Седмо издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху.
Светога Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божјем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцјељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божју и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и тијелом. Не могу се избројати чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа посредством овог великог светитеља, великог Божијег угодника, великог јерарха и учитеља, молитвеника, подвижника, Василија Острошког, по чудима познатог широм васељене.
Након поклоњења пред моштима светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Наведено сведочанство предочили смо у овом издању наше емисије.
Такође, у оквиру другог дела разговора о чудима великог Острошког чудотворца, донели смо казивање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), дугогодишњег игумана острошког, који је о животу крај кивота Светога Василија, казивао у оквиру интервјуа за „Православни мисионар“, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе:
„Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо.ˮ
Аутор емисије: катихета Бранислав Илић
