Опет је близу Велики пост, тих седам недеља које претходе радосном и светлом празнику Васкрсу, у току којих смо позвани да се удубимо у себе, у своје скивено „ја” и да тамо, у дубини, оценимо свој живот, да га сагледамо у светлу истине, добра и лепоте, коју од искона излива Христов Лик.
Пост је време покајања. Покајање у најдубљем смислу речи значи управо самопреиспитивање, способност да себе сагледамо на нови начин, да се на један целовит начин осврнемо на себе и свој живот. Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт. 4, 17) – овим речима, овим позивом, почела је Христова проповед, зато што управо Његов долазак и наш сусрет са Њим чине могућим истинско кајање, истинско обновљење. Тек када угледамо нешто апсолутно чисто и лепо можемо, као супротност томе, сагледати прљавштину и нечистоту. Док год седимо у тами, мемли и прљавштини, док год смо на њих навикли, док год их доживљавамо као нешто нормално, дотле није могуће никакво истинско покајање, никакво истинско преиспитивање свог живота.
Ближи нам се време које Црква у својим молитвама назива пролећем поста, временом очишћења и обновљења, временом када се свако од нас сабира, припрема за проверу, за суд, за поновно отварање унутарњих очију, за светлост и истину. То време почиње Недељом праштања. На дан уочи Великог поста, после вечерње, верници траже опроштај једни од других, водећи се Христовим речима: „Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш небески неће опростити вама сагрешења ваша” (Мт. 6, 15).
Шта, дакле, значи опростити? Постоје различите врсте праштања. Када нам неко други учини нешто што нама није по вољи, ми понекад реагујемо овако: „Па добро, шта од њега и очекивати? Он није вредан чак ни моје љутње, зато му са лакоћом праштам”. Истина је, наравно, да овде нема никаквог праштања, да је у питању презир заснован на осећају своје моралне надмоћи или, у крајњој анализи, на гордости. Наравно, „праштање”, које, заправо, проистиче из ниподаштавања других, није оно на које нас позива Христос.
Зашто нама Бог опрашта, зашто нам је Христос опростио? Свакако не из презира, нити зато што смо, у поређењу са Њим, уистину мали, ниски и недостојни било какве пажње. Речено је: „Бог тако заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао” (Јн. 3, 16). Истинско праштање је праштање из љубави, а љубав је, наравно, неспојива са тиме да човека елиминишемо из своје свести, иако ми то веома често видимо као суштину праштања.
Важно је разумети да прави, потпуни, божански опроштај јесте плод препознавања сваког човека као носиоца Божјег лика, као предмета Божје љубави, на чему се заснива и хришћанска вера. Бог воли грашника и опрашта му не зато што је он мали, слаб, грешан, неспособан за било шта друго, него зато што нема тог греха који може до краја помрачити човеково божанско порекло и призвање. Опроштај се не односи на грех и зло, већ на човека. Праштање је плод вере да човек није оно што је постао, већ нешто бескрајно узвишеније, у висину позвано.
Стога, када на почетку поста једни од других тражимо опроштај то не значи да затварамо очи пред туђим греховима и манама, већ да не пристајемо да човека сведемо на његову злу и грешну појавност, јер верујемо у њега, верујемо да зло и неправда нису његова истинска суштина. Ето зашто праштање носи у себи снагу препорођења и обновљења; ето зашто оно узвишује и онога који прашта и онога коме се прашта; ето зашто се њиме пали пламен новог, светлог живота. Јер праштање је вера у непобедивост добра и светлости, окретање од срамног ка узвишеном и чистом, не цинична равнодушност, већ позив себи и другоме да се издигнемо изнад онога што је, нажалост, постало „нормално” стање нашег бића, да се сусретнемо тамо где се обично више не сусрећемо. Праштање је истински чин светлог стваралаштва.
Протопрезвитер Александар Шмеман, Беседе на Радију-Слобода,
трећи том, Каленић, Крагујевац 2017, стр. 193 – 195.
