Кратак одговор Жељку Жугићу–Которанину, а уствари епископу Артемију
На антицрквеном сајту Борба за веру од 6. јуна 2010. г. Жељко Жугић–Которанин пише „апологију“ епископа Артемија под насловом Уместо одговора критичару правникâ, као што је раније писао, а Артемије му објављивао, клеветнички текст Српска Православне Црква у наручју јереси(!). Овакав „бранилац“ (као и његов суфлер, од кога је и научио фразу бивши епископ, заборављајући да су онда „бивши епископи“ и Свети Сава и свети Григорије Богослов, јер су се и они добровољно повукли са епископске катедре, али су, наравно, остали епископи и опет служили Цркви-Христу) само штети владици Артемију, нашем брату и саслужитељу, коме би боље било да седне и мирно чита дела светих Отаца и дела светог Оца Јустина. А он, између осталог, у једној од својих беседа цитира речи светог Јована Златоуста: „Зло је грешити, но ту се дâ помоћи; али грешити, а о томе не говорити (=не признати), највеће је зло, јер се ту не дâ помоћи.“
Овакви и слични „саветници“ и „правни браниоци“ епископа Артемија не знају – или неће да схвате – да благодатно-канонски ред и поредак у Цркви (IКор. 10, 15 – 17, 23 до 14, 40 итд.) није правна, јуридичка ствар и да зато свети канони светих Отаца и Сабора не допуштају члановима Цркве као Тела Богочовека Христа, па ни епископима, да иду на световно-правне судове. (Тиме они нису „лишени правâ“ него поштују и верују благодат Светога Духа у Цркви Бога Живога.) А свети Оци – свеједно да ли јесу или нису „полагали римско право“, као и „јеврејски закон“ – добро су знали Благодат и Истину која дође кроз Исуса Христа и Њоме су руководили и изграђивали Цркву Народа Божјег.
Владика Артемије, нажалост, као да више верује у световно-правни, законско-судски поредак и поступак неголи у присуство и дејство Духа Утешитеља у Сабору Цркве, Који Цркву и нас у њој уводи у сваку Истину. Доказ: он је, опет нажалост, и при крају рада Сабора, уместо иоле канонског одговора и смирено-покајничког признања своје канонске одговорности за вишегодишње изигравање Патријарха, Синода и Сабора, прочитао у лице Сабору једну квазијуридичку или назовиправну пашквилу, попут ове Жугић–Которанинове. Штавише, он и даље мисли да су му његов фатални суфлер Симеон–Дејан Виловски, његови скупи адвокати и његови јефтини правници – одбрана! Од кога и од чега? И пред ким? Где је свима њима савест и брига за савести слабе браће? (Трагикомедија са Црном Реком и „црном реком“ црноречких монаха само је још црња, а могло се све прелити у три бистре Бистрице...)
Нажалост, и по трећи пут нажалост, дубоко нас погађа горка реч пророка Божјег: „Лечисмо... – и не хтеде се излечити!“
Ово записах на путу за Свету Гору, идући са браћом монасима Светогорцима, који светом ави Јустину и Службу написаше и учествоваше на саборном прослављењу његовом на Врачару. Али – понашање владике Артемија и парасинагоге око њега не могоше схватити ни одобрити.
Умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије
