Црногорске и приморске теме у првих сто бројева Летописа Матице Српске
Увод
Часопис Сербска летопис почео је да излази крајем 1824, првим бројем за 1825. као тромесечник, a y тренутку када на нашем језику није било ниједног гласила, ни новина ни часописа. Материјално посрнулог, после треће свеске преузима га Матица српска, основана у Пешти 1826, управо да би се часопис одржао и да се издавањем књига поспеши развој српске књижевности, културе, просвећивања, па и науке.
Као и друштво Матица српска, и Летопис Матице српске траје до данас. Безмало половином свога трајања Летопис је месечни часопис, од средине XX века скоро изкључиво књижевни. Данас већ то је огроман трезор од око 155.000 страница. Мада су Летопису библиографи поклањали знатну пажњу, његова непрегледна садржина мало је проучена, у смислу аналитичком и синтетичком, тако да су остале скоро неискоришћене могућности које пружа као веома штедар извор грађе и информација за разноврсна проучавања.
Ова књига покушај је да се нађе на окупу један специфичан тематски скор Летописа као пример мноштва могућности које крије пребогато рудоносно подручје часописа. Нажалост, није било могуће исцрпсти тему уобличену насловом књиге јер би се морале издати најмање још три књиге овога обима, па је селекција ограничена на првих 100 књига Летописа, што обухвата период од почетака 1825. до краја 1859. Сем техничког, ово ограничење има и своје разлоге мање формалне. Стотом књигом завршава се један период Летописа, класични, старински. Наиме, Јован Ђорђевић, преузевши уредништво Летописа године 1858. са књигом 97, одваја га од дотадање уређивачке традиције у језичко-правописном па и садржајном погледу, да би 100. књигу предао свом истомишљенику Антонију Хаџићу преображену у смислу савремене језичке опције. Стога текстове доцнијих књига Летописа нема смисла репродуковати фототипски јер се на аутентичности не би добило ништа; разлике у односу на технику прештампавања биле би сасвим занемарљиве.
Успостављање јединственог духовног простора, без обзира на различитост државних и географских одредница разних простора где живе поједини делови српског народа, на страницама првих сто књига Летописа добило је своје дефинитивне оквире, исказивањем пуне културне једности. У даљем течају часописа ово се није мењало, па би се настављањем издвајања тематски истосмерних текстова из Летописа добило само у квантификацији.
Заустављањем „исецања“ са стотим бројем Летописа концепцијски се не губи много. Документарност поступка открила је готово све одлике које сликају став Матице српске и њенога Летописа у односу на биће народа и културе у Црној Гори и Приморју. Чак и у нешто ширим оквирима, јер се тематско ограничавање није заустављало баш увек у границама данашњих географско-политичких одређења. Процес тематске селекције Летописове грађе мислим да није био некористан. Открило се много културолошки релевантних дешања који нису били изричито запажени. Да поменем само који пример. У Летопису су исписане прве речи ο Његошу као писцу, у Летопису се први пут на нашем подручју појавила Историја ο Черној Гори владике Василија Петровића, као што се открива и прво штампање превода Хронике попа Дукљанина.
По техничкој неминовности текстовима из Летописа није се могло ни хтело ништа додавати. Морало се, међутим, понешто одузимати јер су из текстова исецани само тематски релевантни делови. Сваки прекид у тексту обележаван је тачкицама. Поступак приређивача био је следећи. Тематским прилозима претходи насловна страна одговарајуће књиге Летописа. Ако je y истој књизи било више тематских јединица, насловна страна није сваки пут дана; под истом насловном страном Летописа иде понегде више јединица. Бројчано обележавање је помало збуњујуће тројако, но то се није могло избећи. У врху странице даје се континуирана пагинација књиге. На појединим страницама испод пагинације књиге, или на десној или левој страни даје се нумерација коришћене странице у Летопису, а на дну странице у средини, у заградама, дају се редни бројеви прилога под којим су објашњења на крају књиге, у садржају.
Напомене су фузионисане са садржајем из разлога рационалности и прегледности. Оне су сведене на најнеопходније чињенице уз настојање да не утичу на читалачко перципирање текстова. На штампарске грешке, којих je y старим Летописима много, у напоменама је указивано и оне су исправљане само у случајевима када је то изразито неопходно, када их већина читалаца не би могла сама идентификовати. Разлог томе је, уз поверење у здраворазумску процену читалаца, и повремена недоумица приређивача шта je y датом случају штампарска грешка, а шта специфичан идиом старинских текстова.
Приређивањем ове књиге није се дошло до много готових научних резултата, то јој и није био циљ, али се нашла на окупу грађа која може да отвори многа даља научна истраживања и закључивања, а то је и била намера приређивача.
У Матици српској, у лето 2002.
Б. Ковачек
