Христос а не Христ

Напомена издавача

Издајемо овде, у једној свесци, четири текста Преосвећеног владике Атанасија (Јевтића), умировљеног епископа захумско-херцеговачког, који недвосмислено сведоче да су Срби, као и сви остали православни Словени, одвајкада - дакле од времена своје христијанизације - изговарали и писали пресвето и благословено Име Господа Исуса Христа, Богочовека и Спаситеља човека и света, увек као Христос, а никада као Христ. Тако га, наравно, изговарају и пишу и данас.
Текстови сабрани у овој књижици написани су безмало у једном даху, као одговори и коментари на текстове др Миодрага Петровића, вишег научног саветника у Историјском институту САНУ у Београду, који заступа другачије гледиште - гледиште по којем су, понегде и понекад, и православни Словени користили форму Христ, тако да је и она, по њему, начелно правилна и равноправна са оном другом, преовлађујућом. Па ипак, ови „злободневни“ написи су се развили у озбиљне трактате: темељно су документовани и поткрепљени изворним старословенским текствовима, а притом убедљиво показују да језик једног народа, поготову онај којим се изражава најдубље људско искуство - а такав је језик православне хришћанске вере, молитве, богослужења и богословља - не сме да буде препуштен јефтином „тренду“ повођења за такозваном савременошћу, тο јест клањања и служења овоземаљској политици или пак оној „европској“ култури која би да из Европе искључи Балкан и Источни Медитеран, не слутећи да тиме сама себе лишава дубине, обескорењује, па и пориче...
Жалостан пример обескорењености и поводљивости представља и однедавно приметни покушај једног броја људи да српском народу, његовом језику и његовој дубоко словесној култури наметну необичан, отуђен начин произношења Имена Господа Христа у крњем и кварисловном облику Христ иако такав облик ниједним примером није доказано засведочен у старим текстовима Јужних и Источних Словена откако су крштени и укључени у благодатно – словесну заједницу православних народа, односно у Једну Свету Католичанску и Апостолску Цркву Православну. Посреди је итекако важно питање и оно се не тиче само језика него и духовног и културног идентитета православног српског народа.
Надамо се да местимично присутни полемички тон епископа Атанасија - изазван, истини за вољу, неодмереношћу израза самога г. Миодрага Петровића и његовим излишним жаокама на рачун Владичиних личних особина и тобожњих догматских и канонских огрешења - неће разборитог и добронамерног читаоца одвратити од дубљег понирања у саму срж Православног Хришћанства. Уверени смо, штавише, да ће му ови теолошко-филолошки огледи продубити поимање вере и још више му приближити религијско, тачније духовно и благодатно, искуство народа којем припадамо. Подстицајима за такав лични интелектуални и духовни ангажман несумњиво обилују текстови сабрани у овој књижици, а претходно проживљени, срцем и умом, од стране њиховог христољубивог и родољубивог писца.

Издавачи