Мањак памети и поштења, а вишак паланачке претенциозности и пакости

Мирко Ђорђевић, самозвани "верски аналитичар" (за каквог важи само код полуписмених новинара), написао је у Данасу од 10. маја 2010. (стр. 6) бедни, а злобни текст Вишак светаца, у којем по који већ пут понавља своје злобно-ступидно клеветање светог Николаја Жичког, а сада и светог Јустина Новог Ћелијског, поводом његовог недавног уношења у диптихе светих, учињеног на недавном заседању Светог Архијерејског Сабора наше Цркве. (Није то било "проглашење за свеца" од "Синода СПЦ", како незнавени свезналица М.Ђ. пише, уз низ других лажи и дезинформација.)

Ђорђевићев текст врви свакојаким комесарским доцирањима, као што је несувисло спомињање светога Кипријана Картагенског као "данас свакако превазиђеног" (од кога то? - осим ако не од паланачког политиканта Мирка Ђорђевића?). Па даље, комунистичка лагарија о Николајевом "љотићевству" (недавно проучени немачко-удбашки досије Владике Николаја говори сасвим супротно: Николај није био "љотићевски идеолог"); те да је био "човек мржње", што велики Николај никада није био. Следи клеветничко тврђење да је Јустин био "на челу такозване тајне комисије" Недића и његовог министра Јонића, а зна се да је Јустин једва, због противљења немачког окупатора, последњи враћен на свој факултет и да је све време био подозреван од власти под окупацијом и после окупације (име Душана Глумца М.Ђ. наводи у искривљеном светлу), као што се такође зна да Јустинов предлог о односима Цркве и државе (објавили смо га) није примљен на равногорском конгресу у селу Ба, јер је Јустин одувек био за слободу Цркве наспрам сваке државе. Следећа му је лаж како је Николај "побегао из Југославије", а зна се да је био одведен у немачки логор Дахау, да би потом од Титовог комунистичког режима био проглашен за "државног непријатеља број један" (слика с тим натписом била је истакнута у Народном музеју у Београду). Следи незналачка тврдња како је "комисија Универзитета на Оксфорду" одбацила Јустинову "докторску тезу" о Достојевском, а Јустин је тада студирао у вануниверзитетској семинарији за српске избегле студенте, па је зато 1921. године ишао у Атину да стекне универзитетску диплому, са којом је потом могао да пише и брани докторат у Атини; па дилетантска теза да "још нико није анализирао колико Јустин као догматичар дугује фамозном Антонију Храповицком", а појма нема о темељној студији др Богдана Лубардића о односу Јустина и руске философске и богословске традиције; те како Јустин "делује антиисторично и старомодно"! И још глупље тврђење - како је Јустин сматран "само примером школског богословља", а истина је сасвим обрнута, што сведочи огроман Јустинов утицај широм православног света управо због његове неопатристичке синтезе, сасвим супротне "школском богословљу", које, мада дилетантски, баш заступа, јер једино то донекле познаје, велеучени свезналица Мирко Ђорђевић.

Невероватна је претенциозност овог дилетантског "верског аналитичара" кад изриче судове као што су "вишак светаца и светитеља" или то је "чин канонизације чисто политичке природе и ништа добро није донео ни Цркви ни држави Србији"(!) - јер је једино М.Ђ. позван да оцени и процени шта је "добро" за Србе и Србију. Да поменемо и Ђорђевићеву учмалост и заосталост у праћењу критичког објављивања и превођења на светске језике сабраних дела оца Јустина. Јер, да није тако, он би погледао, макар и летимице, 20. том Јустинових Дела, као и најновије издање Јустинових "Записа о екуменизму", где се Јустин - за разлику од уског конзервативца Артемија - показује као теолог и пророк богочовечанског екуменизма који обухвата све што је логосно, саборно, свечовечанско, јер је по њему "екуменизам суштина Цркве".

Ђорђевић нема појма како је православни и хришћански свет одавно прихватио Оца Јустина као светитеља и теолога васељенског значаја (ускоро ће бити међународни симпосион о њему у Јужној Италији), а Српска Црква га већ неколико деценија слави као таквога - дакле, и пре овог саборног уношења у диптихе светих (што се погрешно зове "канонизација").

+ Епископ Атанасије (Јевтић)