Не знам када ми је радост била већа: када сам примао Томос о аутономији Православне Охридске Архиепископије од руке блажене успомене патријарха Павла или данас када се успоставља потпуно литургијско општење са свим архијерејима, свештенством и верним народом Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије.
Ако смем да бирам, дао бих предност данашњој радости, јер се данас на овом евхаристијском општењу остварила потпуна евхаристијска заједница и са оном браћом са којом све до данас нисмо били у евхаристијском општењу. Зато, као исто као на Васкрс, певајмо познати стих из Псалма 117, 24: Овај је дан створио Господ, да се радујемо и веселимо у њему.
Јединство Цркве, Ваша Светости и браћо архијереји, није допуна суштине Цркве, него је сама суштина Цркве. Један је Бог у Светој Тројици у кога верујемо. Једна је Црква Његова, једна је Евхаристија коју му служимо. Не можемо имати две или више Цркава, као што верују протестанти, а тиме две или више Литургија. Зато, улазећи у евхаристијско општење са Српском Православном Црквом, ретроактивно се признају све свете тајне и молитвословља која су извршена у Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији све време док није била у јединству са Српском Православном Црквом, а преко Ње и свим Православним Црквама.
Треба одати велико признање и поштовање архијерејима из Македонске Православне Цркве, на челу са архиепископом Стефаном, који су издржавали неразумне и противцрквене притиске јавности у Републици Северној Македонији. Кажем: противцрквене притиске, јер се ти људи не интересују за канонско црквено решење дугогодишњег проблема, већ их више занимају национале, ”реалнополитичке”, ”геополитичке”, ”црквенополитичке” ”датости”, како се каже у саопштењу Српске Православне Цркве о примању Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије у литургијско општење.
Овом приликом захвалио бих се архијерејима Православне Охридске Архиепископије, часном свештенству, који су, неки од њих, дошли из Републике Северне Македоније само за ову прилику, преподобном монаштву, али особито верном народу који се годинама црквовао по приватним кућама, становима и подрумима, која су била богослужбена места Православне Охридске Архиепископије. Сви они су издржали не само тешке услове за богослужења него и тешке услове постојања, под претњом гоњења и затварања, али када је та жртва за јединство Цркве, они су је са радошћу поднели. Зато не могу да им се не захвалим, јер управо ради те њихове двадесетпетогодишње жртве ми смо данас стигли до данашњег јединства.
Ипак, највећа захвалност за данашње торжество упућујем Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском г. Порфирију и Његовом Блаженству Архиепископу охридском и македонском г. Стефану; првоме јер је показао добру вољу и велику упорност да се проблем раскола коначно реши, а другоме јер је показао спремност за личну жртву да понесе оговарања нецрквених људи у Републици Северној Македонији.
Јединство је успостављено! Нека га Бог благослови, а ми да имамо одговорност као нешто што је најважније у Цркви, да чувамо јединство и никада да се не понови овакав бесмислени раскол у Српској Православној Цркви и читавој Православној Цркви.
Извор: http://www.spc.rs
