Симеон Виловски одлуком Црквеног суда лишен свештеничког и монашког чина и искључен из Црквене заједнице
Црквени суд Епархије будимљанско-никшићке је на својој седници 22. маја у Беранама донео пресуду којом је протосинђел Симеон (Виловски), бивши настојатељ манастира Бањска, лишен свештеничког и монашког чина и враћен у ред лаикâ са световним именом Дејан [1] и искључен из црквене заједнице на три године.
Велики црквени суд Српске Православне Цркве је својом одлуком, а сходно црквеним правилима, предмет протосинђела Симеона (Виловског) уступио у надлежност Црквеном суду Епархије будимљанско-никшићке. Црквеносудски тужилац Епархије будимљанско-никшићке је на основу прикупљеног доказног материјала против протосинђела Симеона подигао отпужницу. Она му је лично донета у екстрадициони притвор у Грчкој, где се исти налази због кривичне пријаве судских органа Републике Србије који су од грчких власти тражили његово изручење. Протосинђел Симеон је одбио да прими пресуду и да разговара са лицем које је дошло да му је уручи.
Такође треба нагласити да оптужени протосинђел Симеон (Виловски) није искористио право да у року од четрнаест дана од пријема отпужнице Црквеног суда достави свој одговор на исту, па је Судско веће, сходно члану 66. Правила и поступака за црквене судове (ПЦС) СПЦ, закључило да оптужени учињена дела признаје.
После подробног и савесног испитивања свих доказа у поменутом предмету, Црквени суд Епархије будимљанско-никшићке је дошао до једногласног закључка да је оптужени протосинђел Симеон својим немонашким и нецрквеним деловањем, самовољом и непокоравањем надлежним црквеним властима, као и ширењем неистинâ и клеветâ, изазвао велику саблазан и нанео штету угледу Цркве и њене јерархије. Он је ово чинио ради своје личне промоције, прибављања личне материјалне користи и обезбеђивања могућности сопственим сарадницима и сродницима да се окористе на штету Епархије рашко-призренске, њеног клира и верног народа, притом покушавајући да избегне одговорност за флагрантно кршење светих канона и на њима утемељених црквених уредби и прописа.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ је још на свом редовном заседању у мају 2006. године донео одлуку – а њу су прихватили сви чланови Сабора осим епископа Артемија, који је издвојио своје мишљење – да се протосинђел Симеон (Виловски) „због дотадашњих прекршаја црквено-канонског поретка, због неистина изјављених пред одређеном Комисијом Светог Архијерејског Синода 17. маја 2006. године и због уношења немира међу клир Епархије рашко-призренске, разреши свих административних и црквених дужности, те против истог поведе црквено-судски поступак“ до 1. септембра те године. Нажалост, тадашњи надлежни епархијски архијереј, владика Артемије, није извршио ову одлуку Сабора. Она је поновљена на заседању Сабора у новембру 2008. године и у мају 2009. године, а Светом Архијерејском Синоду је поверено да исту преко надлежног архијереја спроведе у дело. У међувремену, противно овим одлукама Сабора, Епископ рашко-призренски Артемије унапређује Симеона Виловског у чин архимандрита, а потом га поставља за свог архијерејског заменика иако има викарног епископа, који је архијерејски заменик по преимућству.
Црквени суд је, поред прикупљених доказа, узео у обзир и чињеницу да је оптужени већ дужи низ година вршио преступе који подлежу интервенцији Црквеног суда и да се, и поред све стрпљивости и снисходљивости према њему, није покајао нити призвао правом путу. Штавише, оптужени се још више упустио у отворено клеветање и јавно оптуживање Светог Архијерејског Синода и Светог Архијерејског Сабора СПЦ, истрајавајући у свом антиканонском и антицрквеном деловању, што је на најдрскији начин показао недавним подношењем тужбе грађанским судовима Републике Србије против Светог Архијерејског Синода и владике Атанасија, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког, чиме је прекршио 9. правило IV Васељенског сабора и члан 60 Уредбе за унутрашњи и спољни манастирски живот СПЦ.
Оптужница и прикупљени докази су недвосмислено показали да је оптужени још као студент теологије у Солуну, не помињући на богослужењима надлежног Епископа (цариградског Патријарха), служио на антиминсу освештаном од стране епископа Артемија, чиме је прекршио 14. и 17. члан ПЦС СПЦ, а што повлачи казну лишења свештеничког чина. Овим преступом је изазвао озбиљне проблеме у односима наше Цркве са Васељенском Патријаршијом и нанео огромну штету угледу СПЦ. И поред сведочанстава о овом преступу, протосинђел Симеон је поводом овог питања дао 2006. године лажну изјаву пред одређеном Комисијом Светог Архијерејског Синода СПЦ, чиме је додатно показао непоштовање надлежних црквених власти (чл. 19. ПЦС СПЦ).
Вративши се са студијâ, протосинђел Симеон је себе наметнуо као највећи управни ауторитет у Епархији рашко-призренској, учвршћујући свој статус прогоном, претњама и разним видовима притисака које је спроводио над клирицима Епархије, о чему постоје многобројне изјаве у доказном материјалу. Тај стечени статус је користио за прибављање личне материјалне користи и давање привилегијâ својим сродницима и лојалним сарадницима. Кршећи чланове 22 и 34 ПЦС СПЦ, протосинђел Симеон је незаконито присвајао црквени новац, а приликом свог последњег одласка (односно бега) за Грчку 12. фебруара 2010. године, отпужени је, како је Суд установио, са собом понео и део документације Епархије рашко-призренске.
Противно канонима (10. правило IV Васељенског сабора и 15. правило VII Васељенског сабора), оптужени протосинђел Симеон је истовремено био настојатељ више манастира (Бањска, Девине Воде) иако у поменутим манастирима готово да није ни боравио нити се старао о основним потребама манастирских братстава за нормалан живот у манастирима. И поред таквог неодговорног понашања, Виловски је принадлежности, намењене братији манастира Бањска, од стране Министарства вера Републике Србије, присвајао за себе, о чему постоји доказни материјал.
Протосинђел Симеон је – противно светим канонима, који то изричито забрањују (19. правило Картагенског сабора, 11. правило Константинопољског сабора) – узео учешће у низу световних послова и формирању предузећâ, као што је фирма Раде Неимар, при чему је своје монополске позиције користио за остваривање личне користи и користи својих сарадника. О овом случају је прикупљена обимна документација. Истовремено, оптужени није зазирао да лично присвоји део новца прикупљеног за потребе сиромашних и гладних на Косову и Метохији, чиме је изазвао револт верног народа и нанео срамоту свом надлежном Епископу и целој СПЦ.
Црквени суд је посебно разматрао разгранате активности протосинђела Симеона у циљу клеветања и стварања завере против викарног епископа липљанског Г. Теодосија ширењем лажи у штампи, посебно преко званичне интернет-презентације Епархије рашко-призренске, писањем политичких саопштења и памфлета у име Српског националног већа Косова и Метохије, као и у јавним наступима, чиме је прекршио 55. правило светих Апостола, 18. правило IV Васељенског сабора и 34. правило VI Васељенског сабора, уз то демонстративно одбијајући да саслужује са епископом Теодосијем, што је кулминирало скидањем одежди и напуштањем свете Литургије у децембру 2009. године (противно 8. и 9. правилу светих Апостола). Својим деструктивним понашањем протосинђел Симеон је нанео велику штету угледу Цркве и њених епископа, како пред народом тако и пред државом (чл.39 и 45, ПЦС СПЦ и чл. 47 ПЦС СПЦ).
Један од посебно озбиљних канонских преступа протосинђела Симеона јесте и прелазак из Епархије рашко-призренске у Митрополију пирејску у јануару 2010. године, у којој је, послуживши се лажима, свесно обмануо тамошњег митрополита да је он заправо „колатерална штета“ наводних политичких притисака који се спроводе уз тобожње садејство црквених структура, а све због његовог „херојског отпора“ екуменизму, глобализацији, отимачини Косова и Метохије итд. На овај начин оптужени је, неистинама и клеветама усмереним против јерархије, нанео огромну штету својој Цркви и оптеретио међуцрквене односе. И поред пријема у свезу клира Митрополије пирејске, протосинђел Симеон наставља да обавља функцију архијерејског заменика Епископа рашко-призренског, у чије име сазива састанке свештенства, делујући истовремено као клирик двеју помесних Цркава, чиме је начинио озбиљан канонски прекршај. После разоткривања ове клеветничке обмане, којој је изложио Митрополију пирејску и део грчке јавности, митрополит пирејски Серафим је повукао свој канонски пријем протосинђелу Симеону.
У току овог црквено-судског поступка доследно су поштоване одредбе Правилâ и поступка за црквене судове СПЦ, а пресуда се упућује Великом црквеном суду на надлежност након што је бивши протосинђел одбио да је прими.
Подсећамо и на то да је против Виловског поднета и кривична тужба Вишем тужилаштву у Београду због сумње да је лично одговоран за више кривичних преступа кажњивих по законима Републике Србије. Након што је отпужени лоциран на територији Грчке, правосудни органи Републике Србије су затражили његово изручење од стране грчких власти. После одлуке суда у Солуну да Дејана Виловског изручи Србији, оптужени се тренутно налази у притвору док одлука о екстрадицији не буде потврђена од стране вишег суда у Атини.
[1]Бивши протосинђел Симеон је своје првобитно грађанско име Дејан променио у Симеон.
