Васкршњи број нашег листа Виноград Господњи доноси одговор презвитера Вељка Васиљева на питање у вези са улогом језика у богослужењу Цркве:
Будући да се на пасхалном вечерњем богослужењу чита одељак из Јеванђеља по Јовану на више језика, можете ли нам рећи нешто о тој пракси и о улози језика у богослужењу уопште?
Језик је нама људима дар од Бога који нам је дат за међусобно општење и разумевање, али, пре свега, језиком прослављамо Бога и благодаримо Му на том дару, као и на свим другим даровима.
У Књизи постања наилазимо на библијски опис пометње језика, односно раздељивања једног заједничког језика на многе језике. Укратко, људи су намеравали да саграде кулу која ће бити висока до неба како би се наругали Богу, показујући да су моћни као Бог. Међутим, ту лошу намеру спречио је Бог пометњом људског језика (ср. IМојс. 11, 4 – 9). Ова библијска повест преноси читавом човечанству битну поуку дату од Бога: ако људи чине нешто да се наругају Богу или пак покушавају да преузму на себе Божје прерогативе, самим тим чине зло. Губитком заједничког језика људи нису били спречени само у злоделу које су наумили већ су изгубили један велики дар који би им још много користио да су га употребљавали у славу Божју.
На почетку новозаветне књиге Дела светих апостола читамо о чудесном догађају силаска Светог Духа на апостоле, после којег су апостоли изишли из места где су били сабрани и почели да проповедају окупљеном народу Богочовека Христа. Без обзира на то што су сви људи који су слушали апостолску проповед говорили различитим језицима, они су савршено разумели све што су апостоли, испуњени Духом Светим, говорили. У овом чудесном догађају на дан Педесетнице, на дан рођења новозаветне Цркве, видимо да управо у Цркви, која је Тело Христово, све разлике које људе међусобно раздвајају бивају превазиђене, укључујући и језик којим они говоре. Наиме, Духом Светим сви људи у Цркви постају једно Тело Христово, без обзира на њихово порекло, језик, обичаје, традицију, културу и остало.
Наша заједница са Богом и са другим људима у Цркви пројављује се на светим богослужењима, на која се сабирамо да прослављамо Бога и да Му благодаримо за сва видљива и невидљива доброчинства. Редовним присуствовањем и учествовањем у богослужењима Цркве, постепено, често и неприметно, задобијамо многе дарове. Један од њих је и тај да када било где на свету одемо у православни храм и присуствујемо светој Литургији, ми је разумемо без обзира на то на ком језику се она служи. У већим православним центрима често се дешава да се за једном певницом поје на више језика, као што су грчки, арапски, црквенословенски, руски или неки други од језика. Поред многобројних особености сваког од језика који се користе у богослужењу Цркве, – имајући притом на уму да се на некима од тих језика православно богослужење кроз историју развијало, што је случај са грчким језиком, – ипак сви ти језици имају једну заједничку особину, а то је могућност да се речима на богослужењима прослављају Господ и Његови свети угодници.
У том смислу не можемо рећи да су неки језици сами по себи „православниˮ, а да су неки други сами по себи „неправославниˮ. Сваки језик је подједнако православан ако се њиме прославља Господ. Исто тако, сваки језик може бити не само неправославан него и штетан по наше спасење уколико га злоупотребљавамо, уколико речима тог језика изражавамо све оно што стоји у супротности са начелима јеванђелског живота, живота у Цркви, односно ако речима неког језика изражавамо зле и рђаве мисли, ако клеветамо некога, говоримо лажи или чинимо друга нечасна дела служећи се речима. Као православни хришћани, ми смо призвани да језиком, односно речима, пре свега сведочимо љубав Божју, али ништа мање и љубав према ближњима.
Један од назива богослужења на које се односи питање јесте вечерње љубави. Реч је о јединственој служби у току литургијске године, украшеној посебним карактеристикама. То је једино вечерње у току године које свештенослужитељи служе у потпуном одјејанију, управо као и свету Литургију. У неким светогорским манастирима уобичајено кађење за време појања Господи возвах уместо ђакона врши игуман, „ходећи између двојице ђакона са свећамаˮ. Уместо редовног дневног прокимена поје се велики прокимен који гласи: „Ко је Бог велики као Бог наш? Ти си Бог који чиниш чудесаˮ (Пс. 76, 14 – 15). На вечерњем се, уместо входа са кадионицом, врши вход са светим Јеванђељем, што нам најављује да се на тој служби чита свето Јеванђеље. На поменутом богослужењу се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у којем се описује јављање Васкрслог Господа Христа ученицима, међу којима се није налазио апостол Тома (Јов. 20, 19 – 25). Заповест Васкрслога Господа јесте да се Јеванђеље о Његовом Васкрсењу из мртвих проповеда по свему свету (Марк. 16, 15), зарад спасења оних који поверују и крсте се. Наравно, у складу са читавом делатношћу Христовом у овоземаљском животу, Господ истиче како то учење и крштавање треба да буде објављено свим народима (Мат. 28, 19). Показујући и кроз богослужење како Јеванђеље о Васкрсењу јесте намењено свим народима, у неким Православним Црквама постоји обичај да се Јеванђеље на овај дан чита на много језика. Светогорски богослужбени устав, који читаву Светлу седмицу назива Седмица нове твари, овако даје упутство свештенослужитељима: „После прокимена ђакон излази са Јеванђељем у припрату, а други свештеници са Јеванђељем на разним језицима одлазе на јужну и северну страну храма, док игуман стаје на царске двери. (…) Кад игуман прочита први део, свештеници читају тај исти део један за другим на разним језицима, а последњи чита ђакон из припрате. Када ђакон заврши први део, (…) звонар звони у сва звона.ˮ Све ово доприноси веома свечаном и величанственом карактеру ове службе. Слично се поступа и у другим храмовима где постоји пракса да се на вечерњем љубави јеванђелски одељак чита најпре на говорном језику средине у којој се служи ово богослужење, а потом на древним језицима, – онима на којима је то сведочанство настало и најпре преведено, – а потом на свим језицима и наречјима која се могу срести у локалној средини, испуњавајући заповест Христову да се свакоме народу благовести Васкрсење Христово, без којег би вера наша била узалудна (IКор. 15, 14 – 17).
У Цркви све разумемо Духом Светим, али објављујемо на свим језицима које знамо да је Господ и Творац свих нас победио смрт, уставши из мртвих, да би они који још увек нису чланови Цркве поверовали и добили живот вечни. Вечерње љубави нас, дакле, читавим својим поретком опомиње и позива да чинимо онако како и појемо у једној од закључних песама ове величанствене и поучне службе. Позива нас да загрлимо једни друге и да заједно појемо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши.ˮ
Извор: Виноград Господњи, о Васкрсу 2023. године, стр. 16 – 17.
