Изјава Вечерњим новостима поводом иступа ефендије Муамера Зукорлића против прослављања Светог Саве у школама у Србији
Зукорлићева интерпретација ислама највећу штету наноси самом исламу. Нехотично, али убитачно, она потврђује основне тезе заступникâ исламофобичних покрета и организација, по којима је ислам увек и неизоставно, по самој својој природи, нетолерантан и насилан. Ја лично, међутим, међу муслиманима имам довољан број познаника и, што је важније, искрених пријатеља, који нису ни најмање нетолерантни, а поготову нису силеџијски расположени. Штавише, неки од њих су људи тананије савести и већег човекољубља него поједини идеологизовани и екстремистички настројени надобудни хришћани, од којих једни сматрају себе православнијима од свих источних патријараха, а други виде себе као веће католике од римскога папе. У том кључу, ваљало би проверити и како Зукорлић замишља своју врлу личност у контексту знаменитих исламских теоретичара. Као практичар већ је проверен. Библијским речником казано, измерен је – и нађе се лак.
Однос Светога Саве, просветитеља српског рода, према исламским духовним вођама његова времена довољно је познат. Египатски султан је, по сусрету са њим, изразио жаљење што неки други челници хришћанскога света не личе на њега. У личности Светога Саве и његовој духовности, а посебно његовом просветном и просветитељском подвигу, пронаћи опасност за било кога или за било шта – то може само крајње острашћен човек. Препознати пак у прослављању Светога Саве као просветитеља, као оца националне просвете и културе, тенденцију ка „покрштавању” и асимилацији – то може, ваистину, само крајње недобронамеран човек (а и то је најблажа могућа реч у овом случају).
Замислите само шта би значило кад би неки хришћански епископ – примера ради, потписник ових редака – одрицао Корану било какву духовну вредност, а поготову ишчитавао из њега смисао који он нема, само зато што је то света књига муслиманских верника, или кад би стављао под знак питања удео муслиманâ у европској и светској култури или кад би из историје Српске Цркве и српског народа покушао да због Зукорлића избрише Мехмед-пашу Соколовића и још понеког, а да се овде не упуштам у историјску судбину заборављених Срба муслимана – песника Османа Ђикића, на пример, или, ако баш хоћете, Меше Селимовића.
Што је премного, премного је, па и када долази од ефендије Зукорлића, политичара на привременом раду у верској сфери, од којег нас одавно ништа није изненађивало, а овај најновији иступ и наступ ипак јесте.
Епископ бачки Иринеј
