Страшно ми је што скоро нико не вреднује чињеницу да је владика Стефан Шарић од првог до последњег дана, неуморно, по дванаест сати дневно, ишао са волонтерима и носио хуманитарну помоћ, теглио кесе са брашном, тетрапаке млијека и картоне уља, посјећивао старице и тако даље, радио милион ствари које већина нас не ради, укључујући првог мене. То медијски нико није испратио нити писао о томе. Није уопште занимљиво. Ја први уопште нисам ни знао да Српска Православна Црква даје неку помоћ било коме.
Чим је добио прве симптоме, отишао је у болницу, тестирао се, није се крио, заражавао друге, и сад је тамо и у тешкој је ситуацији. Украткo, понашао се најодговорније могуће, био волонтер и одговорни грађанин, али ипак вирус не бира.
Да смо у Енглеској или Америци, он би био херој, припадник елите и више класе који се бацио у борбу, сви би рекли како њихови попови храбро страдају са народом, не боје се, а наши се возају у џиповима. Овако, пошто је Србин, по несрећи још и из Републике Српске, те поврх свега ипак се ради о Српској Православној Цркви, а ми смо колективно жртве самопрезира, он је у нашим медијима само „сарадник Патријарха који је можда заразио још неке“.
Извор: ауторова фејсбук-страница
