*Која би била Ваша основна порука верницима поводом Васкрса, који и ове године, нажалост, због пандемије коронавируса обележавамо нешто другачије него иначе. Многи неће бити са својом породицом да се традиционално куцају јајима, а неки неће имати прилику ни да присуствују литургијама…
Васкрсење Христово, најрадоснији и највећи празник који прослављамо, прилика је да још једампут сагледамо истину да то није тек неки догађај из давне прошлости већ да је Васкрсли Христос присутан међу нама у свим данима нашега живота. Свесни Спаситељеве присутности у нашим животима, треба да се суочавамо са свим искушењима и недаћама, укључујући и актуелну светску недаћу коју је изазвао вирус ковид-19 (корона). Истина је да Васкрс већ по други пут дочекујемо у тешким околностима, суочени са епидемијом са којом наши лекари воде непрекидну и тешку борбу. Изгубљени животи, као последица пошасти, ненадокнадив су губитак не само за ближње и породице преминулих него и за целокупно друштво.
Али, упркос свим искушењима свет ће, уз помоћ Божју, уз помоћ Васкрслога Христа, Победитеља смрти, победити корону. Сведоци смо да и лекари и надлежне власти ових дана са више оптимизма гледају на недеље и месеце који предстоје. Србија, Богу хвала, располаже довољним медицинским капацитетима да помогне како народу у нашој држави тако и нашим сународницима и другим људима у суседним земљама. Надамо се да све иде полако набоље и да се назире крај. Зато ћемо на светој Литургији о Васкрсломе Христу, савршеном и једином истинском Лекару наших душа и тела, радосно појати: ,,Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши.“ Молитвено ћемо се сетити и јунака нашег доба, оних лекара и медицинског особља који су својим пожртвовањем и човекољубљем исписали најлепше странице наше новије историје, као и браће и сестара наших, свих у Господу уснулих са вером у васкрсење и живот вечни. Наша Црква је током епидемије изгубила свога патријарха, тројицу архијереја, десетине свештеника и свештеномонаха и веома много верника. Али што на земљи изгубисмо, то на небесима добисмо! Добисмо живе молитвенике пред Васкрслим Господом…
*Постоји мишљење да је Бог у свет посало овај вирус као неку врсту искушења са којим ми треба да се изборимо. Како Ви гледате на то?
Све што нам се догађа догађа се по божанском Промислу. Ништа није случајно ни бесциљно. Бог, Својом премудрошћу, све чини с разлогом, при чему нешто бива по вољи Његовој, а нешто по допуштењу Његовом, да би напослетку увек побеђивало добро, а никада зло, увек живот, а никада смрт. Ово што рекох важи и за болести, како појединачне тако и оне које захвате читави свет. Време страдања је и време сведочења Бога, време за истинску веру и богопознање, за љубав и доброту. Невоље и патње не треба тумачити искључиво као казну него као проверу, као испит, као духовни тест, па, самим тим, као позив на духовно оздрављење и спасење. Наш живот, дарован нам од Господа, Животодавца, треба да буде прожет вером, духовном трезвеношћу и разборитошћу. Не треба да се бавимо нагађањима и предвиђањима већ да реалистички, одговорно и по савести промишљамо и сагледавамо последице онога што се догађа.
*Да ли смо се удаљили од Бога и да ли имате утисак да га се многи сете само онда када им буде тешко у животу?
Погледамо ли штампу, телевизијске програме, интернет… – стварно се стиче утисак да је савремени човек (ако под тим појмом подразумевамо човека западне културне парадигме) више отпао од Бога него претходни нараштаји. То је у великој мери чињеница и истина, али не и потпуно нова чињеница ни коначна истина. У људском роду вера постоји од искони, откако постоји човек, а безбоштво – откако постоји грех. Већ у Светом Писму Старога Завета, вековима пре Христа, сусрећемо сетну констатацију: ,,Рече безумник у срцу својему: нема Бога“. Осим тога, по старом хришћанском схватању, данас занемареном, безбоштво није само порицање Бога или одрицање од Бога него и живот без Бога, живот без осећања реалног присуства Божјег у свету, овде и сада, у нама и међу нама. Нема много вајде од тога да Бога признајемо, а да Га не познајемо, да Га доживљавамо као неког ,,врхунског архитекту“ који је свет створио, па га онда оставио да живи како хоће, да се сналази како зна и уме. Вера је беживотна ако није жива, ако је само теорија, а не и пракса.
Неки људи, дакле, живе без Бога, више привидно него стварно; неки живе час са Богом, а час без Њега у свом искуству, а неки по древном и мудром хришћанском правилу да се Бога треба сећати чешће него што удишемо ваздух. Отуд, чини ми се, није ни чудо да се Бога лакше и чешће сећамо када нам је у животу тешко. Што би народ рекао, без невоље нема богомоље. Тако је, изгледа, било и у оним давно прохујалим вековима кад је ова изрека или пословица настала, тако је и данас. Данас је, по свему судећи, ипак више богоодступништва или пак површне, само декларативне побожности него што је то доскора био случај, бар у православним народима хришћанскога света.
Али у Светом Писму Новога Завета читамо да је већи Онај Који је у нама него онај који је у палом, огреховљеном свету, тојест да је Бог већи и јачи од сатане, Добро од зла, Живот од смрти, Светлост од таме, Љубав од самољубља… То значи: маколико да је понекад слаба наша вера и млак наш живот по вери, Бог не оставља Своје створење, Своју створену живу икону, човека. ,,Ја сам с вама у све дане до свршетка века“, поручује нам Христос одмах после Свога Васкрсења. Једно од имена Њему датих јесте и име Емануил, у преводу с нама је Бог. Духовна криза наше епохе не мора нужно да буде трагична. Криза је и прилика, шанса, могућност и перспектива новог животног избора, избора који води у истинску слободу, избора који ће осмислити грехом и смрћу обесмишљени живот, једном речју – опредељења за Бога, за Христа, Васкрслог и Васкрситеља нас људи, за Емануила, Бога Који је увек ту, с нама, међу нама, у нама, нас ради и ради нашега спасења. Када то осетимо, – а свако од ће то у животу осетити, кад-тад, – лако ће наша ,,богомоља“ коју рађа невоља прерасти у непрестану молитву у ,,свако време и на свакоме месту“, у неућутни славопој Тројединоме Богу и љубави Његовој.
* Наша Црква је недавно добила новог патријарха. Познато нам је да је Његова Светост Ваше духовно чедо и неретко је и сâм истицао да Вам је неизмерно захвалан на свему што сте учинили за њега. Како сте Ви лично доживели његов избор?
Доживео сам га као израз историјске одговорности и јединства Светог Архијерејског Сабора наше Цркве, јединства које је израз и јемство јединства Цркве као целине. Осећам потребу и дужност да поменем и то да је Српска Православна Црква, под мудрим руковођењем блажене успомене патријарха Иринеја, током последње деценије обогаћена новим архијерејима, младим и образованим, спремним да се ухвате у коштац са свим изазовима нашег доба. Ми, старији епископи, настојаћемо да у мисији Цркве држимо корак са њима, а, када затреба, и да своје веће или мање искуство, духовно и животно, ставимо њима на располагање. Избор митрополита Порфирија за 46. српског патријарха видим као видљиви израз и доказ Божје љубави, као прави благослов за нашу Цркву и народ, као и за васељенско Православље. Сâм догађај избора новог предстојатеља Светосавске Цркве био је увеличан и тиме што се одиграо под сводовима величанственог Храма Светог Саве. Заиста, велики догађај на величанственом месту!
* Недавно сте говорили о једном чудном феномену. Рекли сте да би атеисти да прописују Цркви шта сме, а шта не сме, и да собом замене владике и свештенике! А да је у ствари на делу најновији облик гоњења Цркве, незабележен у њеној историји. Коме смета Црква и шта је крајњи циљ онима који је прогоне?
Нажалост, у сваком времену постоји известан број помрачених људи који остају упорни у свом безумном насртају на Бога и Цркву. Видели смо недавно пример: у Црној Гори је извршен покушај обесправљивања Српске Цркве и одузимања њене имовине. Документ о томе цинично је назван Законом о слободи вероисповести. Законом о слободи орвеловски је означен безакони закон којим се хтело да буде поробљена највећа Црква у тој држави. Сада, нажалост, сличан цинични дух, кроз нацрт или предлог Закона о забрани дискриминације, показују одређени припадници политичког естаблишмента и овде у Београду. Законом о забрани дискриминације, прикривено, али јасно и ригидно, забрањује се свештеницима, не само православнима, него свима, верским службеницима, вероучитељима и верницима, да ван храма и ван богослужења исповедају учење Цркве или заједнице и своју веру. Одриче им се право да, у складу са учењем своје вере, укажу на погрешке код појединаца, одређених група или читавог друштва. Цинизам предлагачâ закона је можда и већи него онај који су показали антицрквени кругови у Црној Гори. Код нас је, нажалост, на делу покушај да се, под фирмом забране дискриминације, ,,озакони“ масовна дискриминација Цркава и верских заједница, а то значи и већине грађана наше земље. То је недопустиво ако имало држимо до Устава своје земље, до Закона о Црквама и верским заједницама и до низа других позитивних законских регулатива. Показало се до сада да су наше државне власти зреле и одговорне и то улива наду и рађа очекивање да оне неће допустити да им буде подметнуто кукавичје јаје, и то, по свему судећи, због интересâ оних који не брину ни о коме ко овде живи.
У навечерје Празника над празницима, Васкрсења Господњег, празника победе над смрћу, са љубављу и молитвом у срцу позивам све да се радујемо упркос искушењима, како бисмо сви заједно прославили најрадоснији Празник и у своја срца примили речи: ,,Приђите, примите светлост од незалазне Светлости и прославите Христа, Васкрслог из мртвих!”
Христос васкрсе!
