Званично саопштење Епархије рашко-призренске поводом "Саопштења братства манастира Црна Река" и јавног писма јеромонаха Бенедикта из манастира Светих Архангела
Поводом саопштења једног дела братства манастира Црне Реке и писма јеромонаха Бенедикта, настојатеља манастира Светих Архангела код Призрена, који су пуштени у јавност на сајтовима који недељама уназад објављују текстове антицрквеног садржаја, сматрамо да је потребно изнети чињенице везане за немила збивања у овим манастирима.
Местобљуститељ Епархије рашко-призренске и косовско- метохијске Високопреосвећени митрополит Г. Амфилохије, посетио је манастир Црну Реку 29. маја 2010. године и скоро три сата разговарао са настојатељем манастира протосинђелом Николајем и братијом манастира, очински их саветујући да, прихвативши одлуке Светог Архијерејског Сабора, остану у монашком послушању у свом манастиру, уз кивот Светог Петра Коришкога, држећи се црквеног реда и смирено вршећи своје монашке дужности.
Будући да су протосинђел Николај и још деветорица сабраће овог манастира и поред тога затражили канонски отпуст из Епархије рашко-призренске, митрополит Амфилохије им је саопштио да није у могућности да им дâ канонски отпуст јер за то не постоје оправдани разлози. Према светим канонима и Уставу Српке Православне Цркве монаси и монахиње су дужни да у смиреноумљу и послушању надлежном Епископу служе Богу, што посебно важи за ове распете просторе и светиње у којима су положили своје монашке завете (1). Разговор сличне садржине митрополит Амфилохије је водио и са јеромонахом Бенедиктом и његовим монасима у манастиру Светих Архангела код Призрена 26. маја 2010. године.
Будући да су, и поред свих савета и максималног снисхођења митрополита Амфилохија, протосинђел Николај и још деветорица њему лојалних јеромонаха и монаха манастира Црне Реке најавили да ће у сваком случају напустити манастир до 3. јуна ове године (са канонским отпустом или без њега), местобљуститељ Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске митрополит Амфилохије им је на њихов допис писмено одговорио да самовољно напуштање манастира по Уставу Цркве неизбежно повлачи канонску одговорност пред црквеним судом. Црноречким, као и претходно архангелским монасима, усмено је објашњено да Црква не може дозволити псевдозилотско групашење које подрива црквено јединство и да је такав начин понашања супротан светотројичном и саборном поретку, на коме Православна Црква вековима почива. Митрополит Амфилохије им је више пута нагласио да све што се од њих очекује јесте да, сходно својим заветима, мирно служе Богу у светињама у којима су замонашени, поштујући црквени поредак.
Са великим запрепашћењем, али и жаљењем, Епархија рашко--призренска је дошла до сазнања да су у последње време црноречки монаси самовољно отуђили један део покретне манастирске имовине. Протосинђел Николај и део братства који заједно са њим намерава да напусти манастир, писмено је упозорен да је сва покретна и непокретна имовина манастира (осим личних ствари монахâ) власништво Епархије и Српске Православне Цркве и да иста неовлашћено не може бити изношена или отуђивана; такви поступци повлаче не само црквено-канонску већ и кривичну одговорност пред државним органима.
Уколико истрага покаже да је заиста дошло до отуђивања манастирске имовине у Црној Реци, одговорност игумана Николаја, који је надлежан за материјално пословање манастира, биће још озбиљнија. У свему овоме запрепашћује крајња неодговорност, као и духовна и црквена незрелост протосинђела Николаја (који себе пред народом издаје за "великог духовника"), а који је спреман да без канонски оправданог разлога и противно ставу надлежног архијереја и Светог Архијерејског Синода напусти манастир Црну Реку, у коме је замонашен, и кивот светог Петра Коришког, чији је чувар годинама био.
Оптужбе псевдозилотски настројених монаха из Црне Реке и Светих Архангела о наводном прогону епископа Артемија „без доказане кривице“, о „чистки неподобних и непослушних“ и о „припремама терена“ (за кога и за шта? – питамо се), као, уосталом, и раније изношене тезе које се преко антицрквених сајтова шире у јавности о „прогону и расулу“ монаштва у Епархији, не само да су неистините већ представљају сраман покушај једне тврдокорне групе „верних чада епископа Артемија“ да пред сопственом савешћу и пред јавношћу оправда своје непослушање Цркви и одлукама Светог Архијерејског Сабора. Промовисање нецрквеног става да је харизматска веза са „духовним оцем“ изнад јерархијске организације Цркве и довољан повод за нарушавање црквеног поретка, представља тенденцију која нема упоришта у Предању Православне Цркве и по први пут се на овакав начин пројављује у Српској Православној Цркви. Нажалост, овакви нецрквени ставови неизбежно воде даљем отуђењу од црквено-саборне заједнице у Христу и јачању секташког менталитета.
Жалосно је да управо ови монаси шире приче у верном народу да им је владика Артемије поручио да за њих нема више живота у Рашко-призренској епархији већ да треба да траже отпуст и да је напусте. Овим тврдњама они одговорност пребацују на владику Артемија и наносе му додатну штету. После низа документованих канонских и финансијских неправилности, на које су Свети Архијерејски Синод и Свети Архијерејски Сабор након више година крајњег снисхођења били принуђени да реагују санкцијама у складу са светим канонима, ситуација у овој Епархији Српске Православне Цркве коначно се стабилизује и враћа у оквире здраве црквености и светотројично-саборног поретка. Као што се види из низа активности претходног и садашњег местобљуститеља Епархије, епископа Атанасија и митрополита Амфилохија (о чему редовно извештава званични сајт Епархије www.eparhija-prizren.com), парохијско свештенство, огромна већина монаштва и верни народ ове многострадалне и распете Епархије остају верни Српској Православној Цркви, Његовој Светости Патријарху српском и одлукама Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.
Од фебруара 2010. године до данас ниједном клирику Епархије није дат званичан канонски отпуст (без кога је по црквеним правилима немогуће канонски напустити једну Епархију и прећи у другу) и свако самовољно напуштање Епархије биће пропраћено санкцијама у складу са светим канонима и Уставом Српске Православне Цркве. Чврст став Његове Светости Патријарха српског и Светог Архијерејског Синода јесте да не би смело да се под канонским омофором иједног епархијског архијереја дозволи ширење парасинагогалних група и секти које би наставиле да раде на подривању јединства Цркве и смућивању јавности лажним причама о наводној издаји Православља или тобожњим белосветским заверама усмереним против „корифејâ српског зилотизма” (од којих су, истине ради, неки већ под сумњом или оптужбама за многобројне кривичне радње, годинама чињене на штету тог истог народа који они сада желе да „спасавају”).
Призрен-Грачаница, 1. јун 2010.
(Фуснота 1: Канон 21.VII Васељенског сабора заповеда да „монах или монахиња не треба да остављају свој манастир, одлазећи у други“. Члан. 57. Уредбе за унутрашњи и спољашњи манастирски живот монаштву забрањује самовољно иступање из манастира.)
Извор: Епархија рашко-призренска
