Oдговор на медијску кампању групе одбеглих монаха и бранилаца Дејана Виловског
Призрен-Грачаница, 28. јул 2010.
Поводом ко зна којег по реду „јавног писма“ групе одбеглих монаха из Епархије рашко-призренске (уз уобичајена манипулисања именима и бројем дописаних „потписника“), као и поводом неодговорних ставова које у јавности и медијима износе ревносни „бранитељи“ рашчињеног Дејана Виловског, Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска налази за потребно да још једном подсети јавност на став Цркве о овим питањима.
1. Монаси и монахиње који су самовољно и противно црквеним правилима напустили своје манастире и приватно се настанили на територијама других епархија без благослова тамошњих архијереја налазе се у статусу црквено-канонских преступника. По одлуци местобљуститеља Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске митрополита Амфилохија против одбеглих клирика већ је покренут црквено-судски поступак и у току је припрема оптужницâ. Одбеглим монасима биће пружена прилика да буду саслушани од стране Епархијског суда и дата могућност да се врате у своје манастире и мирно живе у својим светињама, у складу са монашким заветима које су дали.
У противном, Црква ће морати да поступи у складу са постојећим канонима и црквено-судским правилима. Епископ Артемије, умољен од Његове Светости Патријарха српског и Светог Архијерејског Синода, јавно је и безусловно позвао одбегло монаштво да се врати у своје манастире „ради љубави, мира и јединства у Српској Православној Цркви“. Уколико се четрдесетак одбеглих монаха и монахиња не одазове на овај позив, тиме ће показати или да не поштују и не признају црквени поредак на који их је својеручним потписом позвао епископ Артемије (коме су, како кажу, беспоговорно послушни) или да сâм позив није био довољно искрен и убедљив.
2. Став који је изнесен у најновијем „саопштењу“ одбеглих монаха и монахиња, по коме ће се они вратити у своје манастире само уколико се на чело Епархије рашко-призренске врати умировљени епископ Артемије, представља својеврсну уцену и непоштовање како саборских одлука тако и самог Светог Архијерејског Сабора, који је на основу утврђене канонске одговорности трајно разрешио епископа Артемија дужности управљања Епархијом рашко-призренском. Свети Архијерејски Сабор не делује на принципу уценâ, петицијâ или протестних окупљања и сличних „догађања народа“, поготову не у случају кад услове Сабору епископâ поставља група монашких лица која већ месецима отворено крши црквено-канонски поредак и покушава да наметне безакоње као норму понашања у Цркви. Део тих одбеглих монаха се преко антицрквених сајтова и изјава у штампи користи најгрубљим увредама и светогрдним карикатурама на рачун Патријарха и епископâ Српске Православне Цркве, што је сасвим супротно монашким заветима и хришћанском благочешћу. Штавише, оваквим уценама одбегли монаси и монахиње само отежавају свој црквено-канонски положај и додатно компромитују личност епископа Артемија, ради кога су се, како тврде, и одметнули, јер стварају парацрквену групацију која функционише ван епископалне структуре Цркве.
Одлука Светог Архијерејског Сабора о трајном разрешењу епископа Артемија дужности епархијског архијереја канонска је, правоснажна и извршна. Она није резултат претходних исхитрених одлука или било каквих „притисака“ већ озбиљне пастирске бриге саборских Отаца о јединству Цркве и, колико год то некоме изгледало тешко разумљиво, крајњег снисхођења према личности епископа Артемија. Ову одлуку је, уосталом, сâм епископ Артемије прихватио и лично потписао пред Светим Архијерејским Сабором, па стога не може бити речи о „присилном и неканонском разрешењу“ или о „прогону“, како недобронамерни тврде, а самим тим ни о евентуалној ревизији одлукâ Светог Архијерејског Сабора.
3. Коришћење интернет-сајта „манастира Црне Реке у егзилу“ уз грб и име Епархије рашко-призренске представља отворено расколничку и противзакониту активност групе монахâ око протосинђела Николаја (Николића), бившег црноречког игумана, и јеромонха Наума (Мирковића) који води овај сајт. Уколико овај интернет-сајт не буде угашен у најскорије време, поред црквено-канонских мера које су већ предузете против поменутих клирика, Епархија ће бити приморана и да поднесе кривичну пријаву због неовлашћеног коришћења имена Епархије и злоупотребе обележјâ Српске Православне Цркве.
Ова група одбеглих монаха, која је самовољно, без икакве присиле, напустила своје манастире, свакодневно засипа јавност неистинама и текстовима рашчињеног Дејана Виловског, разним писмима „(само)протераног монаштва“, текстовима о „терору и безаконим одлукама Синода“ и разним другим антицрквеним текстовима секташке садржине који вређају углед Цркве. Лица која воде овај сајт не представљају ни Српску Православну Цркву, чији канонски поредак не признају, ни Епархију рашко-призренску, од које су се својевољно одметнули, ни манастир Црну Реку, који има своју канонску управу са игуманом манастира протосинђелом Јованом.
4. Црквено-канонски статус рашчињеног Дејана Виловског (бившег протосинђела Симеона) потврђен је правоснажном пресудом Великог црквеног суда Српске Православне Цркве и ова одлука је неопозива. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је већ обавестио помесне Православне Цркве о статусу овог бившег клирика Српске Цркве. Упорно настојање Виловског да се у јавности и даље представља као „архимандрит“, иако је лишен чина и изопштен из црквене заједнице, може се упоредити са распопом Мирашем Дедеићем, који је такође рашчињен и изопштен из Цркве због свог антиканонског деловања, при чему и он, као и Виловски, наставља да обмањује јавност представљајући се као „свештено лице“.
Тврђење Дејана Виловског да му је суђено као клирику друге помесне Цркве (Грчке) нетачно је јер је још 4. марта ове године митрополит пирејски г. Серафим вратио Патријарху српском г. Иринеју канонски досије тадашњег протосинђела Симеона, кога је претходно, на основу неканонског отпуста од стране епископа Артемија, привремено примио у своју митрополију. Виловски је, треба подсетити, за то време наставио да обавља дужност архијерејског заменика епископа рашко-призренског (о чему постоје писмена сведочења), па је у том периоду истовремено „деловао“ као клирик две помесне Цркве, са пуним знањем епископа Артемија. С обзиром на то да је црквено суђење Виловскоме Свети Архијерејски Сабор, на челу са блаженопочившим патријархом Павлом, тражио још у мају 2006. године, када је поменутог службено саслушала Комисија Светог Архијерејског Синода, а потом и на наредним саборским заседањима, Црквени суд га је, поред одузимања свештеномонашког чина, због додатних преступа изопштио из црквене заједнице на три године.
Монашки завети јесу лична ствар сваког монаха, али монашку схиму даје Црква и она означава припадност монаштву конкретне епархије, па се у случају преступа канонски може одузети право на коришћење монашке схиме, тојест монашког лика (на јелинском „апосхиматизмóс“). У сваком случају, Виловски у Грчкој, као ни у једној другој помесној Цркви, нема статус свештеномонаха и као таквог га не признаје ниједан православни епископ.
5. Питање кривичне одговорности Дејана Виловског јесте питање српског тужилаштва и судова Републике Србије. Одлука Ареопага да поништи првостепену одлуку екстрадиционог суда у Солуну о изручењу Виловског и не преда га државним органима Србије нема никаквог утицаја на његов црквено-канонски статус, који је већ решен на основу његове доказане канонске одговорности и кривице. Ова одлука Ареопага још мање има везе са статусом умировљеног Епископа рашко-призренског г. Артемија, јер Ареопаг није расправљао о епископу Артемију, као што се ни Свети Архијерејски Синод и Сабор нису бавили његовим политичким и личним уверењима већ питањима утврђене канонске одговорности. Зато „логика помешаних лончића“ господе Чворовића и Тапушковића, који упорно покушавају да са становишта грађанског права тумаче црквена и канонска питања, нема никаквог ретроактивног утицаја на одлуке Великог црквеног суда, а још мање на одлуке Светог Архијерејског Сабора наше свете Цркве. Реч је, пре свега, о непримереном мешању у унутрашња питања Цркве од стране људи који суштински не познају црквено-канонски поредак и износе своја лична мишљења.
Без обзира на то како ће се кривични поступак против Дејана Виловског развијати пред српским судовима и да ли ће од стране Цркве бити евентуално покренуте друге кривичне пријаве због финансијских злоупотреба вршених у време претходне епархијске управе, то нема и неће имати никаквог утицаја на одлуке и ставове црквених тела Српске Православне Цркве. Истина, уколико Виловски настави са лажним представљањем и са оним што црквена правила називају „обесним понашањем“, могуће је очекивати да се истоме продужи трајање изопштења из црквене заједнице.
Одлука екстрадиционог суда да не изручи оптуженог не потврђује неизбежно његову невиност, јер би у том случају браниоци такве логике могли да се сложе, например, са властима у Сарајеву да је Ејуп Ганић, чија екстрадиција Србији није одобрена, аутоматски доказао невиност за недела за која се терети. И Ганићева одбрана је избегла екстрадицију на основу приче о „политичком прогону у Србији и непостојању могућности правичног суђења“, што је, иначе у свету, уобичајени изговор за избегавање одговорности пред лицем правде. Заиста је необично да Србији због истих „разлога” нису изручена ни још нека друга оптужена лица за којима је расписана потерница. Сви осумњичени са потерницâ су се одговорности пред српским судовима ослобађали истом логиком као Дејан Виловски, оптужујући Србију за политичи прогон. Уосталом, човек који себе сматра невиним остао би у својој земљи и међу својим народом и доказао невиност, а не би бежао мењајући возила у току ноћи да би у Грчкој тражио својеврсни политички азил. Али то је већ питање морала и савести, о чему свако нека донесе закључке.
6. Коначно, суманута тврђења пред Ареопагом о постојању „политичког и верског прогона" у Србији (као да је реч о некаквој азијатској деспотији), чиме су грубо оклеветане Српска Православна Црква и држава Србија, само додатно показују на шта су све спремни Виловски и они који га подржавају, чак и по цену гажења националног достојанства народа коме припадају. С обзиром на то да се адвокат Тапушковић позива на чињеницу да су дела за која се сумњичи Виловски почињена на територији на којој Србија – како је сâм рекао – нема контролу, тојест на Косову и Метохији, што је речено и на грчком суду, испада да се овим defacto не признаје ни постојање државе Србије ни њених правних ингеренција на Косову и Метохији. Да ли би по тој логици Виловском можда требало да суди албански суд у Приштини? Јер, Албанци „имају контролу над том територијом“ кад већ Србија, по г. Тапушковићу, ту контролу више нема.
Имајући у виду чињеницу да је епископ Артемије претходних година био изложен критици више архијереја и дêла јавности управо због његовог исувише компромисног односа према међународној заједници и према идеји учешћа Срба у албанским инстититуцијама на Косову и Метохији, као и чињенице да је Свети Архијерејски Сабор 2009. године осудио његов поступак продаје црквене имовине косовским Албанцима за 150.000 евра у Ђаковици 2007. године (о чему постоји детаљна документација), сасвим је апсурдно говорити, а још апсурдније поверовати, да сада цео Сабор архијерејâ на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским „прогони“ епископа Артемија и Виловског зато што, наводно, они представљају једину сметњу црквеном и државном признању самопроглашене независности на простору јужне српске покрајине. Јефтина политизација једног у основи чисто канонског и црквеног питања само је неуверљиви покушај „завођења за Голеш планину“ и обмањивања јавности.
Од бившег асистента на крагујевачком универзитету г. Чворовића сазнали смо за „откриће“ да неправедна одлука Међународног суда правде у Хагу представља једну од последицâ „прогона“ епископа Артемија и Дејана Виловског. Можемо само да се надамо да дотични ускоро неће изићи са новим „пророчанством“ да ће одлуке Светог Архијерејског Сабора, које он сматра неканонским, као и његов неуспех да прође реизбор за сарадника у настави на крагујевачком универзитету, проузроковати неку планетарну катастрофу.
Извор: Информативна служба Епархије рашко-призренске
