Писмо епископа Атанасија (Јевтића) грчком Интернет-порталу „Ромфéа” од 14. јула 2010.
Поводом одлуке Ареопага (врховног суда Грчке) да не одобри изручење Дејана Виловског, бившег свештеномонаха Епархије рашко-призренске Симеона, правосудним органима Србије, а још више поводом његових лажљивих изјава и безочних клевета на адресу Српске Православне Цркве у грчким медијима, умировљени Епископ захумско-херцеговачки, Преосвећени владика Атанасије, донедавни администратор Епархије рашко-призренске, иначе један од најугледнијих живих православних теолога у свету, упутио је 14. јула 2010. писмо г. Емилију Полигенису, власнику и директору агенције црквених вести и интернет-портала Ромфéа, где је оно истог дана и објављено на грчком језику. Српски предложак тога писма, нешто опширнији од верзије објављене на грчком, пружамо на увид нашој јавности како следи:
Драги господине Полигени,
Као одговор на самохваљења Дејана Виловског (бившег архимандрита Симеона), молим Вас да дате у јавност ово моје кратко писмо, намењено онима који још нису поверовали у његову "непогрешивост" и "безгрешност". Он је, иначе, сад ослобођен на суду у Грчкој, благодарећи - опет и много пута, нажалост - лажном сведочењу епископа Артемија.
Говорим о црквеном суду и о пресуди Симеону-Дејану Виловском за црквено-канонске преступе којима је заслужио двоструку казну (трећа је, нормално, трогодишње одлучење од Причешћа) зато што је раније суђење изиграо, као што је, уосталом, учинио и епископ Артемије (види 12. и 13. апостолски канон). Виловски је тајно, ноћу, побегао са Косова (којим и чијим аутомобилом? са колико новца украденог од сиротог народа? са колико црквено-канонских преступа од 2006. године па наовамо?) и зато му је суђено у одсуству, на канонском суду Цркве, а он - иако је добио и прочитао тужбу, и имао могућност да одговори и на тужбу и на достављену му коначну пресуду, и имао право да апелује на Велики црквени суд - није ни на тужбу одговорио ни по пресуди упутио апелацију Великом црквеном суду. Он уствари не признаје ни црквене судове, ни Синод, ни Патријарха, ни јерархију Српске Цркве иако припада њој и није клирик Грчке Цркве, јер је пирејски митрополит вратио Патријарху српском сва његова документа. Напротив, сада "тријумфује" новим лажима и клеветама!
Лаже да у Српској Православној Цркви постоји гоњење Артемија, њега и "свих монаха" са Косова и Метохије. Не постоји никакво гоњење никога, али постоји црквени ред и поредак (IКор. 14, 40). Клевета све нас за јерес! И још: за "служење Литургије на српском језику" као за неко, тобоже, "новотарење"! У Српској Цркви се већ деценијама служи на српском, по преводу Литургије на савремени српски језик са словенског превода - није проблем као у Јелади, где је текст оригиналан, а овде је превод превода - који је урадио свети Отац Јустин. Тај превод, комисијски и стручно редигован, одобрио је и штампао у званичном Служебнику Свети Синод и скоро сви јерарси служе по њему, а и сâм владика Артемије је донедавно тако служио.
Тако исто, нико није забранио фамозно "Вјерују" оца Теодора Зисиса (самопроглашеног "непогрешивог", иначе минорног, теолога) против екуменизма, али се нико у Србији није ни заинтересовао за то, како због ниског нивоа тог текста тако и због тога што у Српској Православној Цркви немамо проблем екуменизма ни антиекуменизма, осим групице псевдозилотâ која се упиње да произведе такав проблем. (Узгред, у члану 70, тачка 4, Устава СПЦ стоји да се Свети Синод „стара о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава"). Једино су Симеон и Артемије нагонили групу својих монаха, њих тридесетак или четрдесетак, да потпишу то „Исповедање вере" (као да тек сад учимо "Вјерују" од скоројевићâ), као што је и сада епископ Артемије и позвао и убедио те исте монахе и послушнике, и још петнаестак монахиња и искушеница, - свих скупа једва да их је педесетак „бродјага", лутајућих по Србији, - да напусте свете манастире и светиње Косова и Метохије и да, антиканонски, пођу за њим. Они, наравно, не увиђају него на антицрквеним сајтовима, за које је Виловски одавно архимајстор, чак и поричу да управо они, такви какви јесу, представљају крунски доказ „култа личности" ствараног поодавно око владике Артемија. На Косову и Метохији, у манастирима, остало је око сто педесет монаха и монахиња (дакле велика већина) и ниједан манастир није „празан", па ни манастир Бањска, где игуман јесте донедавни заменик Симеона Виловског, отац Данило Призренац, а са њим су још пар монаха; отишла су Симеонова два „чирака", од којих је један лагао да је код родитељâ док се није дознало да се крије негде у Светој Гори.
Господо и браћо, ми у Српској Православној Цркви не играмо никакву и ничију „политику" - ни НАТО-а, ни Вашингтона и Брисела, ни Европе или Америке, ни српске владе, ни шиптарских узурпатора. Не издајемо нити продајемо Православље, ни Србију, ни мученичко Косово, нити пак наше пријатељство и љубав према сестринској православној Јелади.
Манастир Тврдош, 14. јула 2010.
"Непогрешивост" и "безгрешност" Дејана Виловског
Каже да је пре његовог доласка из Солуна на Косово владика Артемије већ био сменио оца Зорана Грујића, секретара Епархије, ставио га под суд и послао у затвор. Истина је, међутим, другачија: чим се Симеон вратио из Солуна са студија, тражио је од оца Зорана као секретара да се њему, као возачу Владичином, купе нова кола марке Ауди (која ли већ по реду?). Кад овај то није учинио, - јер није било новца, - покренут је процес Зорановог смењивања и суђења, који се завршио слањем у затвор и рашчињењем (нама, до данас, нису непознати односи г. Виловског са полицијом и тајним службама). Тада сам, као заменик епископа жичког, помогао новцем да отац Зоран буде пуштен да се брани са слободе, а Зоран је сав позајмљени новац поштено вратио, тако да ни Жичка епархија ни ја нисмо имали штете од позајмице новца човеку за кога је тада и блажене успомене патријарх Павле жалио што су га стрпали у затвор, а Велики црквени суд је поништио Симеоно-Артемијеву одлуку о Зорановом рашчињењу јер главни кривац није био Зоран. (Шта ће бити ако сада Виловски и Суботички, скидајући са себе главну кривицу, упуте суд на наредбодавца?)
У наставку, када је нови секретар Епархије Рашко-призренске, отац Срђан Станковић, постављен и преузео дужност, исти је у току три године много пута констатовао да Симеон Виловски чини финансијске и друге прекршаје, па и пљачке, на штету Епархије. Почео је да о томе говори епископу Артемију, а овај га је умиривао: "Проћи ће то, поправиће се!" или: "Па нећемо га ваљда сада гањати?", и слично. Како је отац Срђан инсистирао и рекао владици Артемију: "Ти си ме учио: истина и само иситна", - убрзо му је запрећено и на крају су најмљени људи око Симеона који су на Ђурђевдан 2006. године увече пуцали из пиштоља на оца Срђана, те се тако претња претворила у покушај атентата на њега и његову породицу (у колима су спавале две Срђанове девојчице, а преко њих је легла попадија да их заштити). И поред покушаја да се ствар заташка, ускоро су пронађена два метка у пртљажнику Срђанових кола, а човек, Србин, који је пуцао, ухваћен је и осуђен на две године затвора, али је побегао! Породица оца Срђана је због страха месец дана живела у манастиру Дечанима. (Није ли овде почетак Симеонове мржње на Дечане?)
Отац Срђан је био принуђен да одмах напусти Косово, по писменој наредби владике Артемија, који је исто оно вече, на Ђурђевдан, пожурио да изјави: "Једно је сигурно - да су пуцали Шиптари!" Али је отац Срђан од тада почео да говори о неделима Симеона Виловског (о којима су у своје време говорили и игумани Николај и Бенедикт, али су потом заћутали). Тада је, маја 2006. године, Свети Синод послао своју прву комисију у Грачаницу, а какво је стање комисија нашла у Рашко-призренској епархији види се по одлукама Светог Архијерејског Сабора из маја 2006. године, којима је наложено владици Артемију да одмах распусти кумовску компанију Раде Неимар, а Симеона Виловског смени са свих црквених функција и стави под црквени канонски суд.
Обојица су, Артемије и Симеон, изиграли ове саборске одлуке, као што и сада настоје да изиграју и најновије одлуке јерархије, тојест Светог Сабора, при чему Артемије говори да су оне "монтиране од неких", а Симеон пише, дословно, да "Артемије није престао да буде канонски епископ рашко-призренски" и, самим тим, његов „једини, природни судија"! То је паралогичка "логика" безакоња "непогрешивости". То је папска "непогрешивост" г. Виловског, Симеона-Дејана, која, како се види, прелази у лажну безгрешност! Из оваквог стања духа и савести, дакле из овакве атмосфере, рађа се сада парасинагога артемијеваца.
"Господе, не допусти срце моје у речи лукаве,
да измишља изговоре за грехе
са људима који чине безакоња;
нећу се дружити са избранима њиховим" (Пс. 140, 4).
Манастир Тврдош,
3. јула 2010.
† Епископ Атанасије
