Незлобивост јасеновачких жртава упоредива је са незлобивошћу старозавјетних праотаца, рекао је један од осморице архијереја окупљених у манастиру у Јасеновцу.
У недјељу, 31. августа/13. септембра 2020. године, када Православна Црква прославља Сабор српских Светитеља и спомен мученика Јасеновачких, у манастиру Рођења светог Јована Крститеља, у Јасеновцу, у Епархији пакрачко-славонској, освећена је капела Светих новомученика Јасеновачких. Чином освећења параклиса (капеле) и Божанственом Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије. Саслуживала су преосвећена господа Епископи пакрачко-славонски Јован, будимљанско-никшићки Јоаникије, диселдорфски и све Њемачке Григорије, источноамерички Иринеј, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије и умировљени захумско-херцеговачки и приморски Атанасије, као и свештенство из више епархија.
Послије јеванђелског читања бесједио је Епископ Григорије. Он је говорио о важности памћења, али и опасности злопамћења:
– Памћење је крајеугаони камен на коме се заснива наш хришћански идентитет, а то је подједнако памћење онога што је било и онога што тек треба да буде.
Памћење не може бити смислено, ако се сјећамо само некога ко је некада постојао и више га нема, а не сјећамо га се као некога ко ће бити. Зато памћење не може бити пунозначно, ако само данас памтимо, а већ сутра ћемо заборавити. Памћење има пуноћу само уколико се укоријени и засади у вјечности у којој нема смрти, бола и жалости, у којој ништа не вене.
Зато узносимо имена мученика у службу Божију, јер жарко желимо да се њихов спомен и њихово име заувијек настане у вјечном Божијем памћењу. Њихово и своје постојање ћемо осигурати само ако будемо записани у књизи живота вјечнога.
Друга страна памћења није само заборав већ нешто много злокобније – злопамћење. Памтити значи с љубављу се сјећати пострадалих. Памтити значи сачувати имена мученика од заборава. Памћење значи не дозволити да се злочин икада више негдје понови. А злопамтити, пак, значи гајити мржњу у свом срцу према убицама. Злопамтити значи жељети зло крвницима, на зло узвраћати злом које трује наше душе силније од најљућег отрова. Злопамтити, на концу, значи жудјети за осветом и за туђом смрћу.
По заамвоној молитви црквеном сабрању обратио се домаћин, Епископ Јован, који је поздравио присутне архијереје, госте и сабрани народ.
Владика Јован је рекао да су се у Јасеновцу окупили Епископи са разних страна земљиног шара да освете цркву, као што су у вријеме када се освештавао Храм Гроба Господњега, архијереји са Сабора из Тира бродовима дошли у Јерусалим, како би осветили први од храмова Цркве Божије.
Говорећи о новоосвећеној капели, Владика је истакао:
-Ово је зимска црква, прва у српском народу, прва у Цркви Божијој, прва у Српској Цркви, прво мјесто које је посвећено новомученицима Јасеновачким.
Након обраћања домаћина освећене су спомен-плоче трговцу Михаилу Благојевићу, предсједнику пакрачке Црквене Општине, убијеном у Јасеновцу и недавно упокојеном историчару Жарку Видовићу, који је преживео заточеништво у јасеновачком логору.
Послије отпуста Литургије, вјерници су се окупили на Јасеновачком спомен-подручју, гдје је Епископ Андреј, на једној од хумки, савршио чин благосиљања славског жита и колача. Владика Андреј се обратио окупљенима назвавши јасеновачко стратиште својеврсном апокалипсом. Рекао је да је народ који је страдао у Јасеновцу страдао голорук и био у немогућности да се брани. Владика је додао да ти људи нису ишли у смрт, јер су носили некакво зло. Напротив, носили су у себи вјеру и завјет својих породица и својих предака. Упоредио је незлобивост јасеновачких жртава са незлобивошћу старозавјетних патријараха и праотаца: Авраама, Исаака, Јакова и Јосифа.
[carousel_slide id=’17518′]
Извор: http://mitropolija-zagrebacka.org
