Епископ бачки др Иринеј: Одговор на нападе муфтије Зукорлића

Ових дана су сви домаћи медији пренели жестоке оптужбе г. Муамeра Зукорлића, муфтије Исламске заједнице у Србији, упућене на рачун Српске Православне Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, државе Србије и, напослетку, мене лично.

Оно што обичан човек исламске вероисповести, неупућен у односе између Цркава и верских заједница код нас, може да закључи из Зукорлићевих острашћених иступања јесте да је Српска Православна Црква некаква шовинистичка и екстремистичка организација која само гледа како да муслиманима нанесе штету, а да сам ја некакав силник који предводи насиље над исламском веронауком и другим делатностима србијанских муслимана.

Пре свега због истине као такве, а затим и због сваког обичног човека, муслимана који живи у Србији, покушаћу да укажем на то да тврђења г. Зукорлића не само да нису истинита, него представљају намерно, тачније злонамерно смишљене лажи, што он сâм, као и његови најближи сарадници, иначе добро зна.

Начелно, за мене људи других вера или других народности који живе у нашој Отаџбини јесу деца Божја као и ми православни, а тиме и наша браћа и сестре, чиме се не доводе у питање постојеће разлике или било чији идентитет. Штавише, ја као православни епископ (а сматрам и сваки православни верник у Србији), имам посебну одговорност према потребама и правима верника других Цркава и верских заједница у Србији, па и муслимана, и то не само зато што припадам већинској Цркви у овој земљи него, пре свега, зато што сам хришћанин. Као епископ, у Епархији бачкој тако поучавам своје свештенике и вернике, а као професор Богословског факултета своје студенте. Уверен сам да је то једини могући став не само сваког хришћанина него и сваког истинског верника.

Иначе, већ дуги низ година, по послушању, представљам своју Цркву у разним формалним и неформалним телима, која имају задатак да Српска Православна Црква и све друге традиционалне Цркве и верске заједнице у Србији остваре или васпоставе сва она природна права која им припадају (верска настава у јавним школама, враћање одузете имовине, заступљеност у медијима…). У томе, ни ја ни било који други одговорни представник Српске Православне Цркве никада нисмо за вернике Православне Цркве захтевали неко веће право од оних права која припадају римокатолицима, протестантима, Јеврејима или муслиманима. Једноставно, у свим настојањима пред државним органима и друштвеним чиниоцима Српска Православна Црква је наступала заједно и солидарно са представницима других Цркава и верских заједница и оно што је тражила за себе, тражила је једновремено и за све друге. То врло добро знају и г. Зукорлић и његови сарадници из Исламске заједнице у Србији. Била би права срећа да је таква пракса присутна, например, у Босни и Херцеговини.

Конкретно, што се тиче враћања одузете имовине, одговорно тврдим да ни Епархији бачкој, којој сам на челу, – а Зукорлић ме оптужује да сам некаква „полуга власти“, – није враћена ни половина незаконито одузете имовине. Сигурно је да ће традиционалне Цркве и верске заједнице наставити заједнички ангажман да се историјска неправда са почетка комунистичког периода исправи.

Као горуће питање, муфтија Исламске заједнице у Србији, истуреног одељења Ријасета Босне и Херцеговине, г. Зукорлић, истиче проблем верске наставе. На основу начина на који он намерава да реши то питање (пример насиља у основној школи Селековац), уверен сам да је и у Новом Пазару сада свакоме јасно да је муфтијина намера да верску наставу дискредитује, а не да је афирмише.

Проблем пак заступљености традиционалних Цркава и верских заједница у електронским медијима веома детаљно сам образложио, у личном писму г. Мевлуду Дудићу, још 26. јула 2006. године. Г. Дудић – као, уосталом, и г. Плојовић – може, ако му је стало до истине, да посведочи да је Исламска заједница у Србији по својој вољи иступила из заједничких медијских пројеката традиционалних Цркава и верских заједница, као и из Комисије за верску наставу. О разлозима који су их руководили, тада, 2006. године, само смо претпостављали. Сада су ти разлози свима јасни. По свему судећи, г. Зукорлићу, нажалост, није стало ни до верске наставе, ни до приказивања верског учења у медијима, нити до било каквих верских права србијанских муслимана. Каменовање аутобуса, паљење српске заставе, насиље над директором школе и многи други поступци указују на то да су његове намере сасвим другачије.

Али о томе треба да води бригу неко други...