Црква Божја, основана на темељу апостола и пророка и заливена крвљу светих мученика, разрасла се као многогранато дрво које је покрило целу васељену. Од првог дана свога постојања Црква је била, јесте и биће мученичка. Страдање и гоњење Цркве Божје је атмосфера у којој она непрекидно живи. О тој свештеној реалности сведоче и преподобномученици ђакон Авакум и игуман Пајсије, о којима смо говорили у новом издању емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, која је на дан њиховог свештеног спомена емитована у програму Радио-Беседе.
Преподобномученик Пајсије био је игуман манастира Трнаве код Чачка, а преподобномученик Авакум био је његов сабрат и ђакон у истој свештеној обитељи. Задојени љубављу Христовом, васпитани у правој у непоколебивој вери, бивајући спремни да и живот свој положе за своју веру, пострадали су за Господа свога, бивајући набијени од Турака на колац у Београду, на Калемегдану, 17. децембра 1814. године.
Носећи свој колац кроз улице београдске, храбри Авакум је певао. Када га је мајка с плачем молила да се потурчи да би сачувао свој живот, одговорио јој је овај дивни Христов војник: „Мајко моја, на мл’јеку ти хвала, ал’ не хвала на твоме сајвету: Срб је Христов, радује се смрти, нема љепше вјере од хришћанске…ˮ
Аутор емисије: катихета Бранислав Илић
