У понедељак, 8/21. септембра 2020. године, наша света Црква врши спомен на Рођење Пресвете Богородице. Посебно ће бити свечано прослављено у оним местима где је овај празник храмовна слава, као што је у Парагама и у Шангају крај Новог Сада.
Протојереј Александар Шмеман о Празнику Рођења Пресвете Богородице:
Основа поштовања коју је Црква указивала Дјеви Марији је било Њено послушање Богу и слободно поверење којим је Она одговорила на позив који никада, пре тога, нису чуле људске уши. Православна Црква је свагда наглашавала ту везу Дјеве Марије са човештвом и свагда се, ако тако може да се каже, дивила Дјеви Марији као најбољем, најчистијем и најузвишенијем плоду људске историје, људскога искања Бога и, у Богу, крајњега смисла и крајњега садржаја самога човештва. И док је на Западу, у западном Хришћанству, у средишту поштовања Марије свагда стајао Њен лик као лик Дјеве, чије Девство није било нарушено Њеним Материнством, на православном Истоку у средишту љубави према Дјеви Марији, у средишту сагледања и понављам још једном, радосног дивљења Њеној тајни, од самога почетка стоји и до данас остаје Њено Материнство и Њена крвна свеза са Исусом Христом.
Православни Исток се, пре свега, радује томе што је у доласку Сина Божјег на земљу, у спаситељском јављењу Бога Који је постао човек да би сјединио човека са Богом, учествовао и сам човек, само човештво. И оно што је најдубље и најрадосније у хришћанској вери је управо та Христова саприродност нама људима: то што је Он истински човек, а не нека утвара која личи на нас и не неко тајанствено приказање, него што је Он један од нас, што је Он Својим човештвом свезан са нама занавек!
Када то схватимо онда нам постаје сасвим јасно и љубвено поштовање које Црква указује Оној Која је Христу дала то човештво, Која Му је дала наше тело и нашу крв, и благодарећи Којој је Он, Христос, могао назвати Себе онако како је увек Себе називао: Син Човечији, односно Син Божји и Син Човечији!
Али, нама је, авај, много ближа идеја о наследности зла. И, заиста, толико је зла око нас да је та вера у човека, у његову слободу, у могућност добре и светле наследности већ готово сасвим умрла у нама и уступила место скептицизму и сумњи. Упркос свему томе, Црква нас на дан када, са великом вером и радошћу, празнује рођење мале Девојчице Марије, у Којој се стекло све што је добро, сва морална лепота и све савршенство који чине истинску човекову природу, позива да одбацимо управо тај и такав зли скептицизам и ту, очајањем затровану, сумњу. Њоме, том новорођеном Девојчицом, и у Њој свет среће Христа Који му долази у сусрет. Она је наш дар Христу и наш сусрет са Богом. И, гле, ево нас већ на путу ка Витлејемској пећини, на путу и сверадосној тајни Богоматеринства.
У сусрет Празнику: Рођење Пресвете Богородице
