсно светли на радост свих нас који смо му се вратили и преко њега исповедили своју веру у Христа Бога нашега, а коју су имали и наши преци, подигавши га пре 175 година. „Кресту Твојему поклањајем сја Владико и Свјатоје Воскрсеније Твоје славим.” Амин.
Извори: Записници Црквене општине у Пивницама (1869 – 1882), (1904 – 1923) и (1940 – 1944); Архива Српске православне црквене општине и парохије у Пивницама, Списи и акта за године 1941. и 1942; Летопис парохије пивничке (1947 – 1976).
Протонамесник Петар Бикар, парох пивнички
