Јединство Цркве у Светој Евхаристији и у епископу у прва три века

ПРЕДГОВОР

Овај рад, иако је по своме садржају и методологији историјски, не појављује се као производ историјске радозналости. У епохи у којој се јединство Цркве све више схвата као епицентар богословског истраживања, допринос нашега богословља не намеће се само као захтев науке, већ и као основна обавеза према Цркви.
Међутим, да би одговорило томе захтеву и да би испунило своју дужност, наше богословље није више у могућности да прибегава властитим писаним изворима исповедног карактера. Постепено напуштање вероисповедног начина размишљања код прошлих генерација и признавање потребе као што је она да наше богословље не представља израз неке исповести, већ израз само једне, свете, католичанске и апостолске Цркве, усмерава његово кретање ка изворима древне неподељене Цркве која је, поред раздора и сукоба који су је много пута потресали, увек добро знала шта значи саборна свест Цркве. To нарочито важи за истраживање јединства Цркве које има за циљ да нашем раздељеном хришћанском свету подари ону исповедну нит која ће му помоћи да, кроз разне расколе, поново пронађе и оствари своје јединство.
To окретање ка изворима древне неподељене Цркве могуће је, за оне који потичу из православног Предања, на безбедан начин остварити кроз изучавање литургијског живота наше Цркве. Тврдња која је као прекор упућивана против наше Цркве, да је она вековима била „заједница богослужења“, данас се показује као најбоље јемство за сигуран приступ до свести древне Цркве. Јер литургијски живот наше Цркве, који карактерише чување устројства и који има предањски карактер, није подлегао оптерећењу каснијих спољашњих елемената, одговарајући увек, унутар савременог и промењивог света, једној, светој, католичанској и апостолској Цркви сваке епохе која је богослужила у једном телу.
У оквирима тих општих праваца, а оснажена препородом библијских, светоотачких и литургијских истраживања која цветају у наше време, написана је и ова студија. He доприносећи сврсисходности вероисповедне природе, њен писац је пошао од темељне важности Евхаристије и Епископа за јединство Цркве, онако како се оне нарочито опажају у свести Православне Цркве. Јер сувишно је наглашавати да је у целокупном хришћанском свету само Православље у средишту своје свести задржало место Евхаристије и Епископа. Α ако је то и заборављено од стране појединих православних богослова, остало је, ипак, сачувано у свести православног побожног народа, који „Цркву“, у њеном конкретном облику, поистовећује са храмом где се савршава Евхаристија, и са сводовима где, као што је приметио један познати византолог наших дана, „целина (архитектуре и живописа) представља само Царство Божије, чија „држава“ садржана у микрокосмосу јесте Црква са заједницом светих као поданицима Христа Сведржитеља“. To живо и мистичко изображавање „заједнице светих“, односно тела Цркве, у евхаристијском богослужењу, где на „месту Божијем“, по светоме Игњатију, доминира Епископски трон, открива „евхаристију која је под епископом“ као живи символ и стварни израз јединства Цркве. Ова студија, која је кренула од тих претпоставки, има за циљ да под светлост свести древне Цркве изнесе
целокупан однос који повезује јединство Цркве са Евхаристијом и Епископом. Да ли је, наиме, таква веза постојала у првобитној Цркви и до које тачке је она досезала? Да ли је таква веза имала одлучујући значај у формирању првобитне католичанске Цркве, и какав конкретан утицај је она имала на свест те Цркве ο властитом јединству? To cy била темељна питања пред којима се нашла ова студија. Сасвим је јасно да се та питања односе само на једну страну веома широке теме ο јединству Цркве, a то треба овде нагласити, да се не би дало повода да се ова студија погрешно схвати као „једнострана“ у своме ставу према јединству Цркве. Али многи аспекти те широке теме остају, наравно, непокривени овом студијом и очекују своје истраживање. Прихватање те чињенице, ипак, не лишава њенога писца уверења да, барем за њега, који се креће и дише унутар атмосфере Православља, није било могуће другачије, него дати апсолутну предност овој страни теме.
Осим ових чисто прагматичних ограничења, ова студија је ограничена методама и временским границама својих извора. Природно је да се све што има везе са јединством Цркве дотиче проблема многих грана богословља и да покреће питања најразличитијих богословских интересовања. He потцењујући значај тих проблема, писац ове студије се упорно удаљавао од савремене проблематике: како се студија развијала супротстављао се теоријама новијих богослова ο јединству Цркве и, поставивши се на чисто историјско становиште, окренуо се ка изворима, да би из њих црпео не само одговоре, већ и сама питања. Због тога је било неопходно да се у дугом уводу у ову студију терен истраживања очисти од новијих схема, у оквиру којих је искључена тема ο јединству Цркве, у које историографија обично, негирајући сваки смисао историјског метода, преноси и истраживање првобитне Цркве. Ограничена на строго испитивање извора, ова студија је црпела само секундарне изворе и оне који cy y избору савремене библиографије. Библиографија у вези са Црквом трију првих векова представља истински лавиринт из кога истраживач може изаћи само уз строги избор, ако пожели да се не упушта у дијалог са својим савременицима који је на штету исправног схватања историјских извора Али тај избор претпоставља познавање библиографије и захтева велики труд.
Што се тиче временских граница извора ове студије, оне су се наметале током истраживања. Значајан лик светог Кипријана, као и целокупна његова епоха, представљају једну степеницу у историји еклисиологије, док се кроз потпуни развој аксиома ecclesiam in episcopo et episcopum in ecclesia esse, који се наметао у то доба, пред истраживачима природно појављује тема ове студије као граница целокупног једног периода. Претпоставкама, формирању и развоју ове теме у тој епохи, посвећена су три дела наше студије. Наставак изучавања извора из времена од IV века па даље, које је, срећом, неупоредиво једноставније због обиља постојећих писаних извора, још увек чека своје остварење.
Ова студија своје остварење и појаву пред читаоцима дугује благослову Божијем израженом кроз многе људе. Њено писање је постало могуће захваљујући богатим средствима истраживања Универзитета Харвард, који је током дугог низа година дословно пружао гостопримство њеном писцу. Присуство значајних професора на томе универзитету, као што су G. Florovsky, G. Williams и Κ. Stendahl, y току целокупног истраживања ове теме, представљало је извор непроцењивог надахнућа и подршке. Пријем овога рада као докторске дисертације на Богословском факултету Универзитета у Атини пружио је повода за драгоцена указивања и примедбе од стране његових професора, због чега аутор осећа најдубљу благодарност ка њима, за сав труд који су они као професори уложили, као и за све оно што су нарочито за ову студију учинили. Посебну благодарност аутор дугује професору Герасиму Конидарису за његову драгоцену помоћ. Коначно, објављивање овога рада не би било могуће без великодушне и несебичне економске подршке Митрополита солунског г. Пантелејмона и Митрополита козанског г. Дионисија, који чак није штедео свога труда, читајући написани материјал и пратећи напредовање студије, пруживши тако непроцењиву помоћ из филолошког и богословског богатства које поседује. Изражавање благодарности свима њима, као и многима другима који су непосредно и на различите начине допринели појави ове студије, представља узвраћање само малога дела овог неодуживог дуга.

Ј. Д. 3.

ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ГРЧКОМ ИЗДАЊУ

Пријем на који је наишла ова студија довео је, још пре доста година, до њеног нестанка на тржишту. Упорне молбе за њено објављивање, које су долазиле са разних страна, пробудиле cy y писцу жељу да студији придода одређена поглавља за која је сматрао да су неопходна надопуна, као и да целокупно дело снабде новијом библиографијом. На жалост, због времена које би захтевао такав подухват, у пракси се показало да је то писцу све мање оствариво, а од пре отприлике три године, када се писац осим академских прихватио и црквених обавеза и дужности, то је постало скоро немогуће. Тако, није преостало ништа друго него да се дело поново изда у оном облику у коме већ јесте, уз исправку само штампарских погрешака из првога издања.
На одлуку да се ова студија поново изда, на одлучујући начин су утицале две чињенице. Прва је научне природе и састоји се у следећем: и поред тога што је прошло читавих двадесет пет година од када је први пут објављена ова студија, и што су се појавили многи радови са истом тематиком, основне тезе ове студије су и даље важеће и не захтевају ревизију. Могло би се чак рећи да је целокупан ток истраживања ове теме, у мећународним оквирима, после појаве ове студије, потврдио њене ставове, тако да су они постали познати широм света и да их многи већ сматрају „општим местима“. To je била чињеница која је утицала на одлуку да се ова књига поново објави, па макар и у њеном првобитном облику.
Друга чињеница која је на одлучујући начин утицала на одлуку да се ово дело поново објави је црквене природе. Православна Црква, и то нарочито у Грчкој, данас пролази кроз критичну фазу која, ако јој се не укаже потребна пажња од стране вођства Цркве, може ускоро да доведе до кризе институције са непредвидивим последицама по догматску исправност и ипостас Православне Цркве у овим просторима. Карактеристике те критичне фазе могуће је сажети у примедбама које следе.
Прво: под утицајем савременог духа такозваних „демократских“ тежњи, институција епископа, која je y прошлости поистовећивана са „деспотизмом“, данас преживљава озбиљну кризу. Многи свештеници, великим делом верни народ, али и многи епископи, не знају у чему се заправо састоји дело и институција епископа, и како се он доводи у везу са догматским бићем Цркве. На жалост, у свести многих православних се уврежило схватање да је епископ у суштини управитељ, и да у литургијској служби, а нарочито у светој Евхаристији, он није личност која сачињава Свету Тајну, већ је углавном украшава, и кога позивају да својим присуством и одеждом „улепша“ целу службу. Управо зато што је ослабило древно схватање које је толико подробно изложила ова студија, ο томе да је епископ једини предстојатељ свете Евхаристије и да није могуће замислити никакву свету Литургију ако се на њој не помиње епископ у чије име се она и савршава, доспело се до тога да многи сматрају да је довољно бити рукоположен за свештеника да би се савршавала света Евхаристија и да би се предавала благодат народу, без јасне зависности од свога епископа. Крајњи домет таквога схватања примећује ce y случају свете Литургије „без помињања епископа“! To „презвитеријанство“ у које, захваљујући утицају православног богословља данас почињу да сумњају чак и протестанти, када постане прихватљиво, угрожава догматске темеље Цркве онако како су они постављени током првих векова. Покушавајући да избегне Сцилу „деспотизма“ и прибегавајући Харибди некаквог „презвитеријанства“, Црква ће бити у опасности ако не схвати које је право место епископа у Цркви.
Друго: под утицајем некаквог препорода „харизматичког“ момента у савременом Православљу - или боље, због нагласка који се ставља на њега, јер тај моменат никада није био искључен из живота Цркве - институционална страна еклисиологије полако добија другостепени значај. Православље почиње да се претвара у идеологију. Заборавља се да Православље јесте Црква, и да Црква представља заједницу са конкретним устројством, а то устројство је епископоцентрично. Све што се савршава у Цркви и што се сматра „духовним“ и „харизматичним“ - уосталом, у Цркви нема ничега што није харизматично или духовно - као што је духовно очинство, света тајна исповести и друго, све то извире из епископа и потребује његово одобрење и дозволу. Никада у прошлости, у многовековној историји Православне Цркве, није било могуће практиковати духовно очинство без усмене или писмене епископске дозволе. Само ce y наше време појавило мноштво „носилаца благодати“ који делују као духовници само на основу свога свештенства или својих „благодатних дарова“, а да при том није јасно да се све у Цркви савршава у име епископа. На тај начин православни народ почиње да се навикава на такве околности које прете да униште саме темеље Православља, онаквог какво нам је предато и какво смо познавали још пре једног поколења.
Рад који је пред нама, који је утемељен на изворима првих векова, предаје се као испуњење пишчевог епископског и богословског дуга према светој Православној Цркви.
Научна утемељеност њене грађе има за циљ да убеди сваког искреног читаоца, православног и неправославног, да Православље, не као идеологија већ као Црква, онако како је утемељена учењем и крвљу једног Игњатија Антиохијског, једног Иринеја или једног Кипријана, јесте Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква, јер поседује истину, не само у своме учењу, већ и у своме устројству. To представља дужност сведочења Православља у свим правцима и у овом кризном времену кроз које пролазимо.

Епископ пергамски Јован (Зизјулас)

• САДРЖАЈ
• ПРЕДГОВОР
• ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ГРЧКОМ ИЗДАЊУ
• СКРАЋЕНИЦЕ
• УВОД
• Јединство Цркве у светој Евхаристији и у Епископу као основни историјски проблем
• Методолошка начела и садржај шеме
• ПРВИ ДЕО
• ПРЕТПОСТАВКЕ
• Однос Цркве, Евхаристије и Епископа у свести првобитне Цркве
• I ПОГЛАВЉЕ: Света Евхаристија и „Црква Божија“
• 1. Однос Евхаристије према најранијој појави израза „црква“?
• 2. Повезаност Евхаристије са првобитном свешћу ο јединству Цркве
• II ПОГЛАВЉЕ: „Началствујући“ у Евхаристији као „Епископ“ „Цркве Божије“
• 1. Истоветност евхаристијског сабрања са канонским јединством Цркве
• 2. Назначење „началствујућега“ Евхаристије у „Епископа“ Цркве
• ДРУГИ ДЕО
• ФОРМИРАЊЕ
• Јединство у светој Евхаристији и у Епископу и формирање „Католичанске Цркве“
• I ПОГЛАВЉЕ: Једна Евхаристија - један Епископ у свакој Цркви
• 1. Једна епископска Евхаристија и „домаћа црква“
• 2. Једна Евхаристија са Епископом на челу и хришћани у унутрашњости
• 3.Примена начела ο једној Евхаристији и једном Епископу у свим географским областима. Неки проблеми Јевсевијеве Црквене Историје
• II ПОГЛАВЉЕ: Света Евхаристија, Епископ и јединство „Католичанске Цркве“. Утицај јединства у Евхаристији и у Епископу на формирање Католичанске Цркве
• 1.Света Евхаристија, Епископ и католичанство помесне Цркве
• 2.Света Евхаристија, Епископ и став „католичанске Цркве“ у односу према јересима и расколима
• 3.Света Евхаристија, Епископ и јединство „католичанске Цркве“ по свој васељени
• ТРЕЋИ ДЕО
• РАЗВОЈ
• Развитак „једне“ Евхаристије „која је под Епископом" у многе евхаристијске скупове под презвитерима.
• Настанак парохије и њен однос према јединству епископије
• I ПОГЛАВЉЕ: Настанак парохије
• 1.Проблем настанка парохије, онако како се он појављује упоредним изучавањем писаних извора
• 2.Историјска припрема и прва појава иарохије
• II ПОГЛАВЉЕ: Појава парохије и јединство Цркве
• у „једној Евхаристији која је под Епископом“
• 1.Однос између парохије и епископијског евхаристијског јединства у прелазном периоду прве појаве парохија
• 2.Однос између парохијског и епископијског евхаристијског јединства после установљења институције парохија
• ЗАКЉУЧАК
• БИБЛИОГРАФИЈА