„Христос се рађа, славите! Христос са небеса, у сусрет му изађите! Христос на земљи, узносите се!”
Ево, већ неколико недеља одјекује у цркви ова вест, чија радост и новост никада неће пресушити. И, наравно, сав смисао припреме за празник Рођења Христовог, која почиње четрдесет дана пре самог празника, састоји се у томе да можемо очистити, просветлити наше срце, наш ум, чинећи их поново стаништем нечег најрадоснијег од свега оног што је човеку дато да сазна. Јављам вам радост велику (Лк 2, 10) – овим речима анђела пастирима који су чували стадо у божићној ноћи почиње Јеванђеље, почиње хришћанство. И за човека је можда најтеже од свега да схвати, да појми управо то да радост која није ни налик на било коју овоземаљску радост представља саму суштину хришћанства.
Хришћани већ одавно слушају оптужбе како је религија за њих само начин да побегну од животних тешкоћа и мука, својеврсна компензација. Овде, у свету, све је лоше, али, ето, негде и некад ће бити боље. И заиста, ми сувише често заборављамо да радост коју је тада, те ноћи, објавио анђео, радост коју су осећали ученици, враћајући се у Јерусалим након што је Господ одступио од њих, за коју јеванђелиста Лука каже: „И вратише се у Јерусалим са радошћу великом” (уп. Лк 24, 52) – да та радост није била због нечег у будућности, због нечег што се мрачном и жалосном речју назива „загробним”, већ због онога што је већ наступило, што се већ показало, већ нам је дато, о чему Сâм Христос каже: „Радост вашу нико неће узети од вас” (уп. Јн 16, 22).
Сваки хришћански празник – али, у суштини, и сваки дан – не само да нас подсећа на ту радост, него нам је увек изнова и изнова дарује. Свако јутро у црквама се радосно пева: „Бог је Господ и јави се нама, благословен је који долази у име Господње”. Та песма, у суштини, представља свакодневно празновање Божића, радовање Христовом доласку у свет, тада, пре две хиљаде година, и Христовом непрестаном доласку, непрестаном долажењу нама. Но, наравно, у пуној светлости, у пуној снази, та велика радост се разгорева и запаљује наше срце у данима када Црква посебно празнује рођење божанственог Детета у маленом граду Витлејему, па чак не ни у граду, него ван града, у пећини.
Чак и ако нисмо у могућности да током ових припремних недеља пред празник чешће идемо у цркву, да се макар мало ослободимо од окова животних брига и немира, покушајмо да запамтимо и да у срцу што чешће понављамо те три тврдње, три позива: „Христос се рађа, славите! Христос са небеса, у сусрет му изађите! Христос на земљи, узносите се!”
Протопрезвитер Александар Шмеман, Беседе на Радију-Слобода 4,
Каленић, Крагујевац 2018, стр. 67-68.
