„Диван је Бог у светима Својим, Бог Израиљевˮ (Пс. 67, 36). Познате псаламске речи уводе нас у саму суштину наше вере о светости и светитељима Божјим, вере која је заснована на Откривењу Божјем, датом нама људима кроз Свето Писмо и Свето Предање. Ове речи нам, пре свега, сведоче да се Сâм Бог, Који је Једини Свети, пројављује кроз свете Божје угоднике и да, у том смислу, светост није одлика људске него божанске природе. Међутим, Бог све нас без изузетка призива на светост речима: „Будите свети, јер сам Ја свет, Господ Бог Ваш!ˮ (IIIМојс. 19, 2). Дакле, светост је оно што је људима задато и на шта смо сви ми призвани као чланови Цркве. У прилог томе говори и чињеница да свети апостол Павле, обраћајући се конкретним хришћанским заједницама, у својим Посланицама хришћане назива светима: „Светима који су у Ефесу…ˮ (Ефес. 1, 1); „Светима који су у Филипима…ˮ (Филипљ. 1, 1); „Светој и верној браћи у Христу Исусу која су у Колоси…ˮ (Кол. 1, 2). Штавише, људима је заиста и могуће да буду свети, о чему сведочи небројено мноштво знаних и незнаних светитеља Божјих. Али треба знати да људи не могу сами по себи постати свети, маколико се трудили да својим напорима то задобију, што не значи да су подвиг и врлински живот бесмислени. Наиме, светост је дар Божји и пројава благодати Божје у оним људима који су се током свог овоземаљскога живота показали достојним сасудима те благодати Духа Светога која све освећује.
Светитељи су за Цркву носиоци Духа Светога, тајанствени носиоци љубави и дела Божјих у свету, „истинити сведоци присуства и пројаве Божје у народу Божјемˮ. Светитељи нису надљуди или нека врста необичних људи него савршени Божји људи, који су подвигом у благодати Божјој постигли обожење. „То су они који су својом слободном вољом и усељењем Бога у њих, као и сарадњом са Богом, постали, колико је то могуће, подобни Њему, они који су сачували непомућену сличност са Божјом иконом, по којој су и створени.ˮ
Светитељи припадају човечанству и представљају заштитнике рода људског. Они помажу, притичу у помоћ, подносе невоље, подижу наш крст, воле нас и постају својом светошћу пример и узор верницима, тако да се и ми радујемо човекољубивој заједници и богатству њиховог делања. Светитељи имају истинско човекопознање и познају стварну величину тешкоћâ и искушењâ на путу ка обожењу. Због тога и имају у великој мери осетљивост и оданост, милосрђе и љубав према човечанству. Управо због тога ми узносимо наше молитве светитељима као нашим заштитницима и молитвеним заступницима који се моле за нас пред Престолом Божјим. Отуда богатство многобројних светитељских празника, који тако дубоко одликују свакодневни живот православне заједнице, обликујући је као саборно место духовне и свеопште обнове. Истичући примере светих Божјих угодника, Црква верном народу указује на преображајно и савршено дело Духа Светога у човеку, али и на динамичко и стваралачко присуство Бога у свету.
Светост обухвата целокупну личност светитеља, како душу тако и тело, а то је назначење свих хришћана, о чему сведочи апостол Павле: „Не знате ли да су телеса ваша удови Христови? (…) Ко се сједини са Господом, један је дух са Њиме. (…) Или не знате да је тело храм Светога Духа Који је у вама (…)?” (IКор. 6, 15 – 19); „Сâм Бог мира да вас посвети потпуно, и васцели дух ваш и душа и тело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христаˮ (IСол. 5, 23).
Поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бога Живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти светитељâ и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, сведоче да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу.
Још у Старом Завету срећемо сведочанства о чудотворном дејству светих моштију старозаветних Божјих угодника. Тако је самим додиром светих моштију пророка Јелисеја васкрсао мртвац. У Новом Завету Господ Исус Христос је уздигао тело људско на божанску висину и „прославио га славом какву немају херувими и серафимиˮ. Христос је дошао да спасе целога човека, тојест и душу и тело, и да им Васкрсењем омогући победу над смрћу и живот вечни.
Благовест о светим моштима и њиховом побожном поштовању посведочена је и непрекидно се сведочи Светим Предањем, од апостолскога доба до данашњега дана. Небројено је мноштво моштију светих угодника Божјих широм православнога света. Њихова чудеса су неизмерна. Православни хришћани поштују и прослављају све свете који су се подвигом прославили на било ком месту васељене. Сведочанства о томе су многобројна, а овом приликом ћемо навести неколико најупечатљивијих.
Говорећи о чудотворној сили светих моштију, свети Јефрем Сирин вели о светим мученицима: „Они и по смрти дејствују као живи, исцељују болне, изгоне ђаволе и силом Господњом одбијају сваки зли утицај њихов, јер је у светим моштима свагда присутна чудотворна благодат Светога Духа.ˮ
Образлажући зашто хришћани указују побожно поштовање светим моштима, свети Амвросије Милански благовести: „У телу мученика ја поштујем ране примљене за Име Христово; поштујем успомену онога који живи бесмртношћу врлинâ; поштујем освећени прах исповедањем Господа; поштујем у праху семе вечности; поштујем тело које ме поучава да љубим Господа и не бојим се смрти за Њега…ˮ
Говорећи о чудотворству светих моштију, блажени Августин вели: „О чему другом сведоче та чудеса ако не о вери која проповеда да је Христос васкрсао у телу и вазнео се са телом на небо? Јер и сами мученици били су сведоци те вере. За ту веру они су положили живот свој и добили могућност да све ово измоле од Господа. Ради те вере они су претходно показали необично трпљење, да би се затим појавила таква сила у овим њиховим чудесима.ˮ
Свети Јован Дамаскин, сумирајући животворно учење Светога Писма и Светога Предања о побожном поштовању светих моштију, пише: „Светитељи су постали по благодати оно што је Господ Христос по природи, тојест постали су богови по благодати, чиста и жива обиталишта Божја. Јер, говори Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима и бићу им Бог. Притом, Свето Писмо говори: Душе праведникâ су у руци Божјој и смрт их се неће дотаћи. Смрт светих је пре сан неголи смрт. И: Часна је пред Господом смрт преподобних Његових. Према томе, шта је драгоценије него бити у руци Божјој?ˮ
Васељенску веру Цркве о побожном поштовању светих моштију потврдили су богоносни Оци Седмог васељенског сабора својом одлуком: „Господ наш Исус Христос подарио нам је мошти светитељâ као спасоносне изворе који изливају разноврсна доброчинства на немоћне. Стога они који се дрзну одбацити мошти мученикâ: ако су епископи – да се свргну, а ако су монаси и световњаци – да се лише општења. У седмом канону истог сабора се вели: „Ако су који свети храмови освећени без светих моштију мученикâ, наређујемо да се у њима положе мошти уз уобичајену молитву.ˮ
У прилог истини да је поштовање светих моштију саставни део богочовечанског Домостроја спасења сведочи и чињеница да су храмови одувек зидани на гробницама и моштима светитеља и да се света Литургија служи једино на Часној Трпези, односно на антиминсу у коме се налазе честице светих моштију. Поред тога, богослужбене књиге, нарочито Минеји, садрже многобројне црквене песме које се односе на посебно поштовање светих моштију, а Житија светих изобилују сведочанствима о њиховом чудотворном дејству.
Протојереј Велимир Врућинић
Извор: Виноград Господњи, о Божићу 2022. године, стр. 15 – 17.
