Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита бачког господина др Иринеја, у организацији Службе за поклоничка путовања Епархије бачке „Светињама у походеˮ, у периоду од 6. до 12. октобра 2026. године, верници из Новог Сада и Чуруга посетили су светиње у Грчкој.
Предвођени протојерејем Петром Тривуновићем, парохом новосадским, верници су кренули на поклоничко путовање у уторак увече, 6. октобра, испред Светосавског храма у Новом Саду. По доласку у Солун, поклоници су прво посетили храм Светог Димитрија и поклонили се његовим светим моштима. Потом је уследила посета Српском војничком гробљу на Зејтинлику, као и манастиру Светог Дионисија Олимпског, после чега је уследило одлазак у Прокопио, село у планинском делу острва Евија, у коме почива једна од највећих светиња Православне Цркве – мошти светог Јована Руса. После вечерњег богослужења и прочитаног акатиста светитељу, уследило је ноћење. Пре доласка на острво Егина, поклоници су посетили манастире Светог Јефрема Неамакријског, чијим светим моштима су се и поклонили, и Пантократор. По доласку на Егину, ходочасници су се обрели у манастиру Свете Катарине Синајске, где се брижљиво чувају делови моштију свете Катарине, светог Јована Крститеља и свете Агатије. Вечерњем богослужењу и акатисту присуствовали су у манастиру Свете Тројице, где се налази део моштију светог Нектарија Егинског. Следећег јутра узели су молитвено учешће на светој Литургији, причестили се, целивали свете мошти и упутили се у место Камариза, где се налази манастир такође посвећен светом Нектарију Егинском. Пут их је даље водио у Патру, где се налази храм Светог Андреја Првозваног, где почивају и његове свете мошти које су целивали. У јутарњим часовима поклоници су посетили острво Видо и маузолеј, а затим су стигли на Крф. Острва Видо и Крф представљају света места за васцели српски народ. Наиме, последица тока Првог светског рата било је повлачење преко Албаније у зиму 1915/1916. године. Тај прелазак остао је у српској историји записан као „Албанска голготаˮ. Уз помоћ француске војске, српски народ је пребачен управо на та два острва. На острву Видо постојала је болница, у коју су смештани најтежи болесници. Дневно је умирало око 120 људи, због чега је острво прозвано „острвом смртиˮ. Како није било довољно места да се преминули сахране, њихова тела положена су у море, у „плаву гробницуˮ. Насупрот Виду, Крф је за Србе постао „острво спасаˮ, јер је око 150.000 преживелих српских војника и цивила било смештено на њему, где су, после опоравка, заједно са савезницима почели са припремама за завршну фазу рата – борбе на солунском фронту и повратак у отаџбину. На Крфу су обишли Српску кућу – музеј, где их је дочекао кустос и подробније образложио значај Српске куће за наш народ, господин Љубомир Сарамандић уједно рекавши да је Српска кућа оцењена од стране посетилаца као једна од најбољих музејских поставки у граду. Осим српског народа који често посећује то место, све више је странаца који је посећују и исказују дубоко поштовање према српској историји, уз констатацију да су пре доласка врло мало знали о једним од најзначајних догађаја из историје српског народа. Уследила је посета и најважнијем православном верском објекту и духовном центру острва Крф – цркви Светог Спиридона, где су се поклонили и целивали свете мошти. После молитвеног учешћа на светој Литургији, причешћивања и целивања моштију светог Спиридона, духовно оснажени и молитвено укрепљени поклоници су се вратили својим домовима.
