Панајотис Ј. Скалцис,
професор Теолошког факултета
Аристотеловог Универзитета у Солуну
Смисао и предобраз лжице
Реч λαβίς (лавис, хватаљка, машице, лжица, кашичица), од глагола λαμβάνω (ламвáно, узимати), означава алатку којом се узима нешто, на пример хватаљку[1]. У литургијску праксу ушла је из Старог Завета, и то из Исаијиног виђења, пошто је он примио пророчки дар кроз ужарени угљен који је један од серафимâ узео машицама са олтара и ставио га на усне пророку[2]. Овај чин предображава свето Причешће. „Онако како је један од серафимâ узео угљен и дао га Исаији, исто тако и свештеници узимају Хлеб, дакле Тело Господа Христа и дају га народу“.[3] Тако је израз λαβίς (лавис, хватаљка, машице, лжица) постао познат у целој историји литургике, тојест евхаристијског живота Цркве, али је разумеван различито на практичном нивоу у различитим историјским периодима, све док није преовладао у облику који познајемо данас као кашичица.
Причешћивање апостолâ
Према Новом Завету, у току последње вечере (Тајне Вечере), Христос је овако предао тело и крв своју апостолима: „И када јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите, ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; ово је крв моја“[4]. Из овог описа се види да је прво било раздавање хлеба, а после њега раздавање вина. Глагол λαβών (лавόн) указује на раздавање руком. Тако се и приказује, што је посведочено још од 6. века у византијској уметности, у фрескосликарству, као причешћивање апостолâ. Нарочито од 11. века, у олтарској апсиди је приказано како Христос даје засебно хлеб, а засебно чашу. Апостоли су подељени у две групе по шест. Са десне стране Христос даје у руку свакоме ко прилази по комад Хлеба. Са леве стране, опет, Христос причешћује другу шесторицу дајући свакоме часну Крв из путира[5]. На представама из 16. века Христос се приказује како причешћује апостоле лжицом.
Причешћивање руком (узимањем) и одвојено примање Часних Дарова
Хришћани првих векова причешћивали су се по обрасцу Тајне Вечере, прво дакле хлебом, а затим вином. Према Евсевију Кесаријском (3.–4. век), епископ римски Ксист (285), приповедајући о покајању једног јеретика, износи следеће: „Слушао је свету Литургију, одговарао је Амин, учествовао у трпези и пружао своје руке да прими свету храну“[6].
Према Апостолским Установама, тексту антиохијске традиције са краја 4. века, у току светог причешћивања поредак је предвиђао: „Епископ нека даје предложење – Хлеб – говорећи: Тело Христово, а онај ко га прима нека говори: Амин. После тога ђакон нека држи путир и, док га даје, нека говори: Крв Христова, Чаша живота. И онај који пије – причешћује се – нека говори: Амин.[7] И Василије Велики се позива на поредак који је био преовлађујући у тој епохи, у складу са којим је онај који се причешћује примао од служашчег свештеника честицу на свој длан, а он ју је стављао „у уста властитом руком“[8].
На исту праксу се позива и свети Кирило Јерусалимски, који познаје јерусалимски поредак и, очигледно, Литургију светог Јакова: „Када приступаш, да не прилазиш раширених руку, нити раздвојених прстију, већ, начинивши од левога длана престо деснога, као ономе који ће примити Цара, савивши длан, прими Тело Христово. Приђи после тога и Чаши са Крвљу, не са подигнутим рукама већ погнут и говорећи Амин као да се клањаш са поштовањем, па прими освећење причешћујући се и од Крви Христове“[9].
У Литургији светог Јакова назначено је следеће, везано за начин причешћивања верних: „Господ ће нас благословити и удостојити да примимо ужарени угљен чистим машицама прстију и да га ставимо у уста верних, на очишћење и обновљење душа и тела њихових, сада и увек и у векове векова“[10]. У овом тексту види се да причешћивање бива ταῖς τῶν δακτύλων λαβαῖς, дакле прстима служашчег свештеника, и директно у уста верника. Није пак јасно да ли је Хлеб био натопљен Крвљу или је следило засебно причешћивање из путира, како је, као што смо видели, јасно забележено у тумачењу јерусалимске Литургије од Кирила Јерусалимског. Наравно, за причешћивање свештеникâ биле су предвиђене велике честице које је предстојатељ сабрања умакао εἰς τόν κρατῆρα (у путир). Може се претпоставити да је, аналогно томе, бивало исто и за вернике, само са мањим честицама. Даљи поредак, после причешћивања клира, да ђакони „узимају дискосе и путире да причесте народ[11]“ (многи дискоси и многи путири опслуживали су велики број људи који је приступао светом Причешћу), оставља простор за двоструко тумачење. Прво, да је свештеник узимао једну честицу са дискоса који је ђакон држао, и након што би је умочио у путир, ставио би је у уста онога који се причешћује. Друго, да се прво честица (Тело) предавала у уста, а затим је следило причешћивање Крвљу из путира[12]. У сваком случају, умакање хлеба у вино није било непознато на Истоку. Ове традиције се до данашњег дана придржавају Јермени. У јерменској Литургији „ђакон и народ се причешћују под оба вида, али не директно из путира нити кашичицом. Свештеник обема рукама држи путир и изнад њега свети хлеб, натопљен у часну Крв. Са два прста десне руке откида честицу од њега и ставља је у уста оних који се причешћују“[13]. Како се може приметити, и овај начин причешћивања има своје практичне потешкоће.
Предавање божанских Дарова одвојено помиње и Литургија апостола Марка: „И када предаје клиру и народу, говори: Свето Тело Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. А уз путир говори: Часна Крв Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа“[14]. И у овој светој Литургији помињу се у епиклези више хлебова и више путира: „Погледај на нас и ниспошљи на хлебове ове и на чаше ове Духа Твога Светога да их освети и саврши као Свемогући Бог“[15].
У складу са горепоменутим сведочанствима термин лжица (λαβίς) упућује на причешћивање узимањем хлеба у руке. Свештеник је полагао честицу на укрштене дланове верника, који би је онда ставио у уста. После тога је ђакон приносио путир. Једино у случајевима болесникâ, или самртникâ, или оних који нису могли да узму у руку Хлеб светог Причешћа, у складу са осамнаестим каноном Картагинског сабора (397.), био би им стављен у уста[16]. То је очигледно чињено уз помоћ неког инструмента примереног за ову ванредну потребу[17]. Ова алатка је могла бити лжица у облику хватаљке или кашике. Ово нас доводи до закључка да је упоредо са првобитним начином причешћивања из руке постојао и неки помоћни предмет (лжица) за посебне потребе, који је преовладао касније. Тако је, например, бивало божанствено причешћивање оних који нису били присутни на месту сабрања: према ономе што пише Јустин, „и онима који нису били присутни преко ђакона је слато“[18].
Причешћивање ван сабрања
Одговор на питања о начину причешћивања изван сабрања могу да дају текстови житијâ светих, као и пракса хришћана и пустињака да чувају Причешће са претходне недељне Литургије, Хлеб умочен или неумочен у Крв, за свакодневно лично причешћивање, наравно уз помоћ лжице: „Раширивши на неко чисто место једно свештено платно и, поставивши на њега свети покровац, на овај покровац би лжицом (διά τῆς λαβίδος, диà тис лавидос) постављали честицу пресветога Хлеба“[19]. Одговарајуће сведочанство имамо и у житију свете Марије Египћанке, која се у литургијском контексту, нешто слично као у изобразитељној[20], налазећи се у јорданској пустињи, причестила из руку светог Зосима пречистим Телом и часном Крвљу Христовом из „малог путира“ (μικρὸν ποτήριον, микрóн потирион)[21] или „свештеног сасуда“ (σκεῦος ἱερόν, скéвос иерóн) према другом издању[22].
Представа да преподобна Марија жели да се причести лжицом (кашичицом) је вероватно каснији избор писца њеног житија. Ипак, овај начин приказивања није без историјског упоришта. Текст житија и поред свега није јасан по питању начина причешћивања преподобне, да ли полагањем дарова руком у њена уста или лжицом. Одељак „ставивши у мали путир пречисто Тело и часну Крв Христа Бога нашега“[23] показује да је свето Причешће пренето са једног места на друго. Највероватније је да је Хлеб био умочен у Крв ради лакшег преношења. Други пак пример, причешће Јулијана Комита, оставља простор да прихватимо да је путир могао бити пун хлеба и вина: „А много пута и путир држаху испуњен светим Телом Владичанским и Крвљу и подстицаху га да приђе“[24].
Осврт на историју лжице у виду кашике
Данило Георгопулос (19. век), новији тумач свете Литургије, ослањајући се очигледно на иконографски приказ који изображава преподобну како се причешћује лжицом, подржава став да је овај свештени сасуд уведен у 7. веку, у епохи у којој је живела преподобна Марија Египћанка[25]. Највероватније је да се преподобна причестила Хлебом умоченим у Крв Христову који је свети Зосима преносио у малом сасуду (нека врста дарохранилнице), лжицом (кашиком) или руком. У истом пак периоду имамо податак од светог Анастасија Синаита о причешћу једног столпника кашичицом[26].
На горепоменута сведочанства ослања се и свети Симеон Солунски да би нагласио да је причешћивање лжицом „веома древно предање“ (παράδοσις ἀρχαιοτάτη, парáдосис археотáти).[27] Заступано је мишљење да је кашичицу увео у литургијску праксу свети Златоуст. Ово мишљење су подржавали Петар Аркудиос[28] и Пајсије Лигаридис[29]. Ова двојица се ослањају на податак историчара Созомена[30], према коме је једна жена, натерана од стране свога мужа да се причести светим Тајнама од стране македонијеваца, бацила хлеб који је држала у рукама и претворила се у камен: „Јер је, дакле, била зла ова жена, како је речено, Златоречиви је наложио да се убудуће Господње Тело не даје у руку, како је био обичај у Цркви, већ са истом хватаљком (лжицом) која је држала часни угаљ и очишћавала душу и усне.[31]
Ипак, они који подржавају мишљење да је свети Златоуст увео кашичицу бивају исправљени од њега самога који заступа причешће верних руком, поистовећујући је са машицама које је видео Исаија[32]. Ово предање о причешћивању машицама руку (διά τῆς λαβίδος τῆς χειρός, диà тис лавидос тис хирόс) одржало се до епохе сазивања пето-шестог (трулског) васељенског сабора (691)[33], али и после тога до 9. – 10. века.
на пример Исаије[34]. Трулски сабор који смо наводили, забрањује у свом 101. канону, коришћење из тобожње побожности посудâ, а самим тим и машицâ, за прихватање божанских дарова (πρὸς τὴν τοῦ θείου δώρου ὑποδοχήν), и инсистира на древном начину причешћивања: „Тако, ко жели у време (литургијског) сабрања да се причести пречистим Телом и Причешћем једно са Њиме постане, треба да састави руке у облику крста и тако приступи и прими Причешће благодати“.[35] Човекове руке, пише свети Никодим Агиорит, часније су од било какве посуде[36]. Свети Јован Дамаскин говори о причешћивању засебно хлебом и засебно вином према древном поретку: „Приђимо му са жарком жељом и примимо Тело Распетога постављајући дланове крстолико“.[37]
Јасно је, дакле, из горенаведених извора да су се верници, бар до 9. века, на Истоку и на Западу, причешћивали са два евхаристијска елемента одвојено. Хлеб је полаган у руку онога ко се причешћује. Вино је примано из путира[38]. На ово указује и свети Амвросије Медиолански на Западу, када, обраћајући се цару Теодосију, каже: „Како да рашириш руке са којих капље крв од неправедног убиства? Како са таквим рукама да прихватиш пресвето Тело Господње? Како да узмеш у своја уста часну Крв, а у гневу си пролио крв невиних људи?“[39]
Ова древна пракса дозвољавала је, наравно, паралелну употребу лжице (кашичице) у изванредним ситуацијама, као што је причешће тешког болесника или потреба свакодневног причешћивања верних у дому и пустињака на месту њиховог тиховања. Треба такође навести податак да се лжица користила на Истоку од стране Коптâ и несторијанаца после њиховог отцепљења од Византинаца у 4. веку[40].
Константин Калиник пише да је лжица у виду кашичице посведочена од 10. века[41]. Није нам познато одакле црпи овај податак. Могуће је да се ослања на сведочанство које се приписује Григорију Декаполиту (9. век), о причешћивању лжицом[42]. Ипак, овај текст није старији од 14. века[43]. Од 9. века па надаље преовлађују нова мишљења о начину причешћивања верника и настају нове практичне потребе које намећу, прво на локалном, а затим на васељенском нивоу, употребу лжице (кашичице).
Разлози за преовладавање лжице
Свети Симеон Солунски (15. век) пише да је лжица преовладала „из неких разлога“[44]. У питања која су допринела овој промени улазе и случајеви скрнављења светог Причешћа чуваног по домовима од стране неких лоших хришћана. Такође je недостатак ђаконâ отежавао причешћивање под оба вида[45]. Практичне потешкоће које настају приликом причешћивања новорођенчади, болесникâ и самртникâ допринели су новом начину причешћивања лжицом, „најблагообразнијег“ према изразу патријарха цариградског Михаила Оксита[46]. На Западу, али и на Истоку, преовладало је од 9. века мишљење да се хришћани лаици не причешћују из руке[47]. Од обичајне праксе која је преовладала на Истоку пренела се и у Шпанију пракса да се од краја 7. века даје Τело Господње умочено у освећено вино. Ово је на Западу било забрањено од стране Сабора 675. године[48]. Овај обичај мешања дарова у посудама забранио је, како смо видели, и петошести (трулски) васељенски сабор.
Фактор у општем прихватању лжице представља и развој проскомидије и преовладавање честицâ. Њена практична употреба, пре свега за сједињење вина и воде, помиње се у најстаријем тексту који описује поредак проскомидије (12. век)[49]. Валсамон (12. век) помиње ширење употребе лжице „у неким Црквама“[50]. У истом периоду наводи се лжица и у тумачењу свете Литургије приписиваном Софронију Јерусалимском[51]. Свети Симеон Солунски сматра лжицу неопходном због мешања часних Дарова „јер је потребно да се сваки верник причести и од Тела и од Крви Христове заједно“.[52] Преовладавање лжице као најприкладнијег начина причешћивања није без везе са начином причешћивања Латинâ који не раздељују хлеб[53].
Закључак
Изучавање историје начина причешћивања верних води нас до закључка да су се од првих векова до 10. века хришћани причешћивали часним Даровима одвојено, примајући хлеб у своје руке од стране служашчег свештеника („λαβὶς τῶν χειρῶν“, лавис тон хирóн). Лжица као литургијски сасуд позната је већ од 4. века као алатка за алтернативно решење, за ванредне случајеве и посебне потребе. Текстови житија из 7. века нас информишу да се лжица среће и у виду кашичице. Од 11. века се повезује са проскомидијом (честице). Од 12. века посведочена је на локалном нивоу. Као уопштена пракса преовлађује од 14. века. Термин лавис у смислу машице задржао се и за кашичицу због снажног символизма и упућивања на угљен узет са олтара. Угљен је видео Исаија, дакле дрво „уједињено са ватром; тако и хлеб Причешћа није обичан хлеб већ уједињен са божанским“[54]. Наравно, није случајно да лжица задобија и мистички карактер у смислу да представља образац Богородице јер „тамо ватрену природу угљена машице са жртвеника узеше, а ова, примивши у себе огањ Божанства, не сагоре већ се прослави“[55].
Дакле, традиција наше Цркве по питању историје, употребе из практичних разлога и символике лжице јасна је и богата. Изучавање и урањање у ову традицију може да дâ одговоре на проблематику која се, било под изговором било истински, поставља у наше време. Може да просветли колико оне који ствари посматрају духовно и разумеју смисао речи „јер Хлеб је Божји онај који силази с неба и даје живот свету“[56] толико и оне који желе да буду оригинални, а уз њих и оне који имају потешкоће да се удубе у чудо светих Тајни, саплитани помислима својих сумњи.
(Превод јелинског текста објављеног у часопису Јеладске Цркве „Ефимериос“, свеска 4, јул – август 2020, 21-29).
Превео: Немања Костић
[1] Σκαρλάτου Δ. Βυζαντίου, Λεξικòν ἀρχαίας ἑλληνικῆς γλώσσης καί καθαρευούσης, τόμ. Α΄, Ἀθῆναι 1964, 775.
[2] Ис. 6, 6 – 7.
[3] Σωφρονίου Πατριάρχου Ἱεροσολύμων, Λόγος περιέχων τὴν ἐκκλησιαστικὴν ἅπασαν ἱστορίαν καὶ λεπτομερῆ ἀφήγησιν πάντων τῶν ἐν τῇ θείᾳ ἱερουργίᾳ τελουμένων, PG 87, 3984C: „ Ὧσπερ Σεραφεὶμ ἔλαβε τòν ἄνθρακα καὶ δέδωκε τῷ Ἠσαΐᾳ, οὕτως καὶ οἱ ἱερεῖς λαμβάνουσι τòν ἄρτον ἤτοι τò Δεσποτικòν σῶμα καὶ διδόασι τῷ λαῷ.” Види и Ἰωάννου Μ. Φουντούλη, Λειτουργική Α΄: Εἰσαγωγὴ στὴ θεία Λατρεία, Θεσσαλονίκη 2000, 49.
[4] Мат. 26, 26 – 28. Види такође Марк. 14, 22 – 24; Лук. 22, 19 – 20 и IКор. 11, 23 – 25.
[5] Νικήτα Πάσσαρη, Ἡ παράσταση τῆς Κοινωνίας τῶν Ἀποστόλων στή βυζαντινὴ τέχνη (6ος αἰ. – α΄ μισό 15ου αἰ.), Τόμος 1 – Κείμενο, διδακτορικὴ διατριβή, Ἀθήνα 2015.
[6] Εὐσεβίου Καισαρείας, Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία, Βιβλίο Ζ΄, 9, 4, Ἐπιστολὴ Ἐπισκόπου Ρώμης Ξύστου (285 μ. Χ.): „Εὐχαριστίας γὰρ εἰσακούσαντα καὶ συνεπιφθεγξάμενον τò Ἀμήν, καί τραπέζῃ παραστάντα, καὶ χεῖρας εἰς ὑποδοχὴν τῆς ἁγίας τροφῆς προτείναντα…“
[7] Διαταγαὶ τῶν Ἁγίων Ἀποστόλων, VIII, Sources Chretiénnes 336, 210 (= PG 1, 1109): „Ὁ μὲν ἐπίσκοπος διδότω τὴν προσφορὰν λέγων· Σῶμα Χριστοῦ. Καὶ ὁ δεχόμενος λεγέτω· Ἀμήν. Ὁ δὲ διάκονος κατεχέτω τò ποτήριον καὶ ἐπιδιδοὺς λεγέτω· Αἷμα Χριστοῦ, ποτήριον ζωῆς. Καί ὁ πίνων λεγέτω· Ἀμήν.”
[8] Μεγάλου Βασιλείου, Ἐπιστολὴ Γ΄, PG 32, 485А: „Тῷ στόματι τῇ ἰδίᾳ χειρί”.
[9] Κυρίλλου Ἱεροσολύμων, Μυσταγωγικὴ Κατήχησις Ε΄, 21, 22, Sources Chrétiennes 126, 170·172: „Προσιὼν οὖν, μή τεταμένοις τοῖς τῶν χειρῶν καρποῖς προσέρχου, μηδὲ διῃρημένοις τοῖς δακτύλοις· ἀλλὰ τὴν ἀριστερὰν θρόνον ποιήσας τῇ δεξιᾷ, ὡς μελλούσῃ βασιλέα ὑποδέχεσθαι, καί κοιλάνας τὴν παλάμην δέχου τò σῶμα τοῦ Χριστοῦ, προσέρχου καὶ τῷ ποτηρίῳ τοῦ αἵματος, μὴ ἀνατείνων τὰς χεῖρας, ἀλλὰ κύπτων καὶ τρόπῳ προσκυνήσεως καί σεβάσματος λέγων τò Ἀμήν. Ἁγιάζου καὶ ἐκ τοῦ αἵματος μεταλαμβάνων Χριστοῦ“.
[10] F. A. Brightman, Liturgies Eastern and Western, Oxford, At the Clarendon Press, 1896, 63: „Ὁ Κύριος εὐλογήσει καί ἀξιώσει ἡμᾶς ἁγναῖς ταῖς τῶν δακτύλων λαβαῖς λαβεῖν τòν πύρινον ἄνθρακα καὶ ἐπιθεῖναι τοῖς τῶν πιστῶν στόμασιν εἰς καθαρισμòν καί ἀνακαινισμòν τῶν ψυχῶν αὐτῶν καί τῶν σωμάτων, νῦν καί ἀεί καί εἰς τούς αἰῶνας τῶν αἰώνων“.
[11] F.A. Brightman, нав. дело, 64: „Ἐπαίρουσι τοὺς δίσκους καὶ τοὺς κρατῆρας εἰς τò μεταδοῦναι τῷ λαῷ“.
[12] Види: Ἀριστείδη Γ. Πανώτη, Ἡ θεία Λειτουργία τοῦ Ἁγίου Ἰακώβου τοῦ Ἀδελφοθέου, ἤτοι ἡ τέλεσις τῆς θείας Εὐχαριστίας τῶν Ἐκκλησιῶν Ἀντιοχείας καί Ἱεροσολύμων κατὰ τὴν παλαιοχριστιανικὴν τάξιν, Ἀθῆναι 1986, 59.
[13] Ἰωάννου Μ. Φουντούλη, Κείμενα Λειτουργικῆς, τεῦχος Γ΄. Θεῖαι Λειτουργίαι, Θεσσαλονίκη 2007, 376-377.
[14] Ἰωάννου Μ. Φουντούλη, Κείμενα Λειτουργικῆς Γ΄. Θεῖαι Λειτουργίαι, Θεσσαλονίκη 2007, 61.
[15] Ἰωάννου Μ. Φουντούλη, исто, 54. О традицији више хлебова и више путира у историји Литургије види: Παναγιώτη Ἰ. Σκαλτσῆ, «Οἱ πολλοὶ ἄρτοι καὶ τὰ πολλὰ ποτήρια στὴ θεία Λειτουργία», у «Ἱερουργοί καί Φιλοθεάμονες». Κεφάλαια Ἱστορίας καί Θεολογίας τῆς Λατρείας [Λειτουργικά καί Ὑμνολογικά Παράλληλα -1], ἐκδ. Κυριακίδη, Θεσσαλονίκη 2014, 563-616.
[16] Mansi 3, 720.
[17] Παναγιώτη Ν. Τρεμπέλα, Αἱ τρεῖς Λειτουργίαι κατὰ τοὺς ἐν Ἀθήναις κώδικας, Ἀθῆναι 1982, 150.
[18] Ἰουστίνου, Ἀπολογία, 67, PG 6, 429 C.
[19] Συμεὼν Θεσσαλονίκης, Ἀποκρίσεις πρός τινας ἐρωτήσεις Ἀρχιερέως, ΜΑ΄, 155, 889Β:„Ἐν καθαρῷ τινι τόπῳ ἁπλοῦντας ἱερὸν ὕφασμα, ἐπάνω τούτου τιθέναι ἅγιον κάλυμμα• ἐπὶ τοῦ καλύμματος δὲ διὰ τῆς λαβίδος τοῦ παναγίου ἄρτου μερίδα ” Πρβλ. Μεγάλου Βασιλείου, Ἐπιστολή Γ΄, PG 32, 485 A.
[20] Σωφρονίου, Βίος ὁσίας Μαρίας, Δ΄, 34, PG 87 3 , 3721 C.
[21] Σωφρονίου, нав. дело, PG 87 3 , 3721 A.
[22] Σωφρονίου, нав. дело, PG 87 3 , 3721ΟΒ.
[23] Σωφρονίου, нав. дело, PG 87 3 , 3721A.
[24] Σωφρονίου, Ἀφήγησις θαυμάτων τῶν ἁγίων Κύρου καί Ἰωάννου, PG 87 3 , 3457BC: „Πολλάκις δὲ καὶ τὸ ποτήριον ἐβάσταζον ἁγίου σώματος Δεσποτικοῦ πεπληρωμένον καὶ αἵματος, καὶ προσελθεῖν αὐτῷ προετρέποντο“. Види и: Robert F. Taft, A History of the Liturgy of st. John Chrysostom, vol. VI, The Cmmunion, Thanksgiving, and concluding Rites, Rome 2008, 283.
[25] Δανιήλ Γεωργоπούλου (Ἱεροδιδασκάλου), Ἱερὰ Ἀνθολογία περὶ τῶν σεπτῶν καὶ θείων ἑπτὰ Μυστηρίων τῆς Ἐκκλησίας, Βενετία 1833, 36.
[26] F. Nau, “Le texte grec des récits utiles à l’ âme d’ Anastase (le Sinaite)”, Oriens Christianus 3 (1903) 61-62 : «Καὶ τοῦ ἔστειλαν μέσα σὲ αὐτὸ τὸ σκεῦος ἁγία μερίδα σώματος μαζὶ καὶ τιμίου αἵματος. Ἀφοῦ τράβηξε πάνω στὸ στύλο τὴν ἁγία μετάληψη, κρατώντας τὸ ἅγιο ποτήριο καὶ τὸ κοχλιάριο μετέλαβε» («Καὶ ἔστειλαν αὐτῷ εἰς αὐτὸ ἁγίαν μερίδα μετὰ καὶ τοῦ τιμίου αἵματος. Ἑλκύσας οὖν ἄνω τὴν ἁγίαν μετάληψιν, κρατῶν τὸ ἅγιον ποτήριον καὶ τὸ κοχλιάριον, διεκρίνετο μεταλαβεῖν»). Види и: Robert F. Taft, нав. дело, 283-284.
[27] Ἁγίου Συμεὼν Ἀρχιεπισκόπου Θεσσαλονίκης (1416/17-1429), Ἔργα Θεολογικά, κριτικὴ ἔκδοσις μετ’εἰσαγωγῆς ὑπὸ D. Balfour [Ἀνάλεκτα Βλατάδων, 34], Θεσσαλονίκη 1981, 249.
[28] Πέτρου Ἀρκουδίου, De Concordia Ecclesiae Orientalis…, Luterie Parisiorum, M. DC. LXXII, III, σ. 53. Види и: Παναγιώτη Ν. Τρεμπέλα, нав. дело, 150.
[29] Παϊσίου Λιγαρείδη, Ἀνακεφαλαίωσις…, ἐν χφ 571 τοῦ Μετοχίου τοῦ Παναγίου Τάφου φφ 254 ν -255 ν .
Βλ. καί J. Goar, Εὐχολόγιον sive Rituale Graecorum, Graz 1960, σ. 130.
[30] Ἑρμείου Σωζομενοῦ, Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία, 3,5, PG 67, 1529 A.
[31] Παϊσίου Λιγαρείδη, „Διὰ τὸ πονηρὸν τῆς γυναικὸς ταύτης, ὡς λέγεται, ὁ χρυσοῤῥήμων προσέταξε μὴ ἐν τῇ χειρὶ πλέον δίδοσθαι τὸ κυριακὸν σῶμα, καθὼς ἔθος ἦν ἐν τῇ Ἐκκλησίᾳ, ἀλλά γε δι’αὐτῆς τῆς λαβίδος ἔσω αὐτῆς φερούσης τὸν τίμιον ἄνθρακα ψυχὴν καθαγνιζούσης καὶ χείλη”, нав. дело, 255 ν -255 ν.
[32] Ἰωάννου Χρυσοστόμου, Ἔπαινος τῶν ἀπαντησάντων ἐν τῇ Ἐκκλησίᾳ καὶ περὶ εὐταξίας ἐν ταῖς δοξολογίαις, PG 56, 136: «Ἀλλ’οὐκ ἐτόλμησεν ἅψασθαι τῇ χειρὶ τὰ Σεραφείμ, ἀλλὰ τῇ λαβίδι, σὺ δὲ τῇ χειρὶ λαμβάνεις». Види и PG 49, 345.
[33] Види Νικοδήμου Ἁγιορείτου, Πηδάλιον, издање 2, Ρηγоπούλου, Θεσσαλονίκη 1987, 311.
[34] N. Borgia, Il Commentario Liturgico di s. Germano…, Grottaferrata 1912, 36-37 (= PG 98, 433 A): «Тὸν κατέχοντα (ἱερέα) τὸν νοερὸν ἄνθρακα τῇ λαβίδι τῆς χειρὸς αὐτοῦ ἐν τῷ θυσιαστηρίῳ καὶ ἁγιάζοντα καὶ καθαίροντα τοὺς προσδεχομένους καὶ μεταλαμβάνοντας».
[35] Γ. Ράλλη-Μ. Ποτλῆ, Σύνταγμα…, τόμ. Β΄, 546 – 547: „Ὥστε, εἴ τις τοῦ ἀχράντου σώματος μετασχεῖν ἐν τῷ τῆς συνάξεως βουληθείη καιρῷ, καὶ ἓν πρὸς αὐτὸ τῇ μετουσίᾳ γενέσθαι, τὰς χεῖρας σχηματίζων εἰς τύπον Σταυροῦ, οὕτω προσίτω καὶ δεχέσθω τὴν κοινωνίαν τῆς χάριτος”. Νικοδήμου Ἁγιορείτου, Πηδάλιον, 310-311.
[36] Νικοδήμου Ἁγιορείτου, Πηδάλιον, 311.
[37] Ἰωάννου Δαμασκηνοῦ, Ἔκδοσις ἀκριβὴς τῆς ὀρθοδόξου πίστεως, 4, PG 94, 1149 A: „Προσέλθωμεν αὐτῷ πόθῳ διακαεῖ καὶ σταυροειδῶς τὰς παλάμας τυπώσαντες, τοῦ ἐσταυρωμένου τὸ σῶμα ὑποδεξώμεθα”.
[38] Види: Παναγιώτου Ν. Τρεμπέλα, нав. дело, 149-150.
[39] Θεοδωρήτου Ἐπισκόπου Κύρου, Ἐκκλησιαστικῆς Ἱστορίας, Λόγος πέμπτος, κεφ. ΙΖ΄, PG 82, 1232 D: „Πῶς δὲ τὰς χεῖρας ἐκτενεῖς ἀποσταζούσας ἐπὶ τοῦ ἀδίκου φόνου τὸ αἷμα; Πῶς δὲ τοιαύταις ὑποδέξῃ χερσὶ τοῦ Δεσπότου τὸ πανάγιον σῶμα; πῶς δὲ τῷ στόματι προσοίσεις τὸ αἷμα τὸ τίμιον, τοσοῦτον διὰ τὸν τοῦ θυμοῦ λόγον ἐκχέας παρανόμως αἷμα;”
[40] Eusebii Renaudotii, Liturgiarum Orientalium Collectio, τόμ. Α΄, Parisiis 1716, 195-196 и 262.
[41] Κωνσταντίνου Καλλινίκου (Πρωτ/ρου), Ὁ Χριστιανικὸς Ναὸς καὶ τὰ τελούμενα ἐν αὐτῷ, ἔκδ. Γρηγόρη, Ἀθῆναι 1969, 190.
[42] Γρηγορίου Δεκαπολίτου (ψευδ.), Λόγος ἱστορικός…, PG 100, 1204 B: «Καὶ πάλιν εἶδε ὁ Σαρακηνὸς ἐκ τρίτου τὸν ἱερέα μεταδιδόναι ἐκ τοῦ σώματός τε καὶ τοῦ αἵματος τοῦ παιδίου μετὰ τῆς λαβίδος τοῖς μεταλαμβάνουσιν».
[43] H. G. Beck, Kirche und theologische Literatur im Byzantinischen Reich, München 1959, 579.
[44] Ἁγίου Συμεὼν Ἀρχιεπισκόπου Θεσσαλονίκης (1416/17-1429), Ἔργα Θεολογικά…, 249.
[45] Νικοδήμου τοῦ Ἁγιορείτου, Πηδάλιον, 311, σχ.1.
[46] «Περὶ τῆς ὑπαλλαγῆς τῆς μεταλήψεως τῶν ἁγιασμάτων τοῦ Χριστοῦ», у Les Regestes du Patriarcat de Constantinople, I: Les actes des patriarches, 1-3, издање V. Grumel (Le Patriarcat byzantine, I, Kadiköy–Istanbul 1932, и издање J. Darrouzès, Paris 1977, 1979, 1991. Види и: Μανουὴλ Ἰ. Γεδεών, Ἀρχεῖον ἐκκλησιαστικῆς ἱστορίας, Κωνσταντινούπολις 1911, 40. Robert F. Taft, нав. дело, 293. Види и: π. Δημητρίου Τζέρπου, Ἐφόδιον ζωῆς. Ἡ μετάδοση τῆς θείας Κοινωνίας στοὺς ἀσθενεῖς ποὺ ἀντιμετωπίζουν κίνδυνο θανάτου. Συμβολὴ στὴν Ποιμαντικὴ Λειτουργική, ἐκδ. «Τῆνος», Ἀθήνα 2001, 37, 91. Види и: Ἰωάννου Μ. Φουντούλη, Λειτουργικὴ Α΄…, 48.
[47] Сабор у Руени, вероватно 880. Συμεὼν Θεσσαλονίκης, Διάλογος…, Θ΄, PG 155, 301 A. Види и: Παναγιώτου Ν. Τρεμπέλα, нав. дело, 150.
[48] Mansi 11, 155. Види и: Παναγιώτου Ν. Τρεμπέλα, нав. дело, 150.
[49] V. Laurent, “Le vituel de la proskomidie et le métropolite de Crète Élie », Revue des Études Byzantines 19 (1958) 131. Види и: Robert F. Taft, нав. дело, 294-297. Од истог аутора: “Byzantine Communion Spoons: A Review of the Evidence”, у Dumbarton Oaks Papers (DOP), 50 (1996) 209-238.
[50] Γ. Ράλλη-Μ.Ποτλῆ, Σύνταγμα…, τόμ. Β΄, 548-549.
[51] Σωφρονίου Ἱεροσολύμων (ψευδ.), ὅ.π., PG 87 3 , 3985 B.
[52] Συμεὼν Θεσσαλονίκης, Διάλογος…, Δ΄, PG 155, 284 D: „Ἐπεὶ χρεία καὶ ἐκ τοῦ σώματος ὁμοῦ καὶ τοῦ αἵματος τοῦ Χριστοῦ κοινωνῆσαι πάντα πιστόν”.
[53] Παναγιώτου Ν. Τρεμπέλα, «Ὁ ρωμαϊκὸς λειτουργικὸς τύπος», у Ἐπιστημονικὴ Ἐπετηρὶς Θεολογικῆς Σχολῆς Πανεπιστημίου Ἀθηνῶν 15 (1960-1964) 198.
[54] Ἰωάννου Δαμασκηνοῦ, Ἔκδοσις ἀκριβὴς τῆς ὀρθοδόξου πίστεως, 4, PG 94, 1149 B.
[55] Ἰακώβου Μοναχοῦ, Λόγος Δ΄, Εἰς τὸν Εὐαγγελισμόν, PG 127, 641 D.
[56] Јн 6, 33.
Извор: http://www.spc.rs
